Istorija

Čiji je to Osmi mart

Naučeni smo da je Osmi mart veliki ženski svetac, a ko hoće može se uveriti da mnoge žene toga dana dobiju cveće ili, barem, cvetak-zanovetak, što će njihovi darodavci iskoristiti da slavljenički popiju koju više.

Ko je ovih dana stigao da ponešto pročita o povodu, mogao je od latinoameričkih osmomartovskih stručnjaka (portal Ifamnjus) saznati da taj cvetni praznik postaje i „dan koji su hrišćanofobične feministkinje izabrale da napadaju katoličke hramove i zgrade grafitima, lepljenjem plakata i vandalizmom“, zbog čega se predlaže da to više ne bude „Dan žena, već praznik rušenja crkava i nasrtaja na hrišćanske vernike“.

No, da naš radni čovek ne bi išao toliko daleko, još ako ne zna španski jezik, on će se radije zaustaviti pred tvrdnjom jedne mlade Srbkinje, ime joj je Dragana Miljanić, koja nas uverava da je Osmi mart „levičarski, komunistički praznik, koji čitavu filosofiju ženstvenosti svodi u okvire jednog beznačajnog datuma“, te da je ženski pokret za emancipaciju „imao za cilj afirmaciju slabih i nesigurnih pripadnica našeg roda, da dođu do prilike da se čuje i njihova cika i vriska. Zato s pravom treba reći da ‘Osmi mart’ nije praznik žena, nego je praznik hijena i na sve strane odjekuje njihovo podrugljivo cerekanje… Ako su neki muškarci orlovi ili sokolovi, postoji i određeni broj onih drugih, koji bi mogli da se uporede sa golubovima ili lešinarima. Takođe, ako neke žene po svojim karakteristikama mogu da se uporede sa lavicama ili vučicama, nije mali broj onih kojima bi bolje pristajale uloge kučki ili hijena“.

I sa jednim i sa drugim u vezi, valja istaći da je razumljiva želja svih „važnih“ revolucionara i njihovih pokreta da umesto uobičajenih narodnih, crkvenih i državnih praznika uvedu svoje praznike, naročito zbog toga što revolucija „guta svoju decu“, ruši crkvu i „odumire“ državu. I razumljivo je otkud nam 1. maj, čemu su i kome služili 7. ili 29. novembar, zašto dani ustanka i dani oslobođenja, ali mnogima je nejasno sa kojim je ciljem uveden 8. mart, naročito zbog toga što ni službena istoriografija ni narodno predanje ne beleže da je neka poznata revolucionarka baš toga dana otpuštena sa posla, ili rođena, ili stavljena na muke svakojake kao ono Mali Radojica sa klincima pod nokte, ili bila bačena u zatvor, ili, ne budi primenjeno, skončala hrabro, s pesmom na usnama ili povicima „živeo Ovaj“ ili „živeo Onaj“.

Kako uvođenje u upotrebu rečenoga ženskog sveca nije socijalne, istorijske ili javne prirode, i kako se ovaj dan, zvan međunarodni dan žena, slavi(o) ponajviše u zemljama sa sociokomunističkim poretkom, ispravnije bi bilo da se on imenovao (ili imenuje) danom „revolucionarnih žena“, odnosno žena-revolucionarki, borki, takoreći.

Zamišljena nad pitanjem Fridriha Engelsa (1820-1895) „može li prostitucija nestati, a da za sobom ne povuče i monogamiju u propast“, ali i znajući za staru tvrdnju marksističkih klasika „da se centar evropske reakcije u Evropi“ nalazi među Slovenima, pravoslavnim Srbima i Rusima ponajpre, nemačka revolucionarka Klara Cetkin (1857-1933) predložila je 1910. godine, na sastanku Socijalističke internacionale u Kopenhagenu, da se kao priznanje pokretu za ženska prava i dugogodišnjoj borbi za ostvarenje univerzalnih izbornih prava za žene, ustanovi međunarodni dan borbe za ženska prava, odnosno „dan borbene solidarnosti žena“. Predlog je prihvaćen javnim odobravanjem, klicanjem takoreći, a datum budućeg ženskog praznika nije utvrđen, iako je drugarica Klara pominjala protestni marš njujorških tekstilnih radnica iz 8. marta 1857. godine.

Naredne godine, 19. marta, u skladu s odlukom iz Kopenhagena, obeležen je dan borbe za ženska prava, ali samo u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj; tamo je više od milion žena i muškaraca protestovalo i za žene tražilo prava na izbor i javne funkcije, ali i da se ukine diskriminacija prema njima na radnim mestima. Godine 1913. i 1914, poslednje nedelje u februaru (po starom kalendaru), ruske žene, kao deo mirovnog pokreta, obeležile su međunarodni dan žena. Drugde po Evropi, žene su 8. marta (ili u danima oko njega) 1914. godine protestovale protiv rata i iskazivale međusobnu solidarnost. Godine 1917, opet poslednje nedelje u februaru (po starom kalendaru), Ruskinje su na brojnim protestima tražile „hleba i mir“. Tek 1921. godine, odlukom Međunarodnog sekretarijata ženske internacionale, ustanovljen je 8. mart kao međunarodni dan žena, ali je iskustvo pokazalo da su taj dan preuzele samo socijalističke zemlje!

Onima koji su prihvatili poodavni predlog Klare Cetkin moglo se učiniti da je protestni marš njujorških tekstilnih radnica iz 1857. godine (kada su traženi bolji radni uslovi i desetočasovni radni dan, ali i iste godine u kojoj je drugarica Klara rođena) zaista dobar i lep razlog da „ženski proletarijat“ dobije svoj rođendan; utoliko pre što su Njujorčanke taj marš više puta obeležavale demonstracijama, uvek 8. marta, a poslednji put 1908. godine.

Po prilici, niko se tada, osim drugarice Klare, nije setio da predviđeni datum dovede u vezu sa Purimom, najveselijim jevrejskim praznikom koji pada na prelazu iz zime u proleće. Ne može biti da drugarica Klara, Jevrejka po rođenju, nije znala da se Purim odnosi na događaj koji se, prema biblijskoj priči, zbio oko 480. godine pre Hrista: savetnik persijskog cara Kserksa (u priči: kralja) izvestio je svog „šefa“ da u svim persijskim provincijama „postoje određeni ljudi rasejani okolo i izmešani među drugim ljudima“, da su „njihovi zakoni drukčiji od onih za sve ostale ljude“, da se „oni ne obaziru na kraljeve zakone“ i da zbog toga „ne bi bilo dobro da ih kralj toleriše“. Car je saslušao savetnika i prepustio mu da postupi kako misli da će najbolje biti u interesu persijskog naroda.

U skladu sa dobijenim ovlašćenjima i smatrajući persijskim neprijateljima sve ljude koji žive u persijskom carstvu a ne poštuju persijske zakone, savetnik je odredio da 13. dana meseca adara, koji obično pada u martu, „određeni ljudi rasejani okolo i izmešani među drugim ljudima“, budu uništeni. Kad je Jestira, najvoljenija žena Kserksova, po rođenju Jevrejka (što je Kserksu za života ostalo nepoznato!), saznala kakva je sudbina namenjena njenim sunarodnicima (pošto se o njima radilo), ubedila je svog muža da izmeni savetnikovu odluku i da sačuva živote svih koji bi bili obuhvaćeni pripremljenom kaznom.

Tako se desilo da su svim Jevrejima u Persiji, zemlji čije zakone oni nisu poštovali, sačuvani životi, a Jevreji su taj prvi dan „drugog života“, 14. dan adara, uzeli za svoj najveseliji praznik Purim. Najneobičnije u celoj toj „najveselijoj“ priči jeste činjenica da Jevreji tim praznikom slave svoje „pravo“ da na svim stranama mogu živeti po pravilima koja postavljaju sami za sebe i da baš taj praznik utemeljuje čudovišnu „teoriju“ po kojoj se i najbezazlenija kritička reč o Jevrejima smatra zločinom antisemitizma; protiv svakog se nacionalizma (u naše vreme naročito protiv srbskog, po šnersonovskom uputstvu protiv svih Slovena!) može pričati bez ikakve mere i nekontrolisano, o jevrejskom se ne sme progovoriti ni reč.

Jeste da se 8. mart imenuje kao međunarodni praznik žena, ali on nije ni bio zamišljen da to postane. Pošto Purim nije vezan za određeni datum („pokretni praznik“), u Kopenhagenu nije ni utvrđeno koji bi se dan obeležavao kao ženski. I inače se računalo da prolećne prilike nisu uvek iste i da bi se praznik svake godine mogao vezati za Purim. Osim toga, taj praznik u početku nije ni bio namenjen svim ženama, već samo Ruskinjama, isto onako kao što je Komunistički manifest bio najpre namenjen samo Srbima i Rusima u vidu uputstva za uništenje jednih i drugih i njihovog pravoslavlja.

Mimo toga, zna se da su francuske prostitutke (u Parizu) nezadovoljne pokušajima državnih vlasti da im se suzi prostor za javno delovanje i prognaju s odabranih ulica, negde početkom druge polovine 19. veka (možda po uzoru na one njujorške tekstilke iz Klarine „solidarne borbenosti“), upravo osmog marta demonstrirale tražeći svoja „radna prava“. Prostitutke su protestovale i narednih godina, uvek osmog marta, a predlog Klare Cetkin imao je za cilj da žene iz marksovskoengelsovskih domišljanja o „zajednici žena“, o ženama kao „zajedničkoj svojini“, o monogamiji i prostituciji kao „polovima istoga društvenoga stanja“, o ćiftama koji „imaju na raspoloženju žene i kćeri svojih proletera“, o „prinudnoj bezbračnosti proletera i javnoj prostituciji kao prirodnoj dopuni“ buržoaske porodice, dovede u neposrednu vezu sa pomenutim „protestantkinjama“.

Na tu i takvu filosofiju naslanjaju se feminizam, mirovni pokreti, hipici, seksualna revolucija, homoseksualizam, nebrojene verske sekte, televizijske „rijalitke“… Kroz sve to, primenom najrazličnijih droga, imaginacija mladih ljudi neosetno se odvaja od uobičajenog načina mišljenja i rasuđivanja.

Potvrđuje se, tako, mada sa prevelikim zakašnjenjem, da je Đorđe Natošević (1821-1887), lekar po obrazovanju, pedagog, reformator srbskog školstva, otac one poodavno odbačene srbske škole, sa vrlinama „najslavnijih i najotličnijih svetskih pedagoga“, pre skoro sto godina označen kao „najveći školski čovek do danas“ u srbskom narodu koji je „u našem školstvu stvorio epohu“ i postigao što nijedan pedagog ni pre ni posle njega , nepogrešivo shvatio da će se naših dana, na početku ove pričice, oglasiti Dragana Miljanić, da opstanak srbskog naroda ponajviše zavisi od telesnog i duhovnog zdravlja mladih Srbkinjica i od njihovog izobraženja za sopstvenu biološku misiju. Istovremeno, bio je opravdano zabrinut nad mogućnošću da sa svakim pojedinim „osmomartovskim“ i nazoviženskim primerkom izjednači onu koju nam je Bog „odredio da nam mati bude, da nas rodi, odrani, odneguje i vaspita“; koju je „odredio da nam drug bude, da pomogne osnivati kuću, familiju i društvo, narod i države“; s kojom je „na svet nastanula ljubav, bratstvo, srodstvo i prijateljstvo, i u ovima druževna blaga i blagoslovi“; sa kojom je i na kojoj „osnovana vera i jezik, te ljubav otačastva i svega sveta“; čije su „sve miline sa kojima je ona kući, mužu, deci, familiji, a time celom narodu oblagorođenje i osvećenje“, kojoj je „predana nega svih ovih i ostalih ljudskih krasota i vrlina“ i na kojoj je „osnovan pristup savršenstvu“.

Pa, sad, kako ko voli.

Čak i pod uslovom da „kako ko“ nije čuo ono što je svojevremeno, u nekoj „ženskoj“ televizijskoj emisiji (bio je tamo „ženski“ gost, ili muška „gošća“), izgovorio jedan brozovski političar, zvao se Stipe Šu­var (1936-2004), onaj koji je pružio velik doprinos razgradnji školskog si­stema u Jugoslaviji, i u Srbiji, naravno:

„Nema jednakosti između muškaraca i žena sve dok postoji biološka nejednakost“.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!