Историја

Чајниче: Сећање на херојство српских бораца и цивилне жртве

Фото: wikiwand.com

ЧАЈНИЧЕ: СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈСТВО СРПСКИХ БОРАЦА И ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ РАТА

Становници општине Чајниче у Републици Српској сваког 14. фебруара обележавају Дан Чајничке бригаде Војске Републике Српске али и годишњицу великог страдања српског цивилног становништва које се збило на тај дан 1993. године приликом жестоког напада муслиманских снага на српска села у овој општини. Датум је то када се међу народом овога краја мешају различита осећања: радост због одбрањеног града и сачуваних живота цивила, понос због часне борбе и остварених победа храбрих јунака али и туга за свим оним изгубљеним животима бораца Чајничке бригаде ВРС и цивила који пострадаше на свом кућном прагу само зато што су припадали српском народу и исповедали православну веру.

ЧАЈНИЧЕ – МЕСТО ПРИРОДНИХ ЛЕПОТА, СЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ И БОГАТЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ 

Општина Чајниче смештена је на тромеђи Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе. Ово живописно место нестварно лепих предела налази се у Горњем Подрињу, између планина Цицеља и Чивчи Брда, и то на реци Јањини,  десној притоци Дрине. Градско насеље је смештено на надморској висини од око 816 метара и налази се на двадесетом километру пута Горажде – Пљевља.

Осим природних лепота и друштвено-културних знаменитости, специфичност и највеће богатство овог места на крајњем истоку Републике Српске јесу управо његови становници. Реч је о скромним, племенитим, добрим, поштеним, вредним, и гостољубивим људима великог срца и широке душе који су увек спремни свакоме да помогну. Место је то које ће сваког путника намерника – сваког госта, дочекати широко раширених руку, гостопримством каквим се ретко ко може похвалити.

Први и Други светски рат, али и последњи Одбрамбено-отаџбински рат изнедрили су велики број јунака и народних хероја са простора читаве Републике Српске, па тако и са подручја Чајнича чија се имена и данас помињу са поносом и великим пијететом. Осим што су се кроз историју доказали као храбри ратници, становници Чајнича и данас представљају узор и пример свима нама – од тога како се треба волети завичај и чувати властито огњиште, до тога како треба неговати своју традицију, историју и културу.

У периоду пре ратних збивања Чајниче је имало развијену дрвопрерађивачку и текстилну индустрију а данас је ово место познато по сакралним вредностима православља – храмовима и чудотворним иконама од којих је најпознатија икона Пресвете Богородице чајничке. Овде се налазе две цркве посвећене Успенију Пресвете Богородице – Стара из XВ века и Нова подигнута 1863. године, у којој се чува чудотворна икона Свете Богородице. Најранији сачувани запис о старој чајничкој цркви потиче из 1492. године, када се на чајничком Прологу помиње име храма и година 1492, што указује да је храм постојао и раније. За време Другог светског рата између 11. и 12. априла 1943. године црква је страдала од експлозије непријатељске муниције и бензина.

Градња нове и веће цркве почела је 1857. године у периоду када су европске велике силе Уједињено Краљевство, Француска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи верске слободе својим грађанима, односно да одобри дозволу за изградњу цркава. Нову цркву је зидао неимар Петар Тодоровић из Велеса, а изградња је трајала од 1857. до 1863. године. За време Другог светског рата, Италијани су подметнули експлозив у црквену порту, што је довело до већег оштећења храма. Обнова храма је почела педесетих година двадесетог века у време тадашњег пароха јеромонаха Василија Домановића. Обнова храма је трајала до 1959. године, када је на Малу Госпојину освештао Патријарх српски Герман.

У Чајничу се налази и Синан-пашина џамија изграђена 1570. године, а један од заштитних знакова овог краја свакако јесте и католичка црква посвећена Светом Бенедикту која је саграђена 1903.године.

Чајниче је домаћој и светској јавности постало познато и по  већ споменутој чудотворној икони Богородице- чајничкој Красници, једној од најпоштованијих икона у православљу која се налази у Новој цркви. Свети Николај Велимировић, један од највећих српских теолога и филозофа, истицао је да је, после манастира Острог, Чајниче друго по значају светилиште Српске православне цркве. Све већи број људи како из региона тако и из читавог света походи ово место управо због чудотворне иконе пресвете Богородице тзв. „Чајничке Краснице“. Према предању, чудотворну икону је насликао свети апостол и јеванђелист Лука. Он је насликао укупно три иконе Богородице, од којих се једна налази у Јерусалиму, друга на Светој Гори, а трећа је управо у Чајничу. Предање каже да је икона давно донесена у манастир Бању код Прибоја на Лиму и у почетку се налазила у дому Немањића, па је цар Урош поклонио Бањи после свог дужег боловања и излечења у манастиру. Након тога је донешена и у Чајниче. Црквено и народно предање сведочи да су овде бројни верници (и то не само они православне вероисповести), исцељени од разних болести, међу њима и оних за које се сматра да су неизлечиве.

ЧАЈНИЧКА БРИГАДА ОДБРАНИЛА НАРОД

У Чајничу се 14. фебруар обележава као Дан чајничке бригаде када се становници присећају херојске борбе припадника Војске Републике Српске који су три ипо године бранили и на крају успешно одбранили своја огњишта, своје домове, своје породице – цивиле и нејач од напада непријатеља. Тога дана ратни ветерани и хероји одбране Чајнича присећају се свог ратног пута и значајних догађаја из тог тешког периода истовремено одајући пошту својим саборцима који су за стварање Републике Српске положили своје животе и дали оно највредније што су имали.

На подручју Горњег Подриња које осим Чајнича обухвата и суседне општине Фочу, Горажде, Рудо, Вишеград и Рогатицу у периоду од 1992. до 1995. године живот је изгубило преко 2 500 Срба. Рат је у овом крају започео већ у јануару 1992. (пре почетка ратних дејстава у БиХ) када је у селу Бијела „пала“ прва српска жртва. Злочини и напади су настављени у пролеће исте године и трајали су све до краја 1995. године. Многобројна српска села и засеоци спаљени су током напада муслиманске армије а нека су, нажалост, потпуно збрисана са мапе и више не постоје. Ни Чајниче нису заобишле велике страхоте током последњег одбрамбено-отаџбинског рата а српско становништво је  ужасе рата осетило већ у мају 1992. када су „пале“ прве српске жртве.  До завршетка рата на подручју ове општине животе је изгубило више од сто педесет становника српске националности. Најмлађа жртва суровог рата који је трајао скоро четири године био је четворогодишњи дечак, док је најстарија жртва имала преко деведесет година.

Чајничка бригада је сво време трајања рата храбро бранила источне границе Републике Српске и успешно одбила велики број напада на саму варош и небрањена српска села. Кроз ову бригаду је прошло 1 560 бораца, од којих је живот за Републику Српску дало 106 војника, док је у нападима муслиманске војске велики број хероја рањен. Вођени људским, хуманим и праведним циљевима српски борци су најмање у тим тренуцима мислили на себе. Једини циљ им је био да заштите цивиле и српску нејач и омогуће им колико-толико безбедан живот и свакодневицу. Снагом воље и надљудском способношћу борци ВРС су успели да успоставе мир и одбране град и општину од продора непријатељских снага. Тако је на крају ипак ‘добро победило зло’ и Чајниче већ 1995. започиње са целокупном обновом и изградњом. У град се по завршетку рата враћа велики број прогнаних Срба а досељава се и више хиљада српских породица које су бошњачке снаге протерале из Горажда, Сарајева и других општина на територији Федерације БиХ.

Момир Тошић, један од хероја одбране града и председник општинске Борачке организације испричао је медијима како је бошњачко војно руководство конкретно тих фебруарских дана 1993. имало за циљ да заузме град Чајниче и тако пресече Републику Српску. Међутим, храбри борци Чајничке бригаде су уз добру логистику, тактику и организацију, а надасве личну решеност и вољу, успели да одбију напад непријатељских снага и спасу цивилно становништво у самом граду од кобне судбине која им је била намењена. „Овај дан нас подсјећа шта значи јединство, која је вриједност живота и цијена слободе у својој отаџбини и својој држави. Они су планирали са великим снагама и са свих страна да нападом на наше позиције заузму град, међутим, ми смо тог дана извојевали једну херојску борбу и одбранили наш град, нашу општину, нашу Републику Српску и тако можда спријечили и много, много већи злочин. Е сад, злочин је ипак почињен и то над цивилним становништвом, на кућном прагу…Борачка организација слави 14.02. као Дан чајничке бригаде. Тог дана је Чајничка бригада показала сврху, јер смо одбранили наша вијековна огњишта. Нама преостаје да обиљежавамо и спомињемо овај датум као један частан дан. Нама је важно да се не заборави оно што су наши саборци урадили, посебно они који су своје животе дали за одбрану Републике Српске и да омладину и нашу дјецу упознамо о свему што смо учинили у вријеме одбрамбено-отаџбинског рата и послије њега„, истакао је храбри борац и искрени патриота Момир Тошић. Говорећи о одбрани града али и о почињеном злочину над цивилним становништвом, Тошић је подсетио да су муслиманске снаге користиле део територије између Горажда и Црне Горе, нарочито буковичких села у општини Пљевља за улазак али и за набавку наоружања и муниције. Муслиманске снаге су, према његовим речима, тамо боравиле неколико дана, припремале се и планирале напад, да би га потом извели тамо где се нико није надао.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ СТРАДАЊА СРБА У ЧАЈНИЧУ

За становнике Чајнича 14. фебруар је уједно и дан велике туге будући да се тада обележава један од најстрашнијих злочина над српским цивилним становништвом на подручју општине Чајниче али и читавог Горњег Подриња. Тог 14. фебруара 1993. када православни верници прослављају Светог Трифуна, у раним јутарњим часовима јаке муслиманске снаге из Горажда, али и из муслиманских села са подручја Црне Горе, извршиле су свеопшти напад на више небрањених српских села у општини Чајниче. Том приликом живот је изгубило 24-оро цивила српске националности, док је више десетина рањено и заробљено. Мете напада биле су жене, деца и старије особе с обзиром да у овим местима није ни било ратних дејстава нити војних циљева. Муслимански војници, припадници Армије Босне и Херцеговине, плански и циљано су напали села Поникве, Шапиће, Трпиње и  Гламочевиће, у којима су тада били само и искључиво цивили који су кобног јутра углавном спавали. Ни прениске температуре, ни високи снежни покривач који је завејао сеоске путеве и стазе, баш као ни густа магла која је  тог јутра обавила српска села, нису спречили ни зауставили  нападаче у њиховим безумним, нељудским намерама да својим дојучерашњим комшијама нанесу зло. Нису припадници Армије Босне и Херцеговине имали милости ни према коме тога дана па су и овај велики православни празник, баш као и све претходне, одлучили да завију у црно и претворе га у националну трагедију српског народа. За становнике Чајнича овај датум је урезан црним словима за сва времена и дан данас буди тугу, страх и трауме.

Најмлађа жртва злочина био је тринаестогодишњи дечак Жељко Машић чији је живот прекинут пред очима његове мајке. Најстарија жртва имала је 83 године а међу жртвама је било подоста жена и старијих особа. Срећу да преживи злочин имала је тада шестогодишња девојчица Ивана Машић (данас Ивана Тупеша). Ова храбра, честита жена тог дана је тешко рањена након чега је заједно са мајком Полком  спроведена у Горажде где су обе држане као ратне заробљенице. Из болнице су потом одведене у муслимански логор где су обе биле изложене психо-физичкој тортури. Иванина мајка Полка је од последица логорских тортура исте године, нажалост, и преминула. И дан данас Ивана, тада дете-логораш а данас поносна мајка троје деце, та храбра жена вредна сваког поштовања, без трунке мржње и без икакве жеље за осветом, неуморно сведочи о данима пакла који је преживела и о страдању својих најближих. Она је својевремено за медије испричала: „Четрнаестог фебруара не волим ни да се сјећам, ни да га памтим…Ми смо ту били све жене и дјеца, није ту било ни мушкараца, ни војника…могли су да нас пусте да прођемо, да нас не дирају уопште али ето…само су скочили са свих страна…видјели су ме да стојим са мајком и пуцали су у мене, у дијете од седам година. Тада су испред мене убијени отац моје мајке Божо /59/, мајка моје мајке Станија /59/, мајка мога оца Душанка /50/.. Када су нас повели за Горажде њима се није видио ни крај ни почетак, било их је баш доста. У болници сам била два ипо мјесеца, ту су ме трипут оперисали а онда сам била мјесец ипо у логору у згради ЗОИЛ-а у Горажду. У горажданској ратној болници била сам на лечењу до 29. априла 1993. године. За сво то време мајка Полка је седела дан и ноћ поред мог кревета. Након болнице пребачене смо у затвор, одакле смо размењене 14. јуна 1993. године.“ – испричала је Ивана.

Бране Машић, сведок злочина али и један од хероја одбране града, испричао је како је међу починиоцима било и подоста грађана Црне Горе. Да ствар буде још тужнија, реч је о првим комшијама из Буковице код Пљевље којима нико од њих никада није нанео никакво зло, са којима су живели у слози до рата, ишли у исте школе и који су небројано пута боравили у српским кућама као радо виђени гости. Осим разочарања у своје комшије, Машић је истакао да их једнако боли и чињеница што за почињена недела још увек нико није одговарао иако се имена починилаца добро знају.

Срећу да преживи имала је и Мила Зељић-Машић, која је те 1993. године имала петнаест година. Она је медијима испричала да је само захваљујући присебности, али и срећи, успела да избегне масакр на Тројану. – Видела сам како ми је погинула мајка Душанка. Бацила сам се у страну изнад пута и сакрила иза неких балвана. Сећам се, шумом је одзвањало „Алаху егбер”, али сам нашла снаге да побегнем од тог ужаса, испричала је Мила Зељић-Машић.

Специјално државно тужилаштво Црне Горе је током прошле године формирало предмет због основа сумње да су у ратном злочину против српског цивилног становништва у Чајничу у Републици Српској током рата у БиХ 14. фебруара 1993. године учествовали и држављани Црне Горе из села Буковица у општини Пљевља.

Пригодним програмом сваког 14. фебруара ветерани рата и њихови потомци покушавају да сачувају успомену на херојство бораца Војске Републике Српске али и првенствено на све те тешке и трауматичне и веома значајне догађаје из наше блиске прошлости.  Управо кроз документарне филмове, историјске часове али и кроз личне исповести самих виновника наведених ратних догађаја, чајничка омладина има прилику да из прве руке стекне знање и едукује се о минулим ратним дешавањима, о храбрости својих очева и рођака, о херојству свог народа али и страдању цивилног становништва. Тако се млади грађани Чајнича од најранијег детињства едукују како је, зашто и на који начин стварана Република Српска. Можда је и највећа победа становника овог места на граници трију земаља управо та вредна, талентована и успешна омладина која бројним наградама и успесима своје Чајниче (како у региону, тако и у свету), представља у најбољем могућем светлу.

Аутор: Игор Митић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!