Чији је то Осми март

Научени смо да је Осми март велики женски светац, а ко хоће може се уверити да многе жене тога дана добију цвеће или, барем, цветак-зановетак, што ће њихови дародавци искористити да слављенички попију коју више.

Ко је ових дана стигао да понешто прочита о поводу, могао је од латиноамеричких осмомартовских стручњака (портал Ифамњус) сазнати да тај цветни празник постаје и „дан који су хришћанофобичне феминисткиње изабрале да нападају католичке храмове и зграде графитима, лепљењем плаката и вандализмом“, због чега се предлаже да то више не буде „Дан жена, већ празник рушења цркава и насртаја на хришћанске вернике“.

Но, да наш радни човек не би ишао толико далеко, још ако не зна шпански језик, он ће се радије зауставити пред тврдњом једне младе Србкиње, име јој је Драгана Миљанић, која нас уверава да је Осми март „левичарски, комунистички празник, који читаву философију женствености своди у оквире једног безначајног датума“, те да је женски покрет за еманципацију „имао за циљ афирмацију слабих и несигурних припадница нашег рода, да дођу до прилике да се чује и њихова цика и вриска. Зато с правом треба рећи да ‘Осми март’ није празник жена, него је празник хијена и на све стране одјекује њихово подругљиво церекање… Ако су неки мушкарци орлови или соколови, постоји и одређени број оних других, који би могли да се упореде са голубовима или лешинарима. Такође, ако неке жене по својим карактеристикама могу да се упореде са лавицама или вучицама, није мали број оних којима би боље пристајале улоге кучки или хијена“.

И са једним и са другим у вези, ваља истаћи да је разумљива жеља свих „важних“ револуционара и њихових покрета да уместо уобичајених народних, црквених и државних празника уведу своје празнике, нарочито због тога што револуција „гута своју децу“, руши цркву и „одумире“ државу. И разумљиво је откуд нам 1. мај, чему су и коме служили 7. или 29. новембар, зашто дани устанка и дани ослобођења, али многима је нејасно са којим је циљем уведен 8. март, нарочито због тога што ни службена историографија ни народно предање не бележе да је нека позната револуционарка баш тога дана отпуштена са посла, или рођена, или стављена на муке свакојаке као оно Мали Радојица са клинцима под нокте, или била бачена у затвор, или, не буди примењено, скончала храбро, с песмом на уснама или повицима „живео Овај“ или „живео Онај“.

Како увођење у употребу реченога женског свеца није социјалне, историјске или јавне природе, и како се овај дан, зван међународни дан жена, слави(о) понајвише у земљама са социокомунистичким поретком, исправније би било да се он именовао (или именује) даном „револуционарних жена“, односно жена-револуционарки, борки, такорећи.

Замишљена над питањем Фридриха Енгелса (1820-1895) „може ли проституција нестати, а да за собом не повуче и моногамију у пропаст“, али и знајући за стару тврдњу марксистичких класика „да се центар европске реакције у Европи“ налази међу Словенима, православним Србима и Русима понајпре, немачка револуционарка Клара Цеткин (1857-1933) предложила је 1910. године, на састанку Социјалистичке интернационале у Копенхагену, да се као признање покрету за женска права и дугогодишњој борби за остварење универзалних изборних права за жене, установи међународни дан борбе за женска права, односно „дан борбене солидарности жена“. Предлог је прихваћен јавним одобравањем, клицањем такорећи, а датум будућег женског празника није утврђен, иако је другарица Клара помињала протестни марш њујоршких текстилних радница из 8. марта 1857. године.

Наредне године, 19. марта, у складу с одлуком из Копенхагена, обележен је дан борбе за женска права, али само у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској; тамо је више од милион жена и мушкараца протестовало и за жене тражило права на избор и јавне функције, али и да се укине дискриминација према њима на радним местима. Године 1913. и 1914, последње недеље у фебруару (по старом календару), руске жене, као део мировног покрета, обележиле су међународни дан жена. Другде по Европи, жене су 8. марта (или у данима око њега) 1914. године протестовале против рата и исказивале међусобну солидарност. Године 1917, опет последње недеље у фебруару (по старом календару), Рускиње су на бројним протестима тражиле „хлеба и мир“. Тек 1921. године, одлуком Међународног секретаријата женске интернационале, установљен је 8. март као међународни дан жена, али је искуство показало да су тај дан преузеле само социјалистичке земље!

Онима који су прихватили поодавни предлог Кларе Цеткин могло се учинити да је протестни марш њујоршких текстилних радница из 1857. године (када су тражени бољи радни услови и десеточасовни радни дан, али и исте године у којој је другарица Клара рођена) заиста добар и леп разлог да „женски пролетаријат“ добије свој рођендан; утолико пре што су Њујорчанке тај марш више пута обележавале демонстрацијама, увек 8. марта, а последњи пут 1908. године.

По прилици, нико се тада, осим другарице Кларе, није сетио да предвиђени датум доведе у везу са Пуримом, највеселијим јеврејским празником који пада на прелазу из зиме у пролеће. Не може бити да другарица Клара, Јеврејка по рођењу, није знала да се Пурим односи на догађај који се, према библијској причи, збио око 480. године пре Христа: саветник персијског цара Ксеркса (у причи: краља) известио је свог „шефа“ да у свим персијским провинцијама „постоје одређени људи расејани около и измешани међу другим људима“, да су „њихови закони друкчији од оних за све остале људе“, да се „они не обазиру на краљеве законе“ и да због тога „не би било добро да их краљ толерише“. Цар је саслушао саветника и препустио му да поступи како мисли да ће најбоље бити у интересу персијског народа.

У складу са добијеним овлашћењима и сматрајући персијским непријатељима све људе који живе у персијском царству а не поштују персијске законе, саветник је одредио да 13. дана месеца адара, који обично пада у марту, „одређени људи расејани около и измешани међу другим људима“, буду уништени. Кад је Јестира, највољенија жена Ксерксова, по рођењу Јеврејка (што је Ксерксу за живота остало непознато!), сазнала каква је судбина намењена њеним сународницима (пошто се о њима радило), убедила је свог мужа да измени саветникову одлуку и да сачува животе свих који би били обухваћени припремљеном казном.

Тако се десило да су свим Јеврејима у Персији, земљи чије законе они нису поштовали, сачувани животи, а Јевреји су тај први дан „другог живота“, 14. дан адара, узели за свој највеселији празник Пурим. Најнеобичније у целој тој „највеселијој“ причи јесте чињеница да Јевреји тим празником славе своје „право“ да на свим странама могу живети по правилима која постављају сами за себе и да баш тај празник утемељује чудовишну „теорију“ по којој се и најбезазленија критичка реч о Јеврејима сматра злочином антисемитизма; против сваког се национализма (у наше време нарочито против србског, по шнерсоновском упутству против свих Словена!) може причати без икакве мере и неконтролисано, о јеврејском се не сме проговорити ни реч.

Јесте да се 8. март именује као међународни празник жена, али он није ни био замишљен да то постане. Пошто Пурим није везан за одређени датум („покретни празник“), у Копенхагену није ни утврђено који би се дан обележавао као женски. И иначе се рачунало да пролећне прилике нису увек исте и да би се празник сваке године могао везати за Пурим. Осим тога, тај празник у почетку није ни био намењен свим женама, већ само Рускињама, исто онако као што је Комунистички манифест био најпре намењен само Србима и Русима у виду упутства за уништење једних и других и њиховог православља.

Мимо тога, зна се да су француске проститутке (у Паризу) незадовољне покушајима државних власти да им се сузи простор за јавно деловање и прогнају с одабраних улица, негде почетком друге половине 19. века (можда по узору на оне њујоршке текстилке из Кларине „солидарне борбености“), управо осмог марта демонстрирале тражећи своја „радна права“. Проститутке су протестовале и наредних година, увек осмог марта, а предлог Кларе Цеткин имао је за циљ да жене из марксовскоенгелсовских домишљања о „заједници жена“, о женама као „заједничкој својини“, о моногамији и проституцији као „половима истога друштвенога стања“, о ћифтама који „имају на расположењу жене и кћери својих пролетера“, о „принудној безбрачности пролетера и јавној проституцији као природној допуни“ буржоаске породице, доведе у непосредну везу са поменутим „протестанткињама“.

На ту и такву философију наслањају се феминизам, мировни покрети, хипици, сексуална револуција, хомосексуализам, небројене верске секте, телевизијске „ријалитке“… Кроз све то, применом најразличнијих дрога, имагинација младих људи неосетно се одваја од уобичајеног начина мишљења и расуђивања.

Потврђује се, тако, мада са превеликим закашњењем, да је Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар по образовању, педагог, реформатор србског школства, отац оне поодавно одбачене србске школе, са врлинама „најславнијих и најотличнијих светских педагога“, пре скоро сто година означен као „највећи школски човек до данас“ у србском народу који је „у нашем школству створио епоху“ и постигао што ниједан педагог ни пре ни после њега , непогрешиво схватио да ће се наших дана, на почетку ове причице, огласити Драгана Миљанић, да опстанак србског народа понајвише зависи од телесног и духовног здравља младих Србкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију. Истовремено, био је оправдано забринут над могућношћу да са сваким појединим „осмомартовским“ и назовиженским примерком изједначи ону коју нам је Бог „одредио да нам мати буде, да нас роди, одрани, однегује и васпита“; коју је „одредио да нам друг буде, да помогне оснивати кућу, фамилију и друштво, народ и државе“; с којом је „на свет настанула љубав, братство, сродство и пријатељство, и у овима дружевна блага и благослови“; са којом је и на којој „основана вера и језик, те љубав отачаства и свега света“; чије су „све милине са којима је она кући, мужу, деци, фамилији, а тиме целом народу облагорођење и освећење“, којој је „предана нега свих ових и осталих људских красота и врлина“ и на којој је „основан приступ савршенству“.

Па, сад, како ко воли.

Чак и под условом да „како ко“ није чуо оно што је својевремено, у некој „женској“ телевизијској емисији (био је тамо „женски“ гост, или мушка „гошћа“), изговорио један брозовски политичар, звао се Стипе Шу­вар (1936-2004), онај који је пружио велик допринос разградњи школског си­стема у Југославији, и у Србији, наравно:

„Нема једнакости између мушкараца и жена све док постоји биолошка неједнакост“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!