Часна професорка и хришћанка однела победу над јудеомасонским лобијем
Актуелну деоницу светскоисторијске путање постхуманистичког Запада бројни корифеји писане речи, различитог идеолошког профила и стваралачког надахнућа, именују епохом постистине. Да она није тек једно од отеловљења западних пост-изама, већ можда и преломна у очигледом убрзаном ходу глобалног Запада ка последњим временима (за људе које одликује духовни став према свету и животу), показују дешавања у многим областима јавног живота која би до пре 2-3 деценије била незамислива. Посредством широке лепезе визуелних медија глобалистичка суперструктура редефинише основне постулате живота, радикално мења регистар појмова на којем почива саморазумевање људи и народа широм света и духовно-културни координатни систем у којем су стасавале многе генерације тих људи, народа и цивилизација. До непрепознавања се мења значење темељних појмова и вредности, атрибута смисленог битисања и делања (све до радикалног одбацивања појединих), као што су брак, породица, неприкосновеност породичног живота у складу са традиционалним схватањима, неповредивост психофизичког интегритета човека и брига о здрављу по сопственом избору и сл. И то се одвија пред нашим очима, као процес дугог трајања током којег се, постепено убрзавајућим темпом, нагриза, осипа, искривљује, кроз блато провлачи све што је некада било вредност по себи, нешто подразумевајуће.
Посебну врсту проблема у садашњој реконструкцији цивилизацијских наратива са претензијом на универзалност (читај операционализацији стратегије глобализације у посебним секторима и нивоима јавног живота) имају људи који се баве научним радом. Уколико нису чланови оперативних тимова за спровођење те стратегије, а осим изузетне надарености, научног знања и искуства, поседују и интелектуално поштење и спремност на устрајну и одлучну борбу за интегритет научне и јавне делатности и, у ширем смислу, за слободу мишљења и изражавања личних уверења и ставова, бавећи се осетљивим темама од јавног значаја излажу се великој опасности од сукоба са овосветским моћницима (у смислу директног сукобљавања са њиховим експонентима у интелектуалним круговима). Управо то се десило једној изузетној жени, врхунској инетелектуалки и научном раднику високог угледа, побожној православној хришћанки проф. др. Мирјани Стојисављевић, професору на Филолошком факултету Бањалучког универзитета. Повод је био њен рад који је презентован на научном скупу „Први свјетски рат, одраз у језику, књижевности и култури“, одржаном 13-14. октобра 2014. год. у вискошколској установи у којој је запослена, и без икаквих примедби од стране било које инстанце или појединца релевантних с обзиром на организацију и природу манифестације уврштен у зборник радова са тог скупа. Проблем је настао када је 6 година касније исти рад објављен на порталу УГ „Јадовно“ и тиме привукао пажњу контролора јавног живота на простору Србских земаља. Тада почиње њен прогон на матичном факултету преко послушника на научним катедрама, праћен медијском стигматизацијом. Доживела је да, поред осталог, буде оптужена и за нешто што представља ноћну мору независних мислилаца и научника на Западу – антисемитизам. У “Обраћању Етичком комитету“ који следи у наставку, приказан је њен „ход по мукама“ током претходне и ове године, парадигматичан са становишта тренутне цивилизацијске метастазе Запада, именованим елементом низа пост–изама (постмодерна, постхуманизам … постдемократија … постхришћанство/посттеизам …) – постистином: у друштву које је радикално одбацило Истину (=Христа), и истину у појединачним видовима осазнавања свело на њену рационалистичку, често и само уско- фактографску димензију, чак и трагање за таквом, вулгаризованом и обогаљеном истином сматра за преступ уколико не кореспондира са стратешким циљевима светске закулисе (господара новца, владара из сенке, или како год их другачије назвали). Научник-трагалац за истином, уколико у таквим околностима жели да истраје на путу свог научно-истраживачког и моралног кредибилитета, ступа у неравноправну борбу са „елитом“, чију главнину у србском случају чини прозападна колонијална управа. Ипак, за њега је правда и тада достижна, што показује и досадашњи исход борбе коју води наша уважена сестра у Христу, проф. Мирјана Стојисављевић, чијој се истрајности, светосавском родољубљу и државотворној одговорности дивимо, без обзира на то у којој мери се слажемо са ставовима које износи у научном раду због којег је изложена прогону.
Подсећамо да смо били једни од ретких који су је подржали када је прошле године почела хајка – https://borbazaistinu.rs/zbog-iznosenja-istine-o-judeomasonima-uglednu-profesorku-dr-mirjanu-stojisavljevic-napao-jevrejski-lobi/
Уредништво Борба за истину
Етичком комитету Бањалучког универзитета
Предмет: Отворено писмо израелском министру иностраних послова Израелу Кацу и његовим кооперативним пријатељима из Републике Српске од проф. др Мирјане Стојисављевић
Оптужујем …!
“Тренутак је изузетно критичан. Ради се о спасу нације.“ Е. Зола
Господине Израелу Кац,
Упућујем вам отворено писмо као министру иностраних послова и безбиједности Израела као и вашим кооперативним пријатељима из Републике Српске, министру науке и технологије Срђану Рајчевићу и ректору Бањалучког универзитета проф. др Радославу Гајанину, које оптужујем за антисрбизам који сте исказали у свом ликвидаторском ставу према мојој студији “Иза зидина тајни” због које сте ми приписали расизам према јеврејском народу и приступ теми сарајевског атентата са квазинаучног становишта и теорије завјере. Овакве злонамјерне оптужбе које ми наносе велику штету као професору, у цјелости одбацујем те овом приликом јавно изражавам протест што сте злоупотријебили политичку моћ која вам је дата како би ме научно и морално дискредитовали.
Пишући вам преко Етичког комитета Бањалучког унивезитета оптужујем вас за антисрбизам и поручујем да сте се грдно огријешили о истину која нам свима мора бити циљ, кад сте ме неправедно оптужили да сам творац гротескног памфлета када је у питању моја семиогенеза сарајевског атентата. Ваша оптужба за антисемитизам је подбачај правде и има све одлике србомржње због етикета мени упућених које надилазе појавни облик шире познат као “говор мржње”. Ви сте из своје далеке земље подигли својеврсну оптужницу против мене са таквим квалификативима који би многима утјерали страх у кости, познат као ССЈ (синдром страха од Јевреја) на шта би мој земљак, чувени српски пјесник и родољуб Бранко Ћопић у Пјесми мртвих пролетера рекао:
“Десет на једнога, о зар се и то може?”
Ко да опјева овај исфабриковани „случај” уз подршку ваших пријатеља, поводом моје омање студије о сарајевском атентату, будући да је оркестрирани напад на њу непропорционалан њеном обиму, али не и снази поруке, због чега сте осули по њој салву оптужби које су равне нападу на Србе у модерном добу када је двадест шест земаља учествовало у агресији на моју земљу? И као што је тада однос снага био један према бесконачно, тако је и овом “случају” који сте начинили од ове моје студије.
У хитњи да ме што прије осудите, превидјели сте да је моја разоткривајућа студија “Иза зидина тајни” излагана прије равно Ш Е С Т(!) година на научном скупу “Први свјетски рат, одраз у језику, књижевности и култури”, одржаном 13-14. октобра 2014. године на моме Филолошком факултету у Бањој Луци, пред еминентним научницима из земље и свијета, почев од водећих стручњака из области србистике, англистике, германистике и романистике, док су пленарне радове поднијели Светозар Кољевић, академик САНУ и Nicholas Birns (The NewSchool for Liberal Arts, New York). Притом, наглашавам, да нико од присутних на том међународном научном скупу, веома заинтересованом за моје излагање, није уочио било какве трагове антисемитизма нити говорења са становишта теорије завјере, нико осим вас, до дана данашњега, премда су многи међу њима били итекакви експерти за питање сарајевског атентата. Или управо зато што су били експерти, нису се понијели попут вас!
Потом је прошло већ П Е Т година од публиковања ове студије у мојој монографији од националног значаја “Србистика и кометари” (2015.), а Ч Е Т И Р И године што је изашла у зборнику радова са поменутог научног скупа у обиму од 569 страница! И нико до сада у њој видио није то што је ваше злонамјерно око видјело! Нити је ико у свијету тако нешто запазио иако је моја монографија већ неколико година преко Academia.edu доступна у ПДФ-у на свакој тачки земаљске кугле!
Из само вама знаних разлога, а ја знам којих, ви сте тек сада одабрали вријеме да кренете у моју беспоштедну научну и моралну ликвидацију при чему се понашате као неко ко има неограничену власт у Републици Српској да може у њој да проводи терор присиљавајући све вршиоце власти да се беспоговорно морају да усаглашаваку са вашим злочестим и паушалним оптужбама из којих проговара отворени антисрбизам. С индигнацијом одбијам све ваше оцјене не прихватајући да будем ваша мета за одстрел у овоме свијету лажи, у којем бисте да лаж устоличите за истину. У претјеривањима око овог, како рекосте, “памфлета” ишло се дотле да су се помињали нарушени пријатељски односи Републике Српске и Израела те је у то име на миг државе коју неки називају “интерконтиненталним носачем ракета” упрегнут, као у некој кажњеничкој војни, комплетан систем пирамидалне власти. Стријела је одапета с ваше стране, да би је потом у њеној путањи до циља подржали један наш министар, потом и сам ректор, који је понцијевски вашу оптужбу прослиједио Етичком комитету Бањалучког универзитета.
Сви су они мислили да ја као изолован и обељежен појединац нећу имати шансе у одбрани од те силе и одије, на шта нас Србе oбавезује јуначки владика Његош кад нас је опомињао да је одбрана с животом скопчана?
Моје је људско право да се браним против цензуре научног мишљења и говорења, те у том погледу не постоји нико ко би ми то право могао да узурпира или да ми га удјељује на кашичицу. Поготово не ви, странац из далеке земље, који сте одапели отровна стријелу, и у мојој земљи покренувши монтирани процес против мене попут оних из времена бољшевизма, који има образину инквизиторског прогона, потпомогнутог вашим кооперативним пријатељима, поданицима “империје” која би да влада токовима научног мишљења у Републици Српској путем својих протектора. У то име сте спремни да на сваки критички помен Јевреја лијепите етикету за антисемитизам, оптужујући таквог да шири нетрпељивост према цјелокупном јеврејском народу.
Уистину, оваква далекометна паљба са интерконтиненталног носача ракета није се чула још од времена фанатизованог ајатолаха Хомеинија кад је одапео стријелу на Руждијеве “Сатанске стихове” и понајприје личи на оркестрирани подбачај правде којим настојите да прикријете моју праву аргументацију о сарајевском атентату износећи умјесто ње низ клевета као и ваши пријатељи из Републике Српске који су вам се придружили исказавши тиме снисходљивост своје врсте, а мени учинили неправду деценије.
Имамо ли ми Срби икакво право да се коначно супротставимо титокомунистичкој интерпретацији сарајевског атентата и да разобличимо ту србофобну грађевину бесмисла која је мој српски народ коштала чак милион и сто хиљада живота, у коме је страдало пола мушке популације? Очито је да не смијемо јер се таква врста историјског ревизионизма према нама Србима, етикетираним за варваре модерног доба, ни данас не опрашта.
Ви бисте радије да мој народ и даље остане у неправди носећи стигму изазивача Великог рата, што нам је спочитавао и онај србомрзац Клинтон, премда је српски народ жртва свјетске медијске сатанизације као и ономадне у првом свјетском рату у коме је пострадао сваки трећи становник Србије? У томе рату мој народ је био обредно (само)жртвован пуцњем на Миљацки како би се на великој шаховској табли промијениле силе и на власт довела друга господа. Да би се то исто, интервенционизмом Британаца, поновило у Другом свјетском рату, злоупотребом српског национализма у коме су још једном Срби поведени у саможртвујуће антихитлеровске демонстрације од стране домаћих англофила, плаћеничке војнополитичке хунте[1] подржане од стране цркве, патријарха Дожића и владике Николаја[2]. Оне су за посљедицу имале најстрашније бомбардовање престонице и већих српких и црногорских градова и капитулацију земље за само 11 дана.[3]
Желите ли да и даље канџијате мој народ отужбом за отпочињање свјетске катаклизме пуцњем на Миљацки и да и данас морамо да носимо жиг геноцидности који нам је пришила злочеста “пројеврејена Европа”, како ју је оквалификовао Свети владика Николај, Српски Златоусти?
Оптужујем вас, министре Израелу Кац, да сте нападом на мене и моју студију исказали отворени антисрбизам. Њега сте навикли да проводите и ви и ваши, а сваког ко би вам се супротставио, спремно сте етикетирали за антисемиту. Кад је већ тако, ево да видите, како изгледа некажњени анисрбизам из уста ваших јеврејских сународника који су према Србима отворено износили право гађење.
Међу првима, то је исказивала чешка Јеврејка која је преживела холокауст тако што је са породицом пребјегла у Србију (Врњачку Бању), бивши државни секретар САД, Медлин Олбрајт, која је на питање зашто води такву политику према Србима, 22. јануара 1997. у дијалогу са демонстрантима испред зграде УН у Њујорку одговорила: – „Зато што су они одвратни!”[4]
Један од љубитеља човјечанства, а у исти мах ригидни србофоб, који је од 1992. године предводио оркестрирану свјетску медијску сатанизацију Срба, био је добитник Нобелове награде за мир, Ели Визел, који је као јеврејски дјечак преживио холокауст; иначе, предсједник „Босанско-америчког пријатељства”, који се у нападно пропагандистичком маниру, у пробосанском тексту „Босна и холокауст” пита: „Да ли то значи да би требало да имамо више разумијевања за Србе? Током три године босански српски војници су били кривци за непрестану агресију, спроводили су етничко чишћење и стријељања по пријеком поступку.”[5]
За Визела је агресија НАТО на СФРЈ „морални рат”, јер „када се зло открије не треба чекати и допустити му да ојача. Мора се одмах дјеловати”[6]. У то име тврдио је да је „понекад оправдан превентивни рат”[7], залажући се за превентивно бомбардовање Срба, јер би они, наводно, могли да почине злочине: „Ја се плашим … Страх ме је од доласка Срба. Чим они уђу тамо, страх ме је од грозота које ће бити почињене.”[8]
Срби „спроводе терор и силују албанску дјецу”[9], тврдио је србомрзачки настројени бивши амерички председник Бил Клинтон у говору на прослави 50 година НАТО-а у Вашингтону 1999. године.
„Јевреји препознају геноцид кад он постоји (…) и ја сам зато да се на Србе баци нуклеарка”[10], поручивао је Мартин Перец, издавач листа „Њу Репaблик”, док америчка списатељица, Јеврејка Сузан Зонтаг, у „Л монду” пише:
„Постоји у свету једно апсолутно зло, и због тога постоје праведни ратови”[11].
У говору мржње није заостајао ни Јан Кот, француски генерал, који каже: „Што се тиче Срба (…) то је један данас болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју”.
Алан Финклкрот, уз Анриja Левија декларисани француски србофоб, процијенио је: „Чим је француска држава престала да буде просрпска, може јој се указати поверење”.[12] Алану Гликсману, филозофу, не смета да у интервјуу сарајевском часопису „Дани”, злоупотребљавајући слободу изражавања, изјави да „кад Срби кажу да су потпуно невини, они показују да су расисти”[13].
„Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку (…) Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови чија је припадност људској раси у знатном закашњењу“. Тако је говорио Питер Јустинов, јеврејски писац и бивши предсједник Свјетског федералистичког покрета.
Док још овај најпрљавији, последњи у низу антисрпских и антиправославних ратова није био ни почео, 22. априла 1992. године у Њујорку издато је саопштење поводом догађаја на простору бивше СФРЈ, у коме су, комеморишући холокауст, најзначајније јеврејске организације позивале америчку јавност да им се придружи у преклињању америчке владе како би се зауставило српско варварство.
Тражиле су да се смјеста подигне ембарго на српско оружје, моментално припреми војна сила, укључујући ваздушне ударе осмишљене да зауставе српску агресију, да се максимално изолује Србија у свјетској заједници, створе радне групе за ратне злочине које би сакупљале информације које се могу оквалификовати као доказ за потоње процесе ратних злочина.
Саопштење су у форми свјетског апела за спас од српског варварства одреда потписале све свјетске јеврејске организације, између осталих: Амерички јеврејски одбор, Амерички јеврејски конгрес, масонска јеврејска организација Б’наи Б’рихт, Антидифамациона лига, Хадаса, Јеврејски ратни ветерани, Национални савет јеврејских жена, Унија америчких хебрејских конгрегација, Унија ортодоксних јеврејских конгрегација, Уједињена синагога за конзервативни јудаизам, све до Женске лиге за конзервативни јудаизам и Женског америчког ОТР-а[14].
О каквој се етици може да ради, наводни пријатељу српскога народа, након што сте прочитали ова бројна непочинства почињена од стране ваших сународника према моме жртвованом народу српском, док мене шаљу на етички комитет само зато што желим аргументовано да са српског народа скинем стигму изазивача првог свјетског рата коју нам је „непознат Неко“ негдје из потаје пришио?
Шта ја да кажем у своју одбрану након ових салви сирове србомржње, коју сте оптужили за антисемитизам? Ништа осим Христових ријечи: Ти кажеш!
Како бих одбранила мој народ од будућих браунинга које би нам бјелосвјетска мафија можда могла да утрапи у руке да будемо још једном њихове корисне будале и лажни видовдански јунаци (!) – написала сам ову aналитичку студију о убиству на Миљацки престолонасљедничког брачног пара из Беча. У њој сам исказала праведно непријатељство према Великој Британији, што је видљиво из једног од поднаслова студије у коме прозивам енглеску геноцидну политику према моме народу. Наиме, ако је ико вијек и по био досљедни србофоб то су били Енглези, од Берлинског конгреса, балканских, првог, другог до овог трећег свјетског антисрпског рата, те у том погледу свако импутирање другачијег мишљења и оптужби за антисемитизам држим за злочесту, дрску и обмањивачку инсинуацију изречену од стране мрзитеља српства и православља.
Оптужујем поред вас, господине Израелу Кац, и министра Рајчевића као и ректора Бањалучког универзитета што су поклекли пред “империјом” и нису ни једном покушали да ступе у контакт са професорком бањалучког универзитета, али јесте ректор са власником сајта Јадовно, Душаном Басташићем, који је пренио моју студију па на притисак “одозго”, брже-боље, је побрисао, што му не замјерам јeр је то његова мјера храбрости у борби за истину о српском страдању[15].
Оптужујем, на концу, те јадне медијске лајавце, СРНУ и АТВ и скривене “уреднике” који су поклекли пред струком и минимумом професионалне етике да се чује и супротна страна, већ су дали предност тајним наредбодавцима, на тај начин отворивши врата правом медијском линчу на мене појединца, а да ме нико није ни покушао упитати имам ли шта рећи у своју одбрану као Српкиња оптужбена од стране једног страног министра на чију су страну стали сви, а на моју нико осим Господа Бога Првоваскрслог.
Сви они су пали на испиту елеметане етике, којој закон лежи у топузу.
Као што су Срби у трећем свјетском рату који је против њих води третирани као унапријед жртвован народ, тако су очигледно и мене третирали Израел Кац и помагачи империје која заводи протекторат над Републиком Српском – као унапријед жртвовану професорку коју нико не може спасити јер се од лажне тврдње да се ради о “гротескном антисемитском памфлету” нико не опра. Остало ми је само да са жалошћу гледам на године проведене на Бањалучком универзитету на коме радим од ратне 1993. године, након што сам избјегла из Сарајева; на коме су се ректор и сви остали понијели по оној народној: Кадија те тужи, кадија ти суди!
Истина је управо супротна: у студији излаганој прије 6 година указала сам на доказ о постојању плана убиства Франца Фердинанда са именом починиоца, чак годину и по дана прије атентата, коју је у научну јавност увео академик Милорад Екмечић. Радило се о својеврсној „полицијској завери“ хабзбуршке обавјештајне службе која је пренебрегла информацију да се спрема убиство престолонаследника, о чему говори документ који је у сарајевском Државном архиву открио Војислав Богићевић са увјерењем да је нашао кључни доказ за историју Сарајевског атентата. Због проналазачеве смрти документ је у свјетску науку увео Милорад Екмечић објавивши га у својој књизи „Стварање Југославије 1790-1018“ (Београд, 1980, II том, страна 689). У земљи тоталне шпијунаже каква је Аустроугарска, сазнање о припреми атентата на престолонаследника значило би хапшење за сваког другог осим, из непознатог разлога, за Гаврила Принципа.
Коме је стало да се настави са манипулацијом о сарајевском атентату подвођењем под теорију завјере истине изнесене овим историјским документом који вапије за тумачењем? “Узалуд је гордо скривати очи у пијесак науке“, опомињао нас одавно Св. Владика Николај, посебно оне Брозове плиткоуме науке која је величала атентаторе на Франца Фердинанда, такође својевремено оптуженог за антисемитизам, што нам је обзнанио надобудни Емир Кустурица, намећући нам закључак да је ваљда због тога с правом убијен. А то што су Срби због убиства овог престолонасљедника осуђеног на смрт још давно у швајцарској масонској ложи Алпина, уведени у свенародно саможртвовање и праву кланицу са милионским жртвама – о томе ни ријечи! И онако се српске жртве не броје јер су Срби као и други православни Словени још од Енгелса пројектовани да буду “ђубриште Европе”.
Зар и даље да ућуткујемо истину како је идеолог младобосанаца Владимир Гаћиновић, лично изабрао Принципа за извршиоца атентата јер је увидио да је овај `спреман на све`. Тог Гаћиновића су силе мрака отровале, према једнима, по наређењу Аписовом, 1917. године, да би му некролог писао нико други до Лав Троцки, рушилац Свете Русије и највећи свјетски русофоб?
Мој одговор, министре Кац, на ваш покушај да моју студију “Иза зидина тајни” етикетирате за антисемитску и тако спријечите ревизију сарајевског атентата у свјетлу нових историјских доказа који говоре да се радило о убиству с предумишљајем у коме је пострадао, како рече Кустурица, један антисемита, надасве је кратак и гласи:
– Само ви, господине, радите свој посао!
[1] За потребе овога публиковања текст је додатно редигован.
[2] Поред залагања за Југославију у првом свјетском рату, била је то друга велика грешка владике Николаја, али и српског патријарха Дожића као аутора демонстрација против Тројног пакта које су по посљедицама биле фаталне по Србе. Упамћене су патријархове ријечи: „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божје истине и правде, народне слоге и слободе….», додајући: „Бог правде који нас је до сада чувао од пропасти, чуо је глас и молитве наше и поново нас је спасао од стрнпутица непроменљивог историјског пута. Слава и хвала Богу!“ У прогласу патријар је позвао `све Богу предане и Краљу одане, загрљене и збратимљене, уздајући се у Божју помоћ да брод нашег народног и државног живота срећно преброди буре садашњег времена`. Тада није ни слутио да ће судбина хтјети, које ли ироније, да све заслуге за подизање демонстрација припадну Титу који је преотео славу пучистима 1945. године у говору са балкона Народног позоришта у Београду.
[3] У то априлско јутро 1941. док је српски патријарх позивао вјерујући народ у невиђено страдање, у исто вријеме се у британском посланству у Београду славило уз шампањац и повике:“Успјели смо!“. У чему ако не у томе што су преко наше Цркве и енглеске агентуре у војсци и политици, групице корумпираних генерала и политичара, српски брод увели у бродолом за циглих 500.000 фунти колико је Енглезе укупно коштао војни пуч изведен тог 27. априла 1941. године. Иза мартовског преврата у виду војног пуча стојала је британска обавјештајна служба која је још једном употријебила српски патриотизам и саму СПЦ са свим њеним архијерејима и самим патријархом. Реченица Ситона-Вотстона о томе најбоље говори: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти па не дугујемо Србима ништа.“ Слично је изјавио и Вилијам Донован, амерички обавјештајац и отац ЦИА-е: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.“ За британску владу успјех пуча био је од животног значаја јер је за посљедицу имао отварање новог фронта на коме ће Хитлер трошити своје снаге умјесто искучиво на Енглезе. На вијест у подне 27. марта да је пуч дефинитивно успио, Винстон Черчил је изјавио: „Југословенска нација је рано јутрос пронашла своју душу.“ Ни помена о томе да се није радило ни о каквој југословенској већ управо (само)жртвованој српској нацији која је још једном постала пијун у рукама англосаксонких елитиста. Тако се о Србима изјаснио онај којем је било најважнији `да се увуче Југославија у рат на било који начин`. Није ни чудо што је према ријечима Лидл Харта, предсједника енглеске владе, Черчил «постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе што је иначе црвена нит британске спољне политике.»
[4]П. З. Петровић, Избрисати српски вирус, Чигоја, Београд, 2002, 26.
[5]Исто, 54.
[6]Н. Чомски, Нови милитаристички хуманизам: лекције Косова, Филип Вишњић, Београд, 2000, 109.
[7]Митеран Ф, Визел Е: Мемоари у два гласа, Паидеиа, Београд, 1996, 79.
[8]Исто, 20.
[9]Исто, 97.
[10]Исто, 111.
[11]Исто, 115.
[12]Исто , 131
[13]Дани, бр. 104, 1999
[14]Н. Чомски, нав. дело, 124–125.
[15] Је ли и то ректоров задатак да лично, путем телефона, издаје наређује власнику сајта Јадовно Душану Басташићу у позне ноћне сате, након што је кренула медијска хајка на мене, ријечима: «Бриши студију са сајта. Имаш шесторо дјеце»? Овај је, схвативши тежину пријетње и не желећи, како признаде, «да доведе егзистенцију своје породице у питање», притом, сигуран да ћу да изгубим посао на факултету, побрисао («повукао») студију “Иза зидина тајни”. Кад сам то накнадно схватила, тражила сам да избрише и остале моје текстове. Међутим, све то није помогло да удружења «Јадовно 1941» не буде оптужено за антисемитизам, поред тога што је својевремено његов предсједник био специјални гост Јад Вашема у коме је излагао случај «Јадовно1941» којом приликом га је примио и Ефраим Зуроф. У прању од те кужне етикете која му је прилијепљена, укључио се и Александар Нећак, предсједника Савеза јеврејских општина Србије. Не желећи да због мене страда, понудила сам му властиту аргументацију у чињеници да се ради о студији старој шест година и претходно штампаној у рецензираном зборнику радова и, потом, мојој монографији. Самo Удружење је било финансијски санкционисано тако да су дотадашњи спонзори из Републике Српске отказали помоћ, од кабинета предсједника Републике Српске, Владе и министарстава.
И сада, након добијеног судског спора против Универзитета у Бањој Луци који ме је јавном опоменом био осудио због тобожњег антисемитизма, теорије завјере и говора мржње, о чему сви медији мудро ћуте, одговорно тврдим да је ова студија само једним дијелом била камен спотицања. Трн у оку јеврејским свеокупационистима на челу са Израелом Кацом и њиховим прислужницима у Републици Српској било је моје представљање књиге Василија Крестића «Геноцидом до велике Хрватске» које је први пренио управо сајт Јадовно, поред осталог и зато што сам користила термин «покољ» за злочин геноцида према Србима од стране НДХ, за који се и они залажу. Наслов мог изладања на промоцији у Бањој Луци крајем 2019. године гласио је «Великим покољем до велике Хрватске», у коме сам обзнанила тајну историју усташтва и ко су то били идеолози усташтва, тзв. «франкофуртумаши» изнијевши семиогенезу овога појма. Управо до франковаца стигло је Крестићево истраживање геноцида над Србима у НДХ, да би се из њему знаних разлога, он ту зауставио и није ишао даље, да не би ваљда у дубоким годинама зарадио атрибут антисемитизам. Та недореченост која је стршила у књизи и просто вапила за пуном интерпретацијом, нагнала ме је као представљача да се по цијену страдања упустим у семиоанализу франкофуртумаша и тајне историје усташтва као покрета чији су идеолози били јеврејског поријекла.
Онај који је се окомио на моју студију о сарајевском атентату имао је посредно у виду управо моју интерпретацију Крестићеве књиге која му никако није била по вољи. Тај «Непознат Неко» «који је на челу седам кључних институција које се баве сјећањем на Покољ», а које су, према Басташићевим тврдњама, приватизоване, био је Јован Ћулибрк, јадвашемовац и носилац ордена Голде Мејер. Управо је он, према Басташићевом напису, `звао министра ностраних послова Израела због текста на порталу удружења, а онда као владика СПЦ и низ дипломатско-конзуларних представништава Србије упозоравајући их да је Басташић антисемита`. Предсједнк удружења «Јадовно 1941» оптужио је опет Ћулибрка да «у култури сјећања фаворизује јеврејке интересе до мјере да се наставна јединица у нашим школама зове «о холокаусту и другим геноцидима», тако да `нигдје не помиње Србе већ смањује број српских жртава, а јеврејских не`.
Накнадно сам сазнала (заклела се земља рају,,,) да је издавачу Крестићеве књиге о геноциду над Србима, београдском удружењу «Ћирилица», спонзор био Филип Цептер, док им га Басташић, по признању, није «преотео». У свеопштој помутњи ко су цептеровци, а ко не на спонзорисаној српској патриотској сцени на којој сам требало да пострадам као колатерална штета, знам само једно: среброљубље је и Христа издало.
Ова фуснота додата је специјално за читаоце сајта Борба за истину како би стекли увид у шири контекст у коме сам била процесуирана од стране сљедбеника јудеократије.
Аутор: проф. др Хаџи Мирјана Стојисављевић
