Чему се Срби још могу надати?

уторак, 23. 01. 2024.уторак, 23. 01. 2024. Kefalo

НА ПУТУ У НИШТА

Све што се са Србима догађало у ХХ веку, као и положај у коме се данас налазе, може се осмотрити са становишта неких општијих геополитичких чињеница, а ми ћемо овде поћи од оне која нам се чини посебно значајном: на Католичком конгресу одржаном у Загребу у септембру 1900. године (а на њему „доминирали“ Посиловић, Штросмајер и Штадлер) донесене су две далекосежно важне одлуке: 1) до краја века, и миленијума, у Хрватској морају бити истребљени и српско име и сви његови носиоци; 2) католицима-штокавцима наређено да „никад нису били Срби“.

То – кад је реч о Србима, тј. као назнака онога што се припремало Русима, тј. као одсудан удар на Православље. Тиме су најављени непојамни злочини који су касније обележили век, а као њихови покретачи били планирани светски ратови: Први – с циљем да се сломи Русија, а Други – да се успостави јеврејска држава (и, узгред, дотуче понешто од онога што у Првом није разорено по мери која му је била одређена). И после се показало: Првим је уништено – руско, а Другим – српско правослаље (друга балканска православља била су „безопасна“, а њих су, између осталог и „за почетак“, браниле и немачке династије). Кад се о свему томе говори, вреди поменути и једну изузетно занимљиву чињеницу: почетком прошлог века предвиђало се да ће Русија, за следећих тридесетак година, преузети сваки примат од Запада и да ће до половине века имати више житеља него сва Европа укупно. Тај свакоруки успон Запад је пресекао најпре атентатом на Столипина (као архитекту „руског економског чуда“), а потом слањем Троцког и Лењина да „изведу револуцију“, зна се коју је пустош она иза себе оставила, али се не зна да ли у Русији данас има 200 или 250 милиона душа мање него што се предвиђало да ће их бити средином прошлог века. На те се појединости као „пресликане у малом“ може гледати и на пустош коју је Броз оставио међу Србима: њих нема у Хрватској, Македонији, Косову и Метохији, у Босни се на танкој омчи држе код Брчког, у Црној Гори „црногорски језик“ озваничен је у тренутку док је тамо 65% житеља говорило српски, а „црногорски“ блејало само 18,5% (данас је на Цетињу, по најновијем попису, број ових других нарастао на преко 90% и њима више – „нема лијека“).

Треба, међутим, одмах рећи да је то тек половина разарања које је Србији приређено, а она друга половина тек је пред нама и њу јој је осигурала она „агенда“ у којој су Кинкел и Шредер (и не знам ко још) записали да ће Србија бити „искључена из европског развоја“ и сведена „на безначајну балканску енклаву“, да ће Прешевска долина бити прикључена Арнаутлуку, Рашка област – Босни и Турској, Војводина – Мађарској или „новој“ Хабсбуршкој монархији, источни српски простори – Румунији и Бугарској, а Шумадија – остављена за насељавање европских Цигана, с налогом да их Рио Тинто потрује заједно с последњим Србима.

И по многим знацима судећи, та се друга разарачка половина већ одређеније почиње најављивати: „омча на Брчком“ биће затегнута, не зна се једино хоће ли то бити „у хрватској или бошњачкој изведби“, али у оба случаја то ће се десити по процедурама провераваним у Јасеновцу, Братунцу, на Озрену и свуда где се њихова демократија притврђивала. А за то време необавештена српска власт „шири црвени тепих“ хрватском министру за права мањина који је помогао да се похапсе последње барањске бабе због „терора“ над усташким кољачима, а „Бошњацима“ од Новог Пазара до Сарајева планира аутопут – да би средиште српске средњовековне државе што брже стигло до Босне и Турске. И да се, и тамо и другде, што темељитије затру српски трагови.

Па ће обавештенији Срби признати: „Клали су нас врло успјешно. А и сада су за исте послове једнако приправни: наоружани су и врло обучени, војска и полиција им је стално на обукама у Турској, Бакир и Бењамина знају ђе су им муџахедини које им је анамо вактиле довео рахметли Алија (а они после заборавили да се врате тамо откуд су дошли, ко што ни Суљо [Угљанин] није заборавио колико их је њему авамо додијељено – да би му памет била безбеднија)“. И ти (обавештенији) Срби знају и још понешто. Па, рецимо, и то да су тамо, на Западу, планови за покоравање света давно донесени, а млади и надобудни Харолд Валас Розентал, у интервјуу Волтеру Вајту, сурово отворено разјаснио механизме по којима ће се то чинити:

„Ми јесмо богом изабрани народ. Већина Јевреја не воли о томе да говоре, али наш је бог – Луцифер. И нас је Луцифер изабрао“.
„Јевреји не морају држати прст на сваком дугмету које изазива рушење хришћанске цивилизације. У многим случајевима они за то имају много нејеврејских добровољаца“.
„Кроз хришћанску религију ми смо обезбедили потпуну контролу над друштвом, влашћу и економијом. Ниједан закон у држави није био усвојен пре него што смо га ми образложили на црквеним катедрама. Пример који то потврђује јесте појачана пропаганда о мешању раса и репродукција копилади, што је погубно за сваки народ и расу. Наивни духовници у један глас поучавају своју паству да смо ми богом изабран народ и убеђују све да су све друге расе исте… То што једно противречи другом – то до њих не допире! На тај начин, ми, Јевреји, наслађујемо се специјалним привилегијама док су сви остали сведени на једнакост“, при чему је та „једнакост за остале, не и за нас, и та је једнакост у ропству. И управо због тога ми пропагирамо свеопшту једнакост будући да се то на нас не односи. И то је једна од наших великих обмана“.
„Ми поучавамо с хришћанских црквених катедара да наши разбојнички економски методи потпуно одговарају хришћанским принципима. Црквени папагаји боготворе Мамону само за наше новце које им позајмљујемо да би изградили нову цркву. Њима не допире до свести да им њихова сопствена религија забрањује процент и дуг. Они су спремни платити сваки високи проценат јер ће они то касније узети од своје пастве“.
„Црквени званичници хвале демократију не схватајући да смо посредством тога политичког система, који смо ми назвали »демократијом«, поставили државу и друштво под нашу потпуну контролу. То је демократија за нас, а не за вас, али ви то не можете схватити. Христос их учи царству Божјем на земљи, које не може бити ништа друго до деспотска држава с чврстом подршком природности, поретка и законитости у држави док је демократија управљање посредством хаоса, руље и случајних људи које ми бирамо и купујемо по свом нахођењу…“
„Контролу над тим случајним људима ми остварујемо посредством цркве, средстава масовних информација и банкарских установа. Њихова хришћанска црква одавно је једна од полуга помоћу којих ми остварујемо своју власт. Тупост хришћанских црквених људи превазилази једино њихов кукавичлук и зато је њима веома лако управљати“ (У томе интервјуу млади брбљивац саопштио је још много других, једнако интонираних, појединости и због тога је био врло брзо убијен, на аеродрому у Истанбулу, с јасном поруком другима: није лепо објашњавати „како они“ уређују историју света.)

Таквим разматрањима младог Розентала стари Шнерсон додао је (према неким Хјустонским и/ли Харвардским пројектима) и најаву да ће „они“ уништити триста милиона „словенске стоке“, најпре њен православни део уз помоћ њихових иноверника па после и онај њихов „савезнички“ остатак, при чему ће се за све те послове сва средства сматрати прихватљивима: поред рата, примениће се и климатско оружје, којим ће се присилити на сељење и мешање са другим народима, што ће значити и њихов дефинитивни нестанак, а то ће „подупрети“ и припрема вакцине – за уништавање „словенског гена“. При чему ће румунско и бугарско православље послужити као коридор којим ће бити успостављена веза између Пољске и Турске (пре него што Пољска „стане у ред“ за сатирање), а Турска „једном ногом“ на Балкан, а „другом“ на Поволжје; уз све то, западне руске области узеће Немачка, Сибир – Америка, Далеки Исток – Јапан. Тако је, дакле, планирано разарање Русије, а за Чернозем и северније делове Украјине „подсећа се да су те земље у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије, то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел, потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија – резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“ (рабин Менахем Мендел Шнерсон: vizionarski.wordpress.com-/2013/04/29/ционистички-планови-за-словене/).

Хазари, вероватно, „знају“ како су се, и кад, нашли у овој причи, тј. како се зна да су им те просторе Руси узели у Х веку ако постоје много опипљивији докази да су се Руси тамо нашли макар пре пет миленијума – о чему може сведочити сав источнословенски језички пејсаж, а у многом смислу можда и европске језичке прилике у целини: Словени су могли прекрити највећи део Европе (и, узгред, стићи до Индије), а Хазари су, у најбољем случају, могли бити – ситна острвца у „словенском мору“.

Тако се, дакле, може гледати на Русе – према историјским мерама које им приређују Хазари, а да се у том смислу ни позиција Срба битније не разликује, показаће тек неке појединости:

Прва. Убрзо после Великог раскола ћирилица је означена као „ђавољи изум“, а много пре тога папа позива у Рим „на истјазаније“ словенског просветитеља Методија зато што „друкчије учи, но што је био обећао“ и „пребацује му употребу словенског језика“.

Друга. Године 732. далматинска црква „прелази под јурисдикцију цариградскога патријарха“ и тамо остаје до „спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмације напушта православну вјеру и прима римокатоличку“. Ми сад не можемо знати који су далматински крајеви прешли у католичанство, али многи векови касније историје сведоче нам да то за етничку слику тих простора није имало никаквог значаја: они су до почетка прошлог века увек били српски, а понеки се од њих потврђивали и као православни.

Трећа. Ако су такве прилике биле „обичне“ у Далмацији, неће бити чудно ни то да се оне нису разликовале ни од оних у Панонији, на које указује писмо „папе Силвестра II (око 950-1003), упућено маџарском краљу Стефану I Арпаду (975-1038), у коме изражава чуђење што се у Угарској налази девет »грчких« (православних) и само један »латински« манастир“.

Касније ће Ватикан, врло често уз „употребу“ мађарских краљева, покренути много крсташких ратова и против Срба и против православља, они разарали и пустошили Цариград, али сви ти догађаји нису спречили врло снажан успон Србије и омогућили да се она у XIV веку, према суду озбиљних зналаца, нађе „на нивоу Тоскане, ако не и испред ње“. Тај је успон, међутим, пресекла турска најезда и она обележила следећих пет векова српске историје: док су Срби служили као „предзиђе хришћанства“, Ватикан није могао предузимати ништа да настави „стратегију крсташких ратова“ и да православље покуша одбацити од словеначке границе или загребачких предграђа, али кад је постало извесно да ће Турска с Балкана бити потиснута, на поменутом загребачком конгресу ватиканска памет наставила је тамо где се под крај XIV века зауставила. И показала своју огољену суштину припремајући злочине какви у историји света нису запамћени.

За извођаче тих злочина надлежнима су се прогласиле Аустрија и Мађарска – за Србе, а Америка и Енглеска – за Русе; Срби су се из Првога рата некако извукли и дочекали Други – да у њему буду уништени, а Руси су у оба рата (и током много година између и после њих) били жестоко проређивани и остављени без много десетина милиона својих (бољих) глава. И у вези с тим неке би се појединости могле одредити и прецизније: „Аустрија је, тако, 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију. Можда је подстрек за тај геноцидни подухват нашла у оној изјави Карла Маркса (1818-1883) да би Европа постала чистија »ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно«, али је, непосредно по Сарајевском атентату, стварну подршку добила од Свете Столице и »шефа« јој папе Пија X (1835-1903-1914, 20. август). Јер, на шта је све Аустроугарска рачунала на почетку рата, уверљиво казује тајни извештај њеног амбасадора у Ватикану, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, амбасадор бечког ћесара у Ватикану обавестио римског папу о мерама које Монархија намерава да предузме против Србије, а у извештају о том сусрету нашло се и следеће: »У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу… На »линији« папе Пија X нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922), изјавом да »Срби православни и Србија има да нестану са лица земље«“.

Србима и Русима једнако је претписано „да нестану са лица земље“ и они не морају размишљати о томе које ће силе (и под чијим потписом) бити овлашћене да тај налог спроведу у дело, али ће бити извесно да те силе неће бити обележене ниједним људским својством и да то у „српском случају“ („руски“ је битно друкчији) много боље од свих спољних злотвора и окупатора чини аутистична српска власт тиме што је идиотизовала школство и науку, децу и омладину опустошила и узела им будућност, економију предала у руке странцима, њима распродала и оранице, довела Рио Тинто, Данди, Зиђин и 60-ак сличних да избуше и отрују земљу, а Блек Рок – да опљачка оно што може преостати пре него што се „Београд на Води“ не унапреди у – „Београд на Отрованој Води“.

И тиме је српска власт осрамотила српско име и отворила пут европским пљачкашима да присвоје „Подунавску културу“ – којом су се Срби уградили у темеље западне светске цивилизације. Док се Запад у њу уграђивао једино злочинима.

А нама оставио да видимо хоће ли се макар једном преварити у својим рачунима. Или ћемо морати још почекати да се пред њима испречи Највиша и Неопозива Сила.

И свет одвуче у – Ништа.

Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста