Četvrti juli kao psihološka identifikacija komunista s angloameričkim okupatorom

Partizanski praznik Dana borca (4. jul) pojavio se tek kad su komunisti stali pod okrilje SAD, čiji je to Dan nezavisnosti

4. VII 1982. Tek danas sam uočio da postoji koincidencija između američkog Praznika nezavisnosti (4. jul) i komunističkog Dana borca (4. jul), i to pošto sam tek danas u novinama uočio da je ona po prvi put objavljena, sasvim stidljivo. Izgleda da je američka ambasada sve ove godine na taj dan davala poseban prijem, i pošto pratim novine znam da su tek ove godine objavile vest o tom prazniku. Zašto su ranije krile tu koincidenciju, kako to da tek danas objavljuju tu zajedničku varijansu?

Komunisti su očigledno iz podsvesti osećali da tu ima nečeg „nezgodnog“, kako bi to oni rekli, da bi tu mogla da se pojavi neka psihološka identifikacija, pa su, vešti u manipulisanju javnim mnjenjem, izbegavali da daju povoda za takvu identifikaciju. Još pedesetih godina Karl Gustav Jung je pisao o sinhronicitetu odnosa SAD i SSSR, o njihovim zajedničkim oznakama (zvezda petokraka), zajedničkoj globalnoj politici, imperijalizmu, zajedničkom skrivanju tog imperijalizma, o nastradaloj Evropi i sličnim koincidencijama. Ne verujem da su komunisti čitali Junga, u svakom slučaju jedva da bi ga i razumeli ako su ga čitali, ali su razumeli ono što je i Jung razumeo – da postoje neki zajednički odnosi između komunista i ideologije SAD koje za sada teško razumevamo, ali koji se ispoljavaju koincidencijama i sinhronicitetima, i baš je to ono što su komunisti Jugoslavije spontano, instinktivno krili, i što još uvek kriju.

Proslavu 4. jula pamtim, u stvari, kao američki praznik i to još iz daleke 1945. godine. Brat je još pre rata počeo da uči engleski u Engleskoj ambasadi (konzulatu), bio je dosta vezan za anglosaksonsku kulturu, u Beogradu smo se još uvek nadali da nam Angloamerikanci duguju one garancije koje su tako žustro davali da će obnoviti Jugoslaviju i slobodu u njoj; Jova je s još nekim odlazio u Američku ambasadu, posebno u čitaonicu, odande je dobio neke filmove iz rata, i svečanost je bila organizovana u zgradi Jevrejske opštine, u Ulici Kralja Petra, mislim da je to još uvek broj 71. Ratni filmovi su onda bili u modi, bilo je i nekoliko kraćih govora, mislim da je i Jova govorio, proslava je bila posećena i uspešna – i Jova je bio uhapšen. Ostali učesnici u organizaciji proslave svu krivicu svalili su na Jovu, među njima je bio i jedan njegov drug, iz komšiluka, kasnije je taj denuncijant počastvovan novinarskim mestom u Politici, bio je filmski i umetnički kritičar, kažu da je kasnije bio i profesor Univerziteta u Novom Sadu, ali baš taj bliski drug najviše je teretio Jovu, opasno ga je teretio, pričao nam je kasnije Jova, bili su i na suočenju, OZNA ih je suočavala, ali buduća umetnička duša nije trepnula kad je lagala da ju je, eto, Jova zaveo, inače on nikada ne bi pristao da organizuje kapitalističku proslavu. Zanimljiva je koincidencija, rekao bi Jung, da Jovu nisu kaznili, pušten je uz blagu opomenu da to više ne radi, što je bilo suvišno, jer Jova to sigurno više ne bi radio, ali iz drugih razloga, on to ne bi radio iz razloga koje bi Jung imao na umu u takvim slučajevima.

***

Tada partizani još uvek nisu izmislili svoj 4. juli, on je u to vreme ostao kao latentna koincidencija sa događajima u SAD. Rat se upravo završio, još su bile sveže uspomene na izdajničko ponašanje komunista tokom kratkog aprilskog rata, kad su zajedno s organizovanim Hrvatima i Šiptarima ubijali jugoslovenske oficire i stvarali pometnju u vojsci; narod je još pamtio, naročito stari Beograd, i to je bio naknadni razlog za besnu mržnju partizana prema starim Beograđanima, taj Beograd je pamtio dane neposredno posle okupacije, kad su komunisti bezbrižno šetali s nemačkim oficirima, kad su Nemce snabdevali podacima ko je bio „špijun Intelidžens servisa“ (to su bili svi njihovi potencijalni „narodni neprijatelji“ i „buržuji“); narod je još dobro pamtio da je Himler svoje spiskove „srpskih nacionalista“ koje je trebalo streljati dopunio spiskovima koje im je dala Komunistička partija Jugoslavije (Komunistička partija Srbije nije postojala), narod je znao da su ti ljudi streljani u zgradi Opštinskog suda na početku Ulice Kralja Aleksandra i na Banjici, u kasarnama 18. puka (kasnije Banjički logor).

Crvena armija bila je u Beogradu i zemlji, komunisti su se gromoglasno hvalili da su ustanak podigli na naređenje Kominterne i druga Staljina, i niko od njih nije smeo ni da spomene reč „nezavisnost“, o, ne daj Bože da je tako nešto nekom palo na pamet.

Partizanski praznik 4. jula pojavio se mnogo godina kasnije, tek kad su komunisti stali pod okrilje SAD, kad je stari Beograd iščezao, zaboravljen, uz veliku pomoć komunistima od strane Angloamerikanaca, kada je nastala amnezija Srba, jer su ostali bez svih svojih viđenih ljudi, kad su knjige koje su govorile istinu spaljene, zaboravljene, kada su oni koji su pamtili onemoćali u svom društvenom i političkom getu, ali i iznad svega kada su i sami komunisti izgubili pamćenje, kada su ga psihotično potisnuli u najdublji zaborav, a za to su imali mnogo, premnogo razloga.

Osim ratovanja po tuđim nalozima i za strane interese, vođenog po cenu neizmernih patnji i stradanja srpskog naroda, komunisti su još poveli i građanski rat, u okviru kog su izvršili genocid nad sopstvenim narodom, sa bezbrojnim pojedinačnim zločinima, koje je svako od  komunista morao pojedinačno da počini, i sve je to poleglo kao teška mora po dušama srpskih komunista. Svi su oni znali za posledice svog delovanja i psihološka kriza koja je u njima nailazila nije se sastojala u otkriću tih činjenica, one su bile dramatične i svakom su se urezale u psihološki inventar, već je nailazila kao strah da bi te činjenice mogle biti obelodanjene i da bi onda, ma kako duboko bile potisnute u nesvesno, morale postati i predmet saznanja komunističke svesti. Oni su znali šta su uradili, samo im je tehnika skrivanja počela izmicati.

Jedan od najdramatičnijih trenutaka tog razotkrivanja činjenica i psiholoških stanja naišao je 1948. godine prilikom raskida jugoslovenskih komunista sa komunističkom zajednicom. Taj raskid imao je funkciju, između ostalog, i prikrivanja činjenice da su komunisti krenuli u borbu tek na naređenje drugih, trebalo je da potisne iz svesti jedno bolno mesto, naročito psihološki tegobno zbog građanskog rata, u kom su se, u stvari, Srbi borili protiv Srba, sa velikim zločinima pobedničke komunističke strane pri njegovom kraju, zločinima koji su imali sve karakteristike  genocida, a sve je to bilo počinjeno uz pomoć stranih sila, i u skladu s njihovim interesima.

Na tom mestu komunisti su se susreli sami sa sobom, i sukobili se žestoko, onoliko koliko je bio žestok psihološki problem koji su razrešavali. Oni koji su istrajali na činjenicama zajedničkog porekla komunista u Jugoslaviji sa inostranim komunističkim pokretom i nisu pristajali na konstrukciju nove svesti, koja bi trebalo da potisne činjenice i pravu svest, koja je trebalo da makar i na artificijelni način olakša strašno breme komunističke prošlosti, našli su se pod udarom onih koji su pristali na prevaru, jer se bez te prevare nije moglo, istina je postajala neizdrživa. Ono što se dešavalo sa pohapšenim komunistima sadržavalo je mnogo činilaca, ali u psihološkoj dinamici upravo taj odnos prema prošlosti imao je jednu od najvažnijih uloga. Obračun komunista u vlasti sa pohapšenim komunistima bio je u stvari obračun sa svojim sopstvenim iskušenjem, sa unutarnjim lukavago, sa đavolom koji je dovodio u egzistencijalnu kušnju, stoga su zločini prema utamničenim komunistima bili tako svirepi, bez trunke milosti.

Proslava 4. jula usledila je posle pokolja komunista koji nisu pristali na obmanu, i za tim praznikom komunističkog pokreta usledilo je mnoštvo sličnih datuma, sa falsifikovanim istorijskim i činjeničnim značenjem. To nije bio samo ideološki i politički zaokret komunista u Jugoslaviji, već pre svega njihov psihološki obračun sa samima sobom. Stoga u tim praznicima uvek ima ponešto što negira upravo ono što bi trebalo da bude proslavljeno.

Autor: Dragan Krstić, Psihološke beleške 1982-88, Balkanija, Novi Sad, 2024. Knjiga se može poručiti na telefon 063 759 76 41 ili na mejl viogor.bg@gmail.com

Izvor: Stanje stvari

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!