Четнички војвода који је и мртав убио непријатеља – Војвода Петко Илић
Данас вам причам о Српском војводи Старе Србије, храбром и неустрашивом јунаку који је суочен са великим злочинима Турака, Бугара и Арбанаса над Србима почео да четује веома млад, са 16 година у чети војводе Довезенског. Ово је прича о војводи Муси или тачније о Петку Илићу Нагоричком.
Рођен је у Старом Нагоричану код Куманова око 1886. године, где је завршио и основну школу. Петко Илић је ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. године. Око 01. августа 1904. године чета у којој се налазио Петко била је око Вардара и њу је предводио војвода Вељко Мандарчев. Имали су задатак да се пробију до Скопске Црне Горе и организују ослобађање тамошњег народа. У том пробијању наишли су на бугарског војводу Бобева који је имао задатак да стекне поверење српских бораца глумећи пријатељство и одушевљење што му се пружила прилика да четује са Србима, а затим да их наведе на бугарску заседу.
Када је чета прешла Вардар, 19. августа, убачени Бобев али у сарадњи са војводом Мандарчевим разоружавају целу чету и све Српске четнике убијају! Остављају у животу само Мусу јер је био најмлађи али га као заробљеника шаљу у Бугарску на преваспитавање у неки логор тачније затвор. Већ после неколико дана, Петко успева некако да побегне из тог затвора и долази до Врања где обавештава надређене главешине о судбини својих другова и издаји Мандарчева. У јесен 1905. године Петко се уписао у чету Анђела Ђорђевића.Већ средином априла 1905. године турске потере су крстариле планином Козјак трагајући за четом српских четника. То је била осмочлана чета наших јунака на чијем челу је био војвода Муса. Сваку ноћ су тражили преноћиште на другом планинском врху. Вешто су измицали Турцима.
Али једног дана, турска патрола од 100 војника, окружила их је на козјачком вису Китка. Покушали су да пређу Пчињу али нису успели јер су и тамо били Турци. Одлучили су се за високи каменити врх који је једини остао слободан. То је била стена на врху чуке. Њих осморица су се расподелили на тој стени и цео дан се жестоко бранили. Када су наши јунаци потрошили сву муницију, Муса је почео гласно да пева песме у којима је величао нашу војску а ругао се султану и Турцима који су иза дрвећа, около те стене, били скривени. Његов продоран глас одјекивао је планином. Одлучни, потамнели од земље и барута, врло млади, на стени су се, поред војводе Мусе, налазили и витезови: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, ни један од њих није имао више од двадесет година, а Денко Кумановче, као најмлађи, још није напунио ни осамнаест. Остали су само са једном бомбом. По четничком обичају, да најмлађи решава ситуацију, бомбу су дали Денку…
На врху стене, наши четници ломе сво оружје и разбијају га о камење једини револвер који је остао заборављен био је у појасу код Мусе. Брзо су пришли један другом и изљубили се. Примакли су се, и на коленима направили круг, обгрливши се рукама – оформили су коло. У средини је клечао Денко са бомбом. Ударио је снажно по кресиву и зачуо се фијук запаљеног фитиља. Четници на стени су се последњи пут кроз осмех погледали и још јаче један уз другог прибили. Страховита експлозија разнела је самртно коло српских хероја. На стени су остала само два четника која су једва давала знаке живота. Један је био војвода Муса а други, Божин из Отљана. Скроз у крви, погубљени у простору и времену, неким чудом преживели су детонацију, лежећи непомично на стени Божин моли Мусу, да му скрати муке: ”Утепај ме Муса. Турците жив да не ме фатат.” Војвода Муса вади из појаса револвер, у Божиновој торби проналази метке, пузи до свог другара, љуби га у чело и на то исто место испаљује метак. Остао је сам. Вуче се полако до ивице стене која се надвила над литицом ка Пчињи. Нагнут над понором, испалио је зрно себи у стомак и пао дубоко у провалију.
Била је ноћ, Турци су се весело разишли али једна особа је остала непримећена у шуми. Била је то Мара Кучкова, једноставна жена из народа, рођена у селу Кучевишту у Скопској црној гори, доказала се као веран јатак многим храбрим борцима за ослобођење. Примала их је у свој скромни дом, вешто крила од очију вековног угњетача, хранила у потаји и видала љуте ране. Када је догорело до ноката, да би избегла хапшење, откопала је пушку сакривену у штали и отишла у шуму да се придружи борцима за слободу. Успела је да се пробије кроз шикару и да приђе рањеном војводи. Нашла га је живог у локви крви и неприметно повукла у шипражје а затим подигла на рамена и брзо измакла испред турске потере.
