Car Ivan- grozni ili silni
Ivan Grozni i pravoslavni carizam
– U susret preporodu (sve)pravoslavnog carstva
– Zašto se zapad toliko plaši cara Ivana Groznog ?
Na dan 16. januara (29. januara po novom kalendaru) veliki Knez Ivan (može i Jovan) krunisan je za prvog ruskog Cara i time je obnovljen pravoslavni Carizam. Poreklo Ivana Četvrtog je, po ženskoj liniji, od srbske vladarske loze Nemanjić. Vrlo rano ostaje bez roditelja (umiru mu pod čudnim okolnostima…), velikog Kneza Vasilija i kneginje Jelene Glinske.
Ivan Grozni, Andrej Šiškin
Ivan Grozni je rođen 1530. god. u mestu Kolomenskoje (deo današnje Moskve). Pošto je vrlo rano ostao kao siroče, upravljanje Moskovijom (tadašnja ruska država) preuzela je Bojarska duma. Tako sve do Ivanove sedamnaeste godine. Ivan IV Vasiljevič je krunisan 16. januara 1547. g. krunom romejskog Cara Monomaha koju je romejski Car Konstantin IX Monomah darovao svome unuku velikom knezu Kijeva Vladimiru Monomahu. Ovime je Ivan IV Vasiljevič miropomazan za hrišćanskog Cara.
Neprijatelji Rusije (čitaj: i Srbije) kao i svecelog Pravoslavlja, vekovima ulažu ogromnu energiju da bi prepravili i krivotvorili istoriju dva bratska naroda ; zapravo oni vode rat protiv ruske (i srbske) istorije, kojim podrivaju temelje ruske (i srbske) državotvornosti. Kada nam neko sa strane prebaci „vi ste opterećeni sopstvenom istorijom“, znajte pouzdano da nam to kaže zato što oni nemaju svoju istoriju. F. M. Dostojevski ukazuje kako oni razmišljaju: „ko proklinje svoju istoriju, taj je već naš“. Filosof Ivan Iljin piše: „Zapadni narodi se boje našeg broja, našeg prostranstva, našeg jedinstva, naše uzrasle moći (kada ona stvarno uzrasta), našeg duševno-duhovnog sklopa, naše vere i Crkve, naše privrede i armije. Oni se boje i radi umirenja sugerišu sebi da je ruski narod varvarski, tupav, ništavan, navikao na ropstvo i despotizam, na bespravlje i žestinu, da se njegova religioznost sastoji iz sujeverja i pustih obreda… Evropejcima je neophodna predstava glupe Rusije: varvarske – da bi je po svome ‘civilizovali’ ; preteća zbog svoje veličine – da bi je raščlanili ; zavojevačka – da bi organizoval koaliciju protiv nje ; reakcioinarna, religiozno razarajuća – da bi se prodrlo u nju sa propovedima reformacije ili katolicizma ; privredno nerazvijena – da bi se pretendovalo na njena neiskorišćena prostranstva, na njene sirovine ili u najmanju ruku na ugodne trgovačke ugovore ili koncesije.“ .
Ruski narod je u to vreme bio iscrpljen poljsko-litvanskom okupacijom, čestim pustošenjima od strane tatrarskih hordi i neretkim unutrašnjim nemirima. Čitav vek posle propasti Romejskog carstva, došlo je do preporoda pravoslavnog Carizma, oličenog u visokoharizmatičnoj ličnosti Ivana IV Vasiljeviča.
Car Ivan potiče iz dinastije Rjurikoviča. Preko bake Ane Jakšić Glinske (poreklom Nemanjić) Ivan se u potpunosti upoznao sa srbskom istorijom i kulturom, prigrlivši vladarske manire slavnih Nemanjića. Kada je primio carsku krunu, u Rusiju je uveo model vladavine po uzoru na nemanjićku Srbiju : simfonija između države i Crkve. Prvog ruskog Cara na zapadu uvreženo smatraju veoma surovim vladarem, mada i u samoj Rusiji mnogo je onih koji se povode jezuitsko-masonskoj propagandi i ne shvataju, recimo, pravo značenje njegovog nadenutog imena Grozni, tj. Strašni (može i Silni) po ruskom. Njegovo rođenje beše uistinu mistično ; rođen je po strašno velikom nevremenu kakvo Rusija do tada ne pamti. Njegovi roditelji su to razumeli kao Božansku promisao za Rusiju, pa ga nazvaše Grozni.
Naime, Car Ivan jeste bio grozan i strašan, ali samo za neprijatelje Rusije i Pravoslavlja. Lično me je oduvek zanimalo zašto je ovaj Car u tolikoj meri oklevetan i zašto su se mnogi trudili da falsifikuju njegovu biografiju i predstave ga kao istorijsku ličnost kakav on uopšte nije bio. Da, zaista je ovo najviše oklevetani Imperator i uopšte vladar u celoj ruskoj istoriji. I jedan je od najoklevetanijih pravoslavnih vladara ikada. Za vreme njegovog carevanja Rusija se u znatnoj meri proširila. Kazanjski Hanat, kao i volgo-kaspijsku oblast Astrahanj, oslobodio je od Tatara i pripojio Rusiji. Tom prilikom je oslobođeno negde oko 100.000 ruskih zarobljenika. Posle toga i zapadni Sibir. Rusko stanovništvo se takođe znatno uvećalo za njegova carevanja. Tako je on postao utemeljivač Velike Rusije.
Liberalno orjentisani istoričari posmatraju Carevu Opričninu i njegov krvavi obračun sa samovoljom Bojara (tadašnja Duma), kao i uzimanje sve vlasti u svoje ruke – kao odraz carske brutalnosti. A pri tom ne mare previše na istovremenu i desetostruko veću brutalnost u evropskim monarhijama, naročito građanski ratovi u Engleskoj i Holandiji tokom XVI veka. Careva Opričnina je karakteristična za period Ivanovog samodržavlja i odlučnu borbu protiv, izmeđuostalog i bojarske dume. Bojari su bili skloni izdaji i korupciji, koje su dopirale i do najviših ešalona vlasti u tadašljoj Moskoviji. Opričnina je predstavljala od samog Cara strogo selektiranu vojsku pod Zavetom, ona je bila svojevrsni vojno-monaški red. Ivan Grozni je uspostavio, po prvi put u povesti ruske državnosti, kakav takav pravni poredak za suđenje prestupnicima i državnim neprijateljima. Car je znao da zemaljsko carstvo mora predstavljati sliku Nebeskog Carstva, i da mu od Gospoda nije bez razloga dodeljeno da u jednoj ruci nosi mač a u drugoj krst.
Veliki broj mitova vezan je za Ivana Groznog. Obaranje lažnih mitova i istorijskih falsifikata temeljno je obrađeno u delu Tatjane Gračove „Kada vlast nije od Boga“ (odeljak: „Rat Antisistema protiv Rusije i nametanje mitova“). Mit o navodnom Carevom ubistvu mitropolita Filipa, zato što se ovaj suprotstavljao Carevoj samodržačkoj samovolji, je srušen. Ruski anticaristi vole da mašu ovim falsifikatom kao „dokaz“ Ivanove surovosti prema neistomišljenicima. Ali, kako i poverovati ovome ako se zna da su Car i mitropolit bili prijatelji iz detinjstva?! Očigledno da je neko temeljno radio na obostranom klevetanju i stvaranju razdora između svetovne i duhovne vlasti, te da su opadači zauzimali visoke položaje i u jednoj i u drugoj. Istina je da su i Car i Sveti Mitropolit bili žrtve nemilosrdnih intriga, usled čega je Car samo naredio Mitropolitovo utamničenje.
Portret Ivana Groznog
Istorijski značaj velike Molodinske bitke takođe je relativizovan. A po svome značaju ona je bila veća možda i od Kulikovske bitke u XIV veku. Prema istoriografskim izvorima, krimski Han je uspeo da sakupi za to vreme neverovatno veliku vojsku i pokrene je na moskovsko Carstvo sa ciljem da se pod tatarsku upravu povrate izgubljene teritorije. Vojska krimskog Hana brojala je oko 120.000 dobro opremljenih ratnika, od čega više hiljada turskih janjičara. Vojska Ivana Groznog bila je višestruko malobrojnija. Razumljivo, vojska krimskog Hana je pre toga zapalila celu Moskvu do temelja, sa sve Kremljom, sravnila sa zemljom više desetina ruskih gradova i retko preživelo stanovništvo odvela u ropstvo. I ovaj novi veliki napad krimskog Hana bio je usmeren ka potpunom uništenju ruskog Carstva. U leto 1572. g., dve armije sudarile su se na velikom polju kod Moloda. Caru Ivanu i njegovoj armiji nije ponestajalo duha i odlučnosti, nego je poput Sv. Kneza Aleksandra Nevskog iz XIII veka imao tu viziju Božjeg rata, gde nije Bog prisutan u sili nego u Istini, te ako smo mi Božji onda i rat koji vodimo mora biti Božji. Tako da je i velika ruska pobeda nad Tatarima kod Moloda, kao pobeda sile Duha nad velikom fizičkom silom, ravna čudu Božjem. Posle Molodinske bitke Tatarima više nikada nije padalo na pamet da organizuju ikakav ratni pohod na Rusiju, štaviše nakon izgubljene velike Bitke u neprestanom su povlačenju.
Imala je Ivanova Rusija još neprijatelja i sa druge strane. Vatikan je poslao k ruskom Caru svoje izaslanike, kako bi Cara a preko njega i sav ruski narod pokušali preobratiti u rimokatolicizam. Primenjena je slična taktika misionarenja kao sa Knezom Aleksandrom Nevskim. Na iznenađenje latinskih poslanika ruski Car ih je dočekao sa apologijom jednog velikog bogoslovskog erudite. Uopšte, papske legate je zapanjila inače velika erudicija koju je posedovao Ivan Četvrti. Zaprepastila ih je i privrženost ruskog naroda Pravoslavlju i odbojnost prema latinskoj veri. Morali su da se vrate u Vatikan neobavljenog posla.
Ivanova vladarska snaga ogleda se i u novopodignutom lučkom gradu Arhangelsk na severu, radi lakšeg obavljanja trgovine sa Evropom. Zatim, osnovao je i prvu štampariju u Rusiji. Sazidao je Kremlj, i na najistaknutije mesto u dvorcu Kremlja dao da se naslika velika freska Svetog Save Srbskog. Takođe, ktitor je i obnovitelj veoma velikog broja manastira i crkava ; darodavac je i manastira na Svetoj Gori.
Princeza Jelena, majka Ivana Groznog
Rat antisistema protiv Rusije
Prvo moramo istaći da se termin „Antisistem“ odnosi na organizovano rušenje monarhije, države i ukupnog poretka, od strane Hazara (i Aškenazi Jevreja). Posle uništenja Hazarskog kaganata (X v.) za vreme Kneza Svjatoslava, pa sve do danas, hazarskim krvavo stečenim kapitalom se finansira svaki podzemni rat protiv Rusije i pravoslavne državnosti. Carigrad (kao Drugi Rim) je pao, izmeđuostalog i subverzivnim delovanjem judejskih oligarha u Vizantiji. I, dok se Knez Svjatoslav borio protiv tada vidljive Hazarije, razorivši piratsku državu judeiziranih Hazara, Car Ivan je vodio borbu protiv nevidljive Hazarije, pomažući Crkvu u Rusiji da se odupre snažnom destruktivnom uticaju velike sekte Židovstvujućih. Ruski Hazari, preko svoje sekte Židovstvujući, nastojali su da preuzmu crkveni klir za sebe i da ruski narod polako judeizuju. Istoričar Oleg Platonov kaže da su Židovstvujući, infiltracijom u ruske nacionalne institucije još s početka XVI.v, na mala vrata uvodili Judaizam u Rusiju. Organizovano oligarhsko jevrejstvo vodilo je antimonarhijsku i antidržavnu delatnost protiv Rusije. Hazarska jeres Židovstvujućih bila je u savezu sa rimokatoličkom „crkvom“. Tome se energično protivstavio prvi Ruski Car. Ovde moram istaći da je Car Ivan očito znao kakvoj nemani se suprotstavlja i od kolikog zla brani Otadžbinu.
Kako smatra Oleg Platonov „u organizaciji sekte Židovstvujućih mnogo je sličnosti sa budućom masonerijom: stroga konspiracija, proniknuće u više slojeve vlasti i duhovništva, ritual koji podrazumeva izrugivanje nad svetinjama… Postavši nepomirljivi neprijatelji Hrišćanstva, Židovstvujući su skrivali svoju mržnju prema njemu, potajno se nadajući da će ga postepeno iznutra razrušiti“.
U istorijskom kontekstu, Careve represalije nad židovskom jeresi rezultirale su otklanjanjem velike opasnosti po državu za izvesno vreme. Vreme smutnje, kako u Rusiji to vole da kažu, odgođeno je za neka kasnija vremena… Zna se šta je bilo početkom XX v., kada je judeo-hazarski Antisistem napokon uspeo da u velikoj krvi uništi pravoslavni Carizam. Tatjana Gračova često upoređuje plodove vladavine Petra Velikog sa vladavinom Ivana Vasiljeviča. I, na osnovu istorijskih fakata, iznosi tezu kako su državnički pogledi Petra I Velikog bili upravljeni ka Evropi, a pogledi Ivana IV Groznog ka Rusiji… tačnije, upravljeni ka Svetoj Rusiji. A eto, Ivana zovu Grozni… Sopstveni poraz od carskih snaga Antisistem je rešio da osveti samim Carevim životom. Dugo vremena Car je trovan… Tatjana Gračova iznosi rezultate forezničke analize gde je ustanovljeno konstantno trovanje arsenikom i živom, ne samo Cara već i carice i carevića. U njihovim kostima nedavno je otkrivena velika koncentracija žive, pogotovo arsenika! Da se ne bi moglo primetiti, trovani su polako i konstantno. Ista istraživanja, još novijeg datuma, upućuju na slične metode trovanja i kod Ivanove majke Jelene Glinske.
Najozloglašeniji mit je o ubistvu sopstvenog sina, carevića Ivana. Utvrđivanje rezultata konstantnog trovanja carske porodice potvrđuje nam od čega je zapravo umro i carević Ivan. Oni koji su sve njih ubili a koji su uspeli uteći od mača Careve Opričnine, morali su da se skrase u nekim evropskim zemljama i potom su postali autori ove zastrašujuće laži, ovog mita o Ivanovom ubistvu sopstvenog sina i naslednika.
Zasluge Ivana IV Vasiljeviča u očuvanju Rusije, time i Pravoslavlja, ogromne su i nesagledive. Puno je posle trebalo vremena silama mraka judejskog Mešijaha da se konsoliduju i, tek od vremena francuske buržoaske revolucije, kada je otpočela demontaža države, uzmu učešća u još grozničavijoj anticarsko-antidržavnoj delatnosti prema Trećem Rimu. Car Ivan Grozni osvaja Kazanj 1552. godine, Aleksej Kivščenko, 1880. Grozni opričnici Ivana Groznog – Mihail Avilov
A da ovi tamni koridori moći zapravo predstavljaju snage antihristovog carstva, snage nad kojima je pobedu u XVI v. izvojevao prvi Ruski Car, eksplicitno su pokazali posle svrgavanja Nikolaja Drugog i Revolucije 1917.g. Satanska destruktivnost judeo-hazarskog Antisistema ogleda se u nepreglednom moru ruske krvi koju su prolili u samo prvih desetak godina poslerevolucionarnog zanosa. Pokazao je Antisistem sav svoj rušilački anticivilizacijski karakter: progoni nad Hristovom Crkvom i brutalnost nad vernim narodom prevazišli su okvire svih u istoriji zabeleženih progona od strane neke vlasti. Preko 80.000 pripadnika sveštenstva i monaštva svirepo je pobijeno do 1927.g. Više desetina miliona stanovnika je gurnuto u smrt, što u brutalnim likvidacijama po gulazima i svugde, što u genocidalno izazvanom građanskom ratu od 1919. do 1923.g. Genocid nad Rusima u XX v. organizovan je na Zapadu i imao je formu spoljne agresije, oslonjeno na izdaju iz vrha nacionalnih institucija. Glavne arhitekte genocida su dva vodeća hazarska klana – dinastije Rotšilda i Šifa, sa debelo plaćenim izvođačima radova – Lavom Trockim (Leon Bronštajn) i njegovom hazarskom skupinom od tristotinak glavoseča istreniranih u Rokfelerovim kampovima u SAD. Rotšildova grupacija cionista smatra se glavnim organizator-finansijerom i Februarske i Oktobarske revolucije. I posle čitavog stoleća krvavih revolucija i totalitarnih diktatura, svetskih ratova i globalnih kriza, oni znaju da još nije sve gotovo, te da pravoslavni Carizam ima osnove za preporod, čime će ponovo biti odgođen dan koji oni sanjaju i iščekuju puna dva milenijuma. Svejedno, Antisistem, poražen od Cara Ivana Groznog, vekovima gradi duhovnu (i svaku drugu) infrastrukturu za dovođenje i svesvetsko zacarenje judejskog Mešjaha. Tako, kako se po plodovima svojimsvako može prepoznati, makar i samo na duhovnom polju, tako brojne današnje subotarske pseudohrišćanske a u samoj stvari judaističke sekte, možemo raspoznati kao potpis nevidljive Hazarije. .Njihov potpis prepoznatljiv je i u globalnom ekumenističkom pokretu, pokrenutom (gle „čuda“?) upravo nakon likvidacije Carske Porodice Romanovih… no to je sad za neku drugu temu.
Pri kraju, dodao bih i ovo. Protojerej-stavrofor SPC otac M. K. (Stave kod Valjeva) sačinio je Akatist službu Caru Ivanu Groznom. Lično mi je to saopštio.
Rat protiv jednog naroda može da se vodi na više načina. Najubitačniji je na polju njegove istorije i jezika (istorijski podaci se vešto falsifikuju a jezik se podvrgava „romantičarskoj“ reformaciji). Imamo mogućnost da osetimo kako je to rađeno sa srbskom istorijom, kako su nametani mitovi i krivotvorili se istorijski podaci. Paralele između prošlosti Rusa i Srba mogu se podvući na primeru krivotvorenja podataka : Car Dušan Silni ubio svog oca i Car Ivan Grozni ubio svog sina. Šablon je prepoznatljiv a autori krupnih istorijskih laži su ujedno i autori ostalih krupnih laži koje su nam totalitarno globalistički nametnute kroz obrazovni sistem. No, na ma koliko prevara i laži počivao ovaj svet, kovači obmana uvek prenebregnu onu neprolaznu jevanđelsku istinu: nema ništa tajno što neće postati javno i nema ništa sakriveno što se neće otkriti.
Nema sumnje, prvi Ruski Car ostavio nam je obrazac kako se treba beskompromisno boriti sa snagama Antihrista. Jer, destruktivna aktivnost Antisistema na planu rušenja Države i monarhijskog poretka, jeste vid nasilnog poništenja svih civilizacijskih tekovina i uspostavljanje Antiporetka, koje i jeste Antihristovo carstvo. A rezultati Ivanove borbe, time i velike pobede nad Antiporetkom, doneli su svem slobodarskom svetu svakako mogućnost da uvidi u kom će smeru ići kola luciferijanskog totalitarizma ukoliko ne budemo ispunjavali Hristove zapovesti. A to se jedino i traži od nas .
Carь grяdet !
Autor: Sale Kolarević
Izvor: rasen.rs
