Мишљења

Чека се једноазбучје у новом правопису

Стогодишњи концерт српских правописаца који су се прославили у свету свирајући више од сто година на двоазбучној фрули

  • Нови српски правопис само што – није; најављен је за крај ове, 2023. године; изгледа да ће се објавити – на самом крају године и одржати свечани правописни концерт за сам празнични дан 31. децембра 2023/1. јануар 2024, када почиње и чувени Бечки концерт (у граду у коме су се Даничић и Вук приватно договарали с Хрватима како да они, по савету Франца Миклошича, у име Монархије Аустрије, преузму српски језик и да га касније преименују у “хрватски језик” и где су се Вук и Даничић, сасвим приватно, потписали хрватски латиничким писмом (гајицом), чиме су приватно (без икакве дозволе српских и језичких и државних институција) 1850. године, практично, предали и српски језик и српско писмо – Вук тако што је у Књижевном договору с Хрватима пристао да се не наведе име српског језика, а Даничић тако што је, после нешто више од две деценије отишао у ЈАЗУ да, као њихов “тајник” – тајно од државе Србије озваничи Рјечник хрватског или српског језика – откада почињу свакава преименовања језика Срба.

Сви у Србији, поготово ми који стварно свакодневно бринемо и секирамо се шта ће остати од ранијег и данашњег српског језика и, поготово, од сиротог српског ћириличког писма које је забрањивао и у рату и у миру како је ко хтео и када је хтео, а српски лингвисти пристајали да се само српском писму уводи алтернатива у хрваатском латиничком писму, уводећи двоаазбучје које је послужило као дозвола да се српско писмо замењује и затире, а српске  власти су дозволиле да се српски народ и даље разбоја уводећи различита и права и  обавезе грађана у Србији само у случају непрекидно разбијаног нашег језика (почев од Вука па даље до данас) у Закону о употреби српског језика и ћирилице, усвојеног у Народној скупштини Србије 15. септембра 2021. године, на последњој или на једној од последњих седниаца пред таадашње нове изборе. Ево и нових избора (Србија је једна од ретких  земаља у којој се могу затражити и добити нови избори кад ко хоће, јер се показало у последњих десетак и нешто година да нема никога од кога се на изборима плаши гоподар Вучић (није реч о оном ранијем господару Вучићу из неке буне, или – како то беше у славној и пребогатој српској историји?).

За све то време,  а и дуго пре тог времена,  у “независној Србији” српски лингвисти (и) правописци – сулудим правописним решењем питања писма – српско писмо (ћириличко) држе за алтернативно, противно уставној обавези из 2006. године у коме је народ (сви грађани Србије) већински изгласао уз српски језик потпуну и јасну сувереност и српског  писма праве алтернативно писмо с хрватским латиничким писмом, што је противно пракси у целом свету. То се догађа истовремено са свакодневном само вербалном, а не практичном, њиховом “борбом за ћирилицу”, али да се само повећа (некако, нико не зна успешно како) тренутни постотак ћирилице у српском језику који се данас креће око 10 одсто у односу на одавно стабилних 90 одсто хрватске верзије латиничког писма.

Од безмало десетак народних удружења за последњу одбрану ћирилице само су два од њих – “Ћирилица” од 2001. и “Српска азбука” од 2010. године непрекидно и неодустајно – без штетног “шуровања” с лингвистима као замишљеном у другим удружењима “светошћу” чија се никад не сме порицати –  указивала да српско ћириличко писмо нема никакву будућност ако није сто посто суверено, баш како су и колико суверена сва друга писма у сваком другом језику и објашњавали смо лингвистима зашто нико други не примењује њихов начин у (о)чуавњу свога писма. То се од српских лингвиста непрекидно одбијало – ћутњом или љутњом на нас.

Објашњавали смо истовремено и лингвистима и властима ми из “Ћирилице” и “Српске азбуке” натенане (сматрајући их разумним људима, а прво смо се увек обраћали лингвистима, рачунајући их мало школованијим  и паметнијим у случају српског језика и писма; истина Н. Видић из “Српске азбуке” често нас је убеђиваао да су српски лингвисти за једноазбучје “изгубљен случај и у времену и у простору”, па их треба “максимално игнорисаати” и “исмејавати”, али се ипак, на крају, усаглашавао с тим да су они важни и важнији у двојцу “валст – лингвисти”)  у вези са српским писмом и његовом крајњом угроженошћу у више од 20 наших заједничких књига укупно – зашто само Срби, а нико други у свету, имају и данас проблем са својим писмом у свом језику и зашто нико други не чува своје писмо на српски начин.

Срби – народ приморан и од споља и од изнутра да има највише изузетакаа у свету

Срби су – може се слободно рећи – једини народ, можда у целом  Земљином свету, народд који је приморан и од споља и од изнутра да има највећи број штетних изузетака и за народ и за његову матичну државу Србију. Тако нас – као нека стварно зла судбина – прати и у сопственом одузимању свом писму основних (стручних и законских уставних) услова за живот, и то од својих лингвиста и својих власти.

Неперекидно стогодишње силовање српске ћирилице

Претпоследња наша књига „Силовање ћирилице“ (2021, на 1404. стране, и то је мало страна јер је било премного силоватеља над српским писмом и страних, али и домаћих – као да је, неким Божјим чудом, наслутила да ће се најтеже силоавање ћирилице, у ствари, суштински догодити баш споменутим – рекосмо малопре каквим – Законом о употреби српског језика и ћирилице, усвојеног само неколико месеци после објављивња ове наше књиге  2021. године  – (зло)употребом посланика у Народној скупштини Србије, и то једногласно (букавлно, како би рекли они који се боље од нас разумеју у насилност према некоме или нечему – “групно силоавње ћирилице” неколиким апсурдним члановима, а посебно ексклузивно оним чланом Закона у коме је одлучено да грађани у Србији само у вези са српском ћирилицом немају ни иста права ни исте обавезе. Светски правн(ичк)и куриозитет у последњих ко зна колико година!

Наша, засад последња, књига – насловљена „Српски ћирилицоцид“ (2022) – до танчина је, у свим кључним детаљима, раскринкала – као прецизним оштрим хируршким ножем за спас српске ћирилице – лингвистичко и државно домаће убијање свога писма на 520 страна (за разлику од наше раније књиге “Ћирилицоцид” (2014) у којој смо више говорили о спољњем убиајњу Срба и српске азбуке – из невиђене до тада у свету мржње и циља да се Срби разбију као народ уништавањем (замењиавњем) њиховог писма хрватским националним писмом, посебно у време окупација Срба и Србије). У овом новом сада самоћирилицоциду у овој књизи до детаља су раскринкани (и за сада за свако будуће време) најпре српски лингвисти – посебно правописци који више од сто година у српском правопису – на највећу штету Срба и њиховог писма, супротно свим правописима у целом свету – непрекидно свирају свој антићирилички концерт на једном (истом инструменту) – на двоазбучној фрули која се користи са два прста (“двопрсташи”): један за српску (домаћу) ћирилицу, други за хрватску (туђу) латиницу. А онад су, у тој истој књизи раскринкане и све досовске и постдосовске гарнитуре, нарочито актуалана власт – с разлогом (због последњег споменутог заакона о српском језику и писму у коме је, једином  на свету, предност дата закону, а не Уставу, па је испало да је закон сачињен да би се извела последња спрдња са српским Уставом из 2006. године – који је нормално решио питаање сваког, па и српског писма). Закон о употреби српског језика и писма (2021) делује да су га састављали судије Уставног суда, које су Члан 10. важећег Устава Србије, самостално, без учешћа врховног творца и власника Устава – народа (грађаана) у Србији, “допунили” Члан 10. и изменили тако да су они (сами и самостално од целог народа) додали друго ново писмо које Устав ни једним јединим словом у вези са српским језиком није ни споменуо – криминално против Устава – убацили алтернативно у игру под називом “латиничко писмо српског јеезика”, чак не знавши ни то да латиничких писама има на хиљаде у свету и да су морали да га назову по ономе народу који користи  своју врзију латиничког писма, а судије у Уставном суду Србије препустили су – не знамо тачно ни коме (изгкеда било коме) – да нагађа о чијем  је то другом – уставно апсолутно  непостојећем писму – реч у српском језику. Тиме су српске уставнее судије – „поучили“ цео свет да не треба закон да се усклади с Уставом, него Устав са законом, а српски правописци су, пре тога, “поучили” цео свет да не трееба један језик да има једно писмо, као у целом свету, него да и сви други треба да се угледају на српске лингвисте и правописце, као што су српски лингвисти учинили за Србе: два писма (домаће и туђе) па разбијај, бато, свој народ по писму, као да српски народ није разбијен међусобно на сасвим довољан начин,  па је важно разбити га и у ономе у чему се ниједан други народ не разбија – по писму. (Разбијање српског народа и по изговору у учевном – стандардном, књижевном српском језику не зна се тачно да ли је болнија тема од разбијања Срба по писму, па ни она није изостала ни у књизи о којој је сада реч, као ни у многим другим нашим књигама.

Српски лингвисти, законодавци и посланици “морални победници” у такмичењу за Нобелову награду

По свему ономе што су “иновативно” у Србији српски лингвисти урадили са српским језиком и, нарочито, српским писмом а законодавци чији су овде спомињани Закон из 2021. створили а посланици у Скупштини Србије једногласно прихватили и у народ послали – невероватно је да се нико није сетио да српске лингвисте и правописце, заједно са српским законодавцем и посланицима који су изгласали споменути Закон из 2021. колективно предложи за Нобелову награду, па је “неправедно” остао, све до данас, једини српски нобеловац Иво Андрић за књижевну уметност.

 

Нама се, у “Ћирилици” и “Српској азбуци”, чини да од српских лингвиста, српских законодаваца и српских посланика из састава Скупштине који је изгласао 2021, године речени закон – нема данас већих “иноваатора” у свету и да су они, зато, “морални победници” којима није припала заслужена новчана награда Нобела.

За коначан крај овог нашег заслуженог “похвалног” текста оставили смо коју реч пред појаву најављеног новог српског правописа.

Чека се предновогодишњи свечани правописни концерт, али не свирком на двоазбучној фрули

Чека се свечани предновогодишњи концерт поводом штампања новог српскг правописног “законика”, најављеног за крај ове, 2023. године. Средина је новембра и нови српски правопис – само што није. Можда се мало намерно касни с тим да се појави пред сам крај године како би правописци одржали свој велики свечани концерт кад се буду раздвајали  31. децембар 2023. од 1. јануара 2024. године па да се одржи овај концерт, као што се редовно одржава онај чувени новогодишњи концерт у Бечу – у граду у коме су се Даничић и Вук приватно договарали 1850. године с Хрватима како да они, по савету Франца Миклошича, тада аустријског важног службеника и заменика умрлог Јернеја Копитара, у име Монархије Аустрије, преузму српски језик и да га касније преименују у “хрватски језик” и где су се Вук и Даничић, сасвим приватно, потписали хрватским латиничким писмом (гајицом), чиме су приватно (без икаквог званичног и било каквог договора њих двојице с било киме из тадашње државе Србије и без дозволе српских и језичких и дражвних институција), практично, предали и српски језик и српско писмо – Вук тако што је у Књижевном договору с Хрватимаа пристао да се не наведе име српског језика, а Даничић тако што је, после нешто више од две деценије од тада, отишао у Загреб да у ЈАЗУ, као њихов “тајник” (секретар) – тајно (као што је и Вук пре њега радио), без икаквог договора са српским  језичким институцијама и с било ким другим из Србије, озваничи почетак израде Рјечника хрватског или српског језика – откада посебно почињу свакава преименовања језика Срба и убијања слова по слова српског, у свету истраженог и описаног и од страних истраживача, најсавршенијег писма.

Аутори: Драгољуб Збиљић – Немања Видић (оснивачи “Ћирилице” и “Српске азбуке”)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!