Четврти јули као психолошка идентификација комуниста с англоамеричким окупатором

Партизански празник Дана борца (4. јул) појавио се тек кад су комунисти стали под окриље САД, чији је то Дан независности

4. VII 1982. Тек данас сам уочио да постоји коинциденција између америчког Празника независности (4. јул) и комунистичког Дана борца (4. јул), и то пошто сам тек данас у новинама уочио да је она по први пут објављена, сасвим стидљиво. Изгледа да је америчка амбасада све ове године на тај дан давала посебан пријем, и пошто пратим новине знам да су тек ове године објавиле вест о том празнику. Зашто су раније криле ту коинциденцију, како то да тек данас објављују ту заједничку варијансу?

Комунисти су очигледно из подсвести осећали да ту има нечег „незгодног“, како би то они рекли, да би ту могла да се појави нека психолошка идентификација, па су, вешти у манипулисању јавним мњењем, избегавали да дају повода за такву идентификацију. Још педесетих година Карл Густав Јунг је писао о синхроницитету односа САД и СССР, о њиховим заједничким ознакама (звезда петокрака), заједничкој глобалној политици, империјализму, заједничком скривању тог империјализма, о настрадалој Европи и сличним коинциденцијама. Не верујем да су комунисти читали Јунга, у сваком случају једва да би га и разумели ако су га читали, али су разумели оно што је и Јунг разумео – да постоје неки заједнички односи између комуниста и идеологије САД које за сада тешко разумевамо, али који се испољавају коинциденцијама и синхроницитетима, и баш је то оно што су комунисти Југославије спонтано, инстинктивно крили, и што још увек крију.

Прославу 4. јула памтим, у ствари, као амерички празник и то још из далеке 1945. године. Брат је још пре рата почео да учи енглески у Енглеској амбасади (конзулату), био је доста везан за англосаксонску културу, у Београду смо се још увек надали да нам Англоамериканци дугују оне гаранције које су тако жустро давали да ће обновити Југославију и слободу у њој; Јова је с још неким одлазио у Америчку амбасаду, посебно у читаоницу, оданде је добио неке филмове из рата, и свечаност је била организована у згради Јеврејске општине, у Улици Краља Петра, мислим да је то још увек број 71. Ратни филмови су онда били у моди, било је и неколико краћих говора, мислим да је и Јова говорио, прослава је била посећена и успешна – и Јова је био ухапшен. Остали учесници у организацији прославе сву кривицу свалили су на Јову, међу њима је био и један његов друг, из комшилука, касније је тај денунцијант почаствован новинарским местом у Политици, био је филмски и уметнички критичар, кажу да је касније био и професор Универзитета у Новом Саду, али баш тај блиски друг највише је теретио Јову, опасно га је теретио, причао нам је касније Јова, били су и на суочењу, ОЗНА их је суочавала, али будућа уметничка душа није трепнула кад је лагала да ју је, ето, Јова завео, иначе он никада не би пристао да организује капиталистичку прославу. Занимљива је коинциденција, рекао би Јунг, да Јову нису казнили, пуштен је уз благу опомену да то више не ради, што је било сувишно, јер Јова то сигурно више не би радио, али из других разлога, он то не би радио из разлога које би Јунг имао на уму у таквим случајевима.

***

Тада партизани још увек нису измислили свој 4. јули, он је у то време остао као латентна коинциденција са догађајима у САД. Рат се управо завршио, још су биле свеже успомене на издајничко понашање комуниста током кратког априлског рата, кад су заједно с организованим Хрватима и Шиптарима убијали југословенске официре и стварали пометњу у војсци; народ је још памтио, нарочито стари Београд, и то је био накнадни разлог за бесну мржњу партизана према старим Београђанима, тај Београд је памтио дане непосредно после окупације, кад су комунисти безбрижно шетали с немачким официрима, кад су Немце снабдевали подацима ко је био „шпијун Интелиџенс сервиса“ (то су били сви њихови потенцијални „народни непријатељи“ и „буржуји“); народ је још добро памтио да је Химлер своје спискове „српских националиста“ које је требало стрељати допунио списковима које им је дала Комунистичка партија Југославије (Комунистичка партија Србије није постојала), народ је знао да су ти људи стрељани у згради Општинског суда на почетку Улице Краља Александра и на Бањици, у касарнама 18. пука (касније Бањички логор).

Црвена армија била је у Београду и земљи, комунисти су се громогласно хвалили да су устанак подигли на наређење Коминтерне и друга Стаљина, и нико од њих није смео ни да спомене реч „независност“, о, не дај Боже да је тако нешто неком пало на памет.

Партизански празник 4. јула појавио се много година касније, тек кад су комунисти стали под окриље САД, кад је стари Београд ишчезао, заборављен, уз велику помоћ комунистима од стране Англоамериканаца, када је настала амнезија Срба, јер су остали без свих својих виђених људи, кад су књиге које су говориле истину спаљене, заборављене, када су они који су памтили онемоћали у свом друштвеном и политичком гету, али и изнад свега када су и сами комунисти изгубили памћење, када су га психотично потиснули у најдубљи заборав, а за то су имали много, премного разлога.

Осим ратовања по туђим налозима и за стране интересе, вођеног по цену неизмерних патњи и страдања српског народа, комунисти су још повели и грађански рат, у оквиру ког су извршили геноцид над сопственим народом, са безбројним појединачним злочинима, које је свако од  комуниста морао појединачно да почини, и све је то полегло као тешка мора по душама српских комуниста. Сви су они знали за последице свог деловања и психолошка криза која је у њима наилазила није се састојала у открићу тих чињеница, оне су биле драматичне и сваком су се урезале у психолошки инвентар, већ је наилазила као страх да би те чињенице могле бити обелодањене и да би онда, ма како дубоко биле потиснуте у несвесно, морале постати и предмет сазнања комунистичке свести. Они су знали шта су урадили, само им је техника скривања почела измицати.

Један од најдраматичнијих тренутака тог разоткривања чињеница и психолошких стања наишао је 1948. године приликом раскида југословенских комуниста са комунистичком заједницом. Тај раскид имао је функцију, између осталог, и прикривања чињенице да су комунисти кренули у борбу тек на наређење других, требало је да потисне из свести једно болно место, нарочито психолошки тегобно због грађанског рата, у ком су се, у ствари, Срби борили против Срба, са великим злочинима победничке комунистичке стране при његовом крају, злочинима који су имали све карактеристике  геноцида, а све је то било почињено уз помоћ страних сила, и у складу с њиховим интересима.

На том месту комунисти су се сусрели сами са собом, и сукобили се жестоко, онолико колико је био жесток психолошки проблем који су разрешавали. Они који су истрајали на чињеницама заједничког порекла комуниста у Југославији са иностраним комунистичким покретом и нису пристајали на конструкцију нове свести, која би требало да потисне чињенице и праву свест, која је требало да макар и на артифицијелни начин олакша страшно бреме комунистичке прошлости, нашли су се под ударом оних који су пристали на превару, јер се без те преваре није могло, истина је постајала неиздржива. Оно што се дешавало са похапшеним комунистима садржавало је много чинилаца, али у психолошкој динамици управо тај однос према прошлости имао је једну од најважнијих улога. Обрачун комуниста у власти са похапшеним комунистима био је у ствари обрачун са својим сопственим искушењем, са унутарњим лукаваго, са ђаволом који је доводио у егзистенцијалну кушњу, стога су злочини према утамниченим комунистима били тако свирепи, без трунке милости.

Прослава 4. јула уследила је после покоља комуниста који нису пристали на обману, и за тим празником комунистичког покрета уследило је мноштво сличних датума, са фалсификованим историјским и чињеничним значењем. То није био само идеолошки и политички заокрет комуниста у Југославији, већ пре свега њихов психолошки обрачун са самима собом. Стога у тим празницима увек има понешто што негира управо оно што би требало да буде прослављено.

Аутор: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, Балканија, Нови Сад, 2024. Књига се може поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com

Извор: Стање ствари

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!