Мишљења

Чека се јединство свих Срба у екавици и ћирилици

Фото: Promo

Кад-тад, а свакако кад се српски лингвисти опамете, Срби ће се вратити Радовановом раније успостављеном у пракси јединству целог српског народа у учевном језику на екавици и ћирилици, јер у језику и писму још нису јединствени само Срби

И данас има међу Србима заговорника враћању “јата” (ѣ) у српску аазбуку. Међутим, као што ће се тешко поново уводити “Јат” за авионе, још теже ће проћи враћање слова „јат“ (ѣ) у српску азбуку. Прекасно је за то. Лингвисти у томе не виде решење питања боље стандардизације српског језика данас.

Српски лингвисти и филолози, нажалост, данас немају готово никакав складан договор  о достандардизацији српског језика. Истина је да је Вукова стандардизација српског језика имала много мана, јер је то, пре свега био државно-политички пројекат Аустријске монархије, касније Аустроугарске – он је у српском народу прошао захваљујући аустрофилској политици кнеза Михаила Обреновића који је подржао Вуков језик „овчара“ и „говедара“, што је тадашњем српском народу већински одговарало, па је Вук с његовом реформом  језика ушао међу знамените Србе.

Када неки језичко-графички процес у народу прође и утемељи се дуже од стотину година, као што је овај Вуков с језиком и писмом, он онда о(п)стаје и поред свих мањих и већих мана које су очигледне. Зато српска лингвистика данас ни у сну не размишља о враћању „јата“. А, објективно, то враћање јата у српску азбуку не би донело неку већу корист, а увело би само нову језичко-графичку збрку која не би могла да утиче на боље језичко обједињавање Срба, што би свакако могло бити корисно. Јер, каква би то била велика корист у језику за Србе који би се само графички објединили с „јатом“, а опстала би и даље изговорна разједињеност српскога народа у екавици и (и)јекавици у стандардном (ми га зовемо: учевном) језику.

Треба признати у томе велику улогу и значај с тим у вези једног другог, новог Караџића (др Радована) када је у, до сада најтеже време за Србе у БиХ –деведесетих година 20. века, када је постојала велика опасност да Срби у БиХ прођу као Срби у Хрватској истих година, и када је нови Караџић с политичарима тада око себе схватио да је свако јединство Срба, па и оно у језику, неопходно за општи спас српскога народа и када је у пракси успео да у Републици Српској обједини Србе тиме што је у службену употребу увео јединство свих Срба на екавици и ћирилици.

Нажалост, српски заблудели лингвисти, филолози, поједини пессници и “пророци” сербокроатистиком и Новосадским договором о српскохрватском језику и лажној равноправности латинице и ћирилице (1954) , и политичари после Р. Караџића нису, нажалост, били  дорасли томе, па су, чим је страна политичка рука насилно скинула с власти  Р. Караџића и тадашње политичаре у РС, пре свих других, већински српски лингвисти, филолози, песници и лажни пророци успели су да укину Радованово успостављено српско језичко јединство у Републици Српској и да врате српску разједињеност у „равноправности екавице и ијекавице”, као и “равноправност писама ћирилице и латинице“, што значи да су успели да врате југословенско разбијање српскога народа и у изговору и у писму, с обновљеном фаворизацијом латинице. Тако је данас поново Република Српска из ћириличке земље у време Р. Караџућа поново постала у јавности већински латиничка земља, готово као што је и Србија данас 90-процентно у јавности латиничка земља, а ни лингвисти ни власт уопште функционално не хају што је то апсолутно противуставно по ставу првом Члана 10. Устава Србије. По тој неуставности у Србији у вези са српским ћириличким писмом Србија још није ни за корак макла из Брозовог законоправила из комунистичке Југославије да се „Устава и закона не треба држати као пијан плота“, него се треба држати ћефа моћних појединаца на власти.

Неизбежно је сигурно да ће се Срби, а првенствено српски лингвисти и  филолози кад-тад опаметити и вратити се Радовановом раније у пракси успостављеном језиком јединству на екавици и ћирилици свих Срба у учевном језику.

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац, писац 17 књига о српском језику и ћириличком писму, оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!