Bunjevce i Šokce pohrvatiti

Horvatu su za sve krivi Srbi

Aleksandar Horvat, Identiteti na periferiji : Izgradnja identiteta Bunjevaca i Šokaca u Vojvodini (1848-1941), Novi Sad 2020, strana 423, B5

Znanja radi

Prikaz je pisan za Rad muzeja Vojvodine, glasilo vojvođanskih muzeja, među njima i Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, institucije u kojoj deluje autor prikazane knjige, ali je „pažljivo odbijen“, s obrazloženjem da je „određen kolega koji će napisati prikaz“.

Potom je rukopis dat Zborniku Matice srbske za istoriju, čiji je glavni urednik dr Petar V. Krestić (1963), uz preporuku da se otklone pet ili šest nekih nejasnoća, dao saglasnost da se objavi u narednom broju. Tokom pripreme za štampu, insistiralo se na još nekolikim objašnjenjima pravopisne i terminološke prirode, da bi na Bogojavljenje 2023. godine, sastavljaču ovoga prikaza stiglo obaveštenje „da je Uredništvo Zbornika Matice srpske za istoriju  nakon pregleda teksta pred štampu  i posle još jedne, negativne recenzije od strane Redakcije, odlučilo da Vaš prikaz ne bude objavljen u časopisu“. Primljeno je to sa razumevanjem – neotuđivo je redakcijsko pravo da odlučuje da li će neki prilog biti objavljen ili (od)bačen u korpu za otpatke –, ali se Redakciji moralo odgovoriti, odmah, vrlo kratko: „More, od početka sam znao da svojim delovanjem sramotite Srbstvo“.

Povod

U svome „pristupu i teorijskom okviru… znatno proširenom i dopunjenom obliku“ svoje istoričarske disertacije odbranjene 2016. godine, Aleksandar Horvat priznaje da sve što je srbsko – njemu je strano. Baš mu se i ne mora uzeti za zlo što je posebno istakao kako je, neku godinu uoči Drugog svetskog rata, „zahvaljujući nadbiskupu Alojziju Stepincu otpočela akcija… kanonizacije“ Nikole Tavelića iz Šibenika, iz 14. veka (ni po čemu Hrvata) za prvog hrvatskog svetitelja, ali mu valja zameriti što je „otkrio“ kako je „srpska vojska nakon probijanja Solunskog fronta 1918. godine zauzela deo teritorija Habzburške monarhije, uključujući i vojvođanske oblasti“ – zauzela, dakle, a nije oslobodila vekovima okupirane delove Srbske Zemlje. (No, dobro, momak nije ovladalo kojekakvim finesama srbskoga jezika, pa sasvim ozbiljno piše o relacionim odnosima). Sa druge strane, manje je bitno što kazuje da je još od samog početka 19. veka, pa narednih petnaest decenija, „veći deo bunjevačke i gotovo celokupna šokačka populacija zahvaćena procesom hrvatske nacionalne integracije“, ali zato svoju „naučnu“ pažnju posvećuje isključivo „naučnim i publicističkim radovima srpskih autora… da Bunjevci i Šokci čine deo srpske nacije kao ‘katolički Srbi’ ili da su eventualno posebna etnička grupa“. Krivicu za tu „eventualnost“ pripisuje „jezičkom nacionalizmu“ Vuka Karadžića (1787-1864) koji je, valjda u radu Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč 1849, „primetio da ‘Srbi katolici’ i ‘Srbi muslimani’ neće da prihvate srpsko ime“, što nije smetalo istoričaru Aleksi Iviću (1881-1948) da tekstom Iz prošlosti Bunjevaca, Subotica 1927, i etnologu Jovanu Erdeljanoviću (1874-1944) radom O poreklu Bunjevaca, Beograd 1930, Bunjevce proglase za „katoličke Srbe“.

Tako je učila nešto starija srbska škola, a od nje ne odstupaju ni njeni „potomci“ – istoričar Slavko Gavrilović (1924-2008) radovima Podaci o bunjevačkoj oficirskoj porodici Marković, Novi Sad 2000. i Srpsko-bunjevačka simbioza u Somboru od kraja 17. do sredine 18. veka, Subotica-Novi Sad 2007, i lingvist Dragoljub Petrović (1935) tekstom Bački Bunjevci u svetlosti etnoistorijskih i lingvističkih činjenica, Novi Sad 2007, „koji polaze od pretpostavki jezičkog nacionalizma… ili od teze o navodnom prelasku Bunjevaca iz pravoslavlja u katoličanstvo u davnim vremenima“.

Mada je pravilno uočio perianalnu „razliku između tradicionalnog primordijalnog i perenijalnog pristupa“, Horvat je izbegao da i jednu jedinu reč izgovori o Bunjevcima „u davnim vremenima“, on se samo zadovoljio konstatacijom da „već od 16. veka Bunjevci naseljavaju prostor Vojvodine, uglavnom u sporadičnim migracijama iz Dalmacije i zapadne Bosne i Hercegovine, da bi masovniji talasi doseljavanja usledili… krajem 17. veka“.

Neki raniji Bunjevci

Možda je tako postupio misleći da bi mu vreme pre njegove „iznaslovne“ 1848. godine samo opteretilo knjigu, ali i nepotrebno zamaralo buduće čitaoce, mada je izvesnije da je tako postupio sa jedinim ciljem da mistifikuje celu svoju „nauku“ o Bunjevcima – sve to pod uslovom da ne izlazeći iz jedine svoje jednomisaone vijuge i svoje jednoknjižne literature – ne nabasa na neki od podataka koji slede:

– Manojlo Sladović, profesor u Senju, crkveni istoričar i sekretar senjskog biskupa, piše 1856. godine da „žitelji krmpotske satnije u Pazarištu, po Lovincu, oko Boričevca, Brotnje (u Lici) jesu Bunjevci od vode Bune u Hercegovini potekli… Prešavši ovi Srbi (naseljenici), polazili su naše katoličke crkve, i bijahu nastanjeni (pohađani, obsluženi) većinom od naših (katoličkih) popova, što je taj običaj i danas vidan gde Srbi k našim župnikom za blagoslov dojdu, a i naše (mise) plaćaju, naše crkve osobito na mladu nedelju oli koj god (praznik) pohađaju. Tim načinom pređu Bunjevci krmpotski sasma u krilo naše (katoličke) crkve“;

– „Srbi, koji su se u toku seobe pomešali sa katolicima, prešli su posle i sami u katoličku veru, kao što je to slučaj sa srpskim naseljima u Kranjskoj i sa srpskim uskocima na Primorju oko Senja i Novog. Na uskočkom primorju narod i danas kazuje za mnoge razvaline, da su to ostaci nekadanjih pravoslavnih crkava. Prelaz u katoličku veru (pravilnije: prvo u uniju, pa tek docnije u rimokatoličanstvo) bio je olakšan time, što se tada i u katoličkim crkvama služilo slovenski, crkvene knjige bile su štampane ćirilicom, sveštenici su nosili narodno odelo i imali duge brade i kosu, kao i pravoslavni sveštenici“;

– Jegarski biskup Antun Vrančić (1504-1573), austrijski poslanik u Carigradu, veli da su „oko polovine 15 veka mnoge obitelji katoličke, naroda Ilirskoga, po Turčinu iseljene, pređoše ovamo (u Austriju) da potraže utočišta i spas u susednih pokrajina“;

– Hans Biderman, etnolog, veli da su Bunjevci zaista prošli kroz Dalmaciju iz Hercegovine, neki ostali u Dalmaciji i Lici, a drugi otišli u Bačku;

– Manojlo Grbić (1844-1899), profesor, veroučitelj i istoričar, u knjizi Karlovačko vladičanstvo (1891) piše da su „naseljeni po Lici i po Krbavi: Bunijevci, Hrvati i Kranjci pored i između pravoslavnijeh Srbalja. Bunijevci su došli iz sjeverne Dalmacije, gdje ih je od starine dosta bilo. U starijem listinama zovu se oni ‘katoličkijem Vlasima i najviše Morlacima’, kao što su strani pisci zvali i pravoslavne Srbe ili Vlahe. Govore čisto srpski, zapadnijem govorom, te se oni po tome zovu i ikavci“. On će još reći i „da je u Krmpote u Lici 1605. god. naseljeno 700 pravoslavnih“ tamo nazvanih srpsko-bunjevačkih. „Oni su svi prešli u katoličku jeru, ali još i danas pričaju mnogi tamošnji Bunjevci, kako su im pretci bili pravoslavni, ‘starovirci’. Oni i danas slave svoje krsno ime, srpsku slavu“;

– Ištvan Ivanji (1845-1917), istoričar i arheolog iz Subotice, tvrdi da su Bunjevci „došli sa Bune reke, iz okoline Mostara i delom iz Dalmacije (to jest preko Dalmacije), te da su Bunjevci vojnici iz Subotice, u sastavu austrougarskih okupacionih trupa (1878) „u Hercegovini… naišli na mnoga prezimena bunjevačkih porodica u Subotici“;

– Slovački istoričar Ivan Tomka Saski u svome delu Introductio in Geographiam, Uvod u zemljopis (1777), „zove Bunjevce Srbima, a na drugom mestu Dalmatincima ili Ilirima“;

– Lingvist Franc Miklošič (1813-1891) piše da su „Bunjevci Srbi ikavci, i da govore jezikom, koji je u svima sitnicama i osobinama potpuno istovetan sa srpskim jezikom, a da spadaju u zapadnu zonu srpske jezikoslovne oblasti“.;

– Valtazar Bogišić (1834-1908), istoričar prava, naziva bačke Bunjevce katoličkim Srbima;

– Madžar Elek Fenješ (1807-1876), statističar, kaže da se „Srbi, sledbenici katoličke vere zovu Šokci ili Bunjevci… a Srbi obih vera nazivaju se još u javnom životu i Ilirima“;

– Pavle Hunfalvi (1810-1891), istoričar i etnograf, veli da su Šokci ili Bunjevci katolički Srbi;

– Šandor Konek (1819-1882) u svojoj statistici (1878) piše da „Slavonci pripadaju srpskoj ili Ilirskoj narodnosti, a Šokci i Bunjevci nisu drugo već katoliški Srbi“;

– Bunjevci koji su u Bač­ku došli kao rimokatolici ili unijati (katolici grčkog obreda), „u svima vojenim dokumentima tadašnjim nazivaju se katoličkim Srbima“;

– Zvanična madžarska državna statistika kazuje da je u Bačkoj 1880. godine živelo 121.838 Srba i 55.243 Južna Slovena rimo­katoličke veroispovesti, bez iskazivanja po narodnosnoj pripad­nosti popisanih osoba. Deset godina kasnije, ista ta statistika uvela je Srbe, Bu­njevce i Šokce u istu popisnu grupu i tako došla do ukupnog bro­ja od 197.104 Srbina. Izvan te grupe ostala su svega 1.253 Juž­na Slovena; biće da su se među njima našlo i nešto Hrvata. Bunjevci i Šokci su 1900. godine izuzeti iz „srbske grupe“ i upisani u rubriku egyeb ostali, bez ikakve mogućnosti da se u njoj prepoznaju, ni onda ni danas. (I tada i ranije, Madžari su vrlo dobro znali da Bunjevci i Šokci nisu Hrvati, a ni Bu­njevcima i Šokcima nije bilo do toga da sebe svrstavaju u Hr­vate za koje, na jednom mestu, čitamo da, „kad su se izdvajali iz srpskog etničkog korpusa… prestajali su da budu narod i po­stajali katolici„). U poslednjem ugarskom popisu iz 1910. godine popisano je 139.412 Srba i svega 927 katolika Jugoslovena. Barem što se ti­če Srba, ali i Bunjevaca i Šokaca, taj popis ne može se uze­ti kao valjan, pošto su popisivači imali obavezu da kao Madža­re popi­šu sve stanovnike koji znaju da na madžarskom jeziku iz­govore i jednu jedinu reč. O tome nam, „pod ponudom zakletve“, sve­doče čet­vo­rica popisivača u Subotici, sve Bunjevci – škol­ski nadzor­nik Mijo Mandić (1857-1945), gradski računo­vo­đa Petar Gemer, pisar Ivan Marcikić i nadzorni ravnatelj pučke škole Matija Išpanović -, u izjavi datoj 24. januara 1919. godine da, „kada smo izaslati bili da vršimo popis stanovnika, strog nalog dobili, da svaki stanovnik koji je i nešto znao mađarski, kao Ma­đara uvedemo u popisni arak, ma da ni po poreklu, ni po narod­nosti niti je on, niti njegova po­ro­dica nikad Mađari nisu bili. Što više desilo se mnogih slu­ča­jeva, da je cela porodica kao mađarska uvedena u popis­ni arak, premda jedan deo porodice ni­šta nije razumeo mađar­ski“;

– Bunjevačke novine (lat), subota 10. april 1925, broj 14, pod naslovom „Mi nismo Hrvati“, uz moto „Ne otimaj ni ime ni blago, jer što je oteto, to je prokleto“, pišu da se „u izvesnim bunjevačkim krugovima, a naročito omladinskim, u poslednje vreme mnogo se govorilo o preinačenju našeg imena sa ‘Bunjevac’ na ‘Hrvat’. Mi nismo Hrvati! Mi, Bunjevci ne smemo da ukrademo ime naših rođaka, jer mi imamo svoje ime, koje su nam naši očevi ostavili i sačuvali u najvećoj borbi i sa silnim mukama. Ovo naše tradicionalno ime plivalo je u nevinoj i herojskoj krvi naših dedova, ono je kršteno u Crkvi Žrtava, gde su naši herojski očevi položili svoje živote na oltar bunjevačke budućnosti. Mi nismo Hrvati! …Bunjevci svi na okup, jer je naše najdragocenije blago: naše ime u opasnosti, i ne damo da ga tuđi otimaju, i ne dajmo da nam drugo daju! Ne slušajte one, koji vas zovu Hrvatima, jer oni su vaši protivnici, oni su lopovi naših tradicija, koji su uvek i koji će uvek samo sramotu doneti na naše ime, na naše milo bunjevačko ime“.

– Marko Jurić (1880-1949), Bunjevac iz Subotice, narodni poslanik, 27. februara 1927. godine, u Narodnoj skup­štini Kraljevine Srba, Hrvata i Slo­venaca izgovorio je „da se kod nas vrši nasilno pohrvaćivanje Bu­nje­vaca i Šokaca od strane hrvatskih separatista, i to od dana os­lo­bođenja (aha, suprotno od onoga Horvatovog zauzeća dela teritorija Habzburške monarhije – IP), kad su bili izaslati iz Zagreba. Još onda je donio ne­ki hrvatski list da živi u Subotici 80.000 Hrvata koji pod madžar­skim režimom nisu mogli da govore hrvatskim jezikom. Još onda je to, gospodo, kod nas Bunjevaca neprijatan utisak uči­nilo i to zato što se mi nigda nismo osećali Hrvatima ne­go Bunjevcima… Naročito u poslednje vreme povela je među nama živu ak­ci­ju za pohrvaćivanje Seljačka stranka, da bi svoj politički po­ložaj tamo učvrstili. Ali pre koju godinu na ovoj govor­nici, dr Krajač (Ivan, 1877-1945, hrvatski političar, od 1925. do 1927. godine ministar trgovine u jednoj vladi Nikole Pa­šića – 1856-1924 – i trima vladama Nikole Uzunovića – 1873-1954 – IP) ovde izjavio i kazao da… Hrva­ti i pod Austro-Ugarskom monarhijom ‘imali smo svoju narodnu državu gde smo narodnim životom živeli i kulturno se raz­vi­jali’… I kad su gospoda braća Hrvati u ono doba, kako vidim, živeli u svojoj narodnoj državi, onda su oni trebali još tada pronaći tih 80.000 Bunjevaca, doći k njima i kazati im da su oni Hrvati. Ali, oni se u to doba ni starali nisu, jer nisu ni hteli to znati, jer nas nisu ni držali za Hrvate. Da su nas onda držali za Hrvate, oni bi nas još onda pronašli. U svemu je, gospodo, najinteresantnije to, da ti hrvatski separatisti za koje se kod nas za vreme Madžara nije ni čulo, da su se pojavili odmah posle oslobođenja, da Bu­njev­ce pohrvate i preko njih i celu Bačku… Ali su se, gospodo, ljuto prevarili, jer Bunjevci, iako su 95% od njih seljaci koji nisu vi­soko školovani, ali su oni ipak svesni da za ono što danas ima­ju, mogu zahvaliti jedino srpskom narodu, koji je doneo svoju brat­sku ljubav i slobodu. To, gospo­do, Bunjevci nikada neće zabora­viti srpskom narodu nego će se uvek sećati tog velikog dela srp­skog naroda koje je on učinio ne samo za njih nego i za sve Južne Slovene“.

Poreklo bunjevačko

Ne može biti da se Horvat nije sapleo na bar nešto od toga, ali nije bio naredan da se meša u svoj zanat, istoričarski, koji je pokušao da izuči. Jer, da jeste, morao bi se bar malo pozabaviti poreklom bačkih i ostalih Bunjevaca. Pa bi, mimo uobičajene dosetke da su oni „poreklom sa reke Bu­ne i iz Dalmacije“, da se rečju „Bunjevac“ označava čovek „iz izvesne okoline, pre­dela, pro­vincije, kao što je ‘Sremac’, (od provincije Sre­ma), ‘Bosanac’ (od države Bosne, koja je opet dobila ime svoje od reke Bosne)… dok im je narodno­sno ime srpsko, pošto su ogranak srp­skog stabla“, mogao saznati i još ponešto.

Da je, na primer, Plinije Stariji (Gaius Plinius Secundus Maior, 23-79. godine po Hristu) napisao knjižicu Naturalis Historia III, Chap. 25.(21.) – :iburnia and Illyricum, Poznavanje prirode – Liburnija i Ilirik, a Marin Barleti (1450, ili 1460, ili oko 1460 -1512. ili 1513), knjižicu De obsidione Scodrensi, Venecija 1504 – na srbskom: Opsada Skadra 1478, Novi Sad 2018.

Najpre napomene da je Liburnija područje uz severoistočnu obalu Jadranskog mora, nastanjeno ilirskim plemenom Liburna, da je Ilirik rimska provincija nastala po okupaciji nezavisnog ilirskog kraljevstva u severozapadnom delu Helmskog (Balkanskog) poluostrva, sve do Jadranskog mora, a potom nekoliko reči o zapisima Barletijevim sa lica me­sta, pošto se on nalazio među opsađenim skadarskim braniocima.

Osmanlije su od 1443. do 1467. godine četiri puta bezuspešno pokušale da osvoje nekadašnji srbski prestoni grad Skadar, ali su to uspele tek posle višeme­sečne opsade započete maja 1478. godine. Dva meseca kasnije, pod Skadrom se pojavio i turski sultan, Mehmed II Osvajač (1432- 1451-1481). U međuvremenu, mnogi seljaci iz okoline sklonili su se u Skadar, a žene i deca upućeni su iz grada u bez­bednija mesta, mnogi u Mletke.

Barleti svedoči kako to nije bilo obično „sklanjanje“ bu­du­ći da je, čim su stigle vesti o Mehmedovom pohodu, „veliko uz­bu­đe­nje zavladalo gradom i skoro ga dovelo u rasulo. A onda, pojavila se iznenadna pomoć – seoska mladež (među kojima su bili naj­hrabriji) i čamdžije koji su došli svojim galijama rekom Bunom (koju poznajemo kao Bojanu – IP). Zajedno su počeli da ra­de na od­bra­ni grada, gradili su utvrđenja i kule, popravljajući osmat­račnice, te utvrđujući sve svoje pozicije“.

Barleti kazuje i da, „dok se grad pripremao za odbranu, se­verno od Skadra plamen je zahvatio polje i planine. Sela su bila zapalje­na! Dim je kuljao visoko ka nebu, kao znak da je rat ne­izbežan. Onda je iznenada, sa svih strana, izbila tako velika gungula, da niko nije mogao ništa da razume. Neki su se borili za svoje ži­vote, drugi su bili preplavljeni terorom. Poljo­priv­rednici su pobegli sa svojih polja, neki su uspeli da povedu svoja stada i stva­ri do morske obale. Druga grupa je hitala da upozori Skadrane da su Turci pred pragom, da su opljačkali svu zemlju, zapalili kuće, oteli svu stoku, te uzeli mnoge u za­robljeništvo“.

Barleti ne odgovara na pitanje šta se desilo s onima koji su, neposredno pred opsadu, „pobegli sa svojih polja (i) uspeli da povedu svoja stada i stvari do morske obale“. I kud su se sa mor­ske obale zaputili.

Uz ovo pitanje ide i ono koje se tiče razlika u imenovanju re­ke koja pored Skadra teče iz Skadarskog jezera prema moru: Bar­leti je zove Boliana, za Srbe to je Bojana, a Arbanasi (i pre­vodi­oci Barletijeve knjige na druge jezike) koriste za nju ime Buna.

Ako se zna da doseljenici u neku zemlju ne menjaju makroto­ponimiju, već koriste onu koju su zatekli, postavlja se pitanje otkud Arbanasima reč Buna.

Odgovor na ovo pitanje valja potražiti u zapisu Plinija Sta­ri­jeg da „narod Liburna živi od reke Arsije (Ra­še – IP) do reke Titijum (Krke – IP). Njemu su pripadali Men­tori, Himani, Enheleji, Buni i oni koje Kalimah naziva Pevketi­ma. Sada sve njih objedinjeno zovu Ilircima“. (Pavle Šafarik koji je stalno isticao da su Iliri ui­stinu bili Srbi, u svojoj Istoriji slovenskog jezika i lite­rature sa svim dijalektima kaže „da su razna slovenska imena navodili samo stranci, kao Vendi, Boemi i za Srbe Iliri“. Da je tako, ka­zu­je i naziv Ilirske dvorske deputacije u Hab­zbu­r­škoj monar­hiji, koja se bavila položajem Srba u Transi­lva­niji, Banatu i Iliriji, srbskim područjima u svom teritori­jalnom sastavu).

Vidimo, dakle, da Plinije, kao jedno od brojnih ilirskih ple­mena pominje Bune (tako u svim prevodima, na engleski, fran­cus­ki, ruski…), u latinskom originalu Bulini. A Plinijeva reč Bulini vrlo je bliska Barletijevoj Boliana, naročito ako se zna da su Rim­ljani svoj jezik, najvećim delom, stvarali pod uticajem svojih srb­skih suseda (koga to više zanima, može zaviriti u knjižicu Pavla Solarića Rimljani slovenstvovavši objav­lje­nu 1818. u Budimu, a pre neku godinu prilagođenu savremenom srbskom jeziku pod naslovom Rimljani slovenskih obeležja), te da se na nekim srb­skim područjima glas „o“ u prvom slogu izgo­vara kao „u“ (konj/kunj, noga/nuga, kordon/Kordun). Otud, od Boliane do Bulina kratak je put, a Buna ni od jedne ni od druge nije daleko.

To što Plinije smešta Bune do Istre ne predstavlja smet­nju da na njih naiđemo i na drugim stranama ilirske zemlje. Jer, izvesno je da su se, u potrazi za boljim staništima, pojedina ilir­ska (srbska) plemena, ona koja pominju stari pisci, po­vremeno kretala po ilirskoj zemlji, da li mirno, da li u sukobu s ilirs­kim inoplemenicima. Stoga, valja pretpostaviti da se ilirsko (srb­sko) pleme koje je Plinije poznavao kao Bune (Bu­line), neodre­đeno kada našlo u današnjoj Hercegovini, oko reke Bune, duge devet kilometara, do uvira u Neretvu, blizu sela Bune, nekoliko kilometara južno od Mostara. (Na taj kraj misle svi oni koji ime „Bunje­vac“‘ dovode u vezu sa rekom Bunom).

I valja pretpostaviti da se, kasnije, deo istoga tog ple­mena, spustio u pitomiji kraj, čak do Donje Zete, pored Bojane, reke koju, rekosmo, Barleti imenuje kao Boliana. Tu su se zau­stavili, te su reci čije je ime bilo glasovno slično s onom iz ranijeg zavičaja, ali i svome, plemenskom, počeli da tepaju – Buna.

Vrlo je verovatno da se jedan deo toga plemena, ili mali deo njegovih pripadnika, nije našao među onima koji su, kada je 1478. godine počela opsada Skadra, „pobegli sa svojih polja (i) uspeli da povedu svoja stada i stvari do morske obale“, već je, ko zna zbog čega, ostao u zavičaju. Neko od njih je, svakako, pre­živeo Meh­medovu opsadu Skadra i tu nastavljajući da se bavi dotadašnjim poljoprivrednim zanimanjem, dočekao dolazak Ši­ptara, ili Ar­banasa, ili Arnauta. (Ovo poslednje, na tur­skom, znači: „oni koji se nisu vratili“ na Siciliju, posle 1043. godine, kada su, u da­na­šnju Arbaniju došli kao neka vrsta pomoćne vojske pobunjenom vizantijskom komandantu Georgiju Manijakisu sa Sicilije – i tu ostali, pošto nije bilo brodova da ih vrate na Siciliju, pa su ih tu Srbi prihvatili). Od njih su novi doseljenici čuli da reku Bojanu zovu Buna i, kako im je to kraće ime bilo jednostavnije za izgovor, prihvatili su ga kao „pravo“. Tako je ono, za njih, i osta­lo do današnjega dana.

A oni iz plemena Buni, odnosno Bunjevci, koji su stigli do morske obale, morem su se zaputili ka mestu novoga življenja, se­verozapadnije od onoga iz kojega su do Donje Zete stigli njiho­vi preci. Nije moglo biti drukčije nego da i dalje, u novim stani­šti­ma, posle novijih seoba, sačuvaju svoje plemensko ime – Bunjevci.

I oni, naravno, koji su kasnije, najvećim delom 1687. godine (mada neki misli da ih je tu i ranije bilo u manjem broju) sta­nili na severu Bačke. A Ivan Antunović (1815-1888), rimo­kato­lički sveštenik, bunjevački rodoljub (u Kaloči, gde je službo­vao, po­čeo 1870. godine da izdaje ‘Bunjevačke i šokačke novine’) „ube­đen da su Srbi u Bačkoj starosedeoci i kako on Bunjevce od Srba nigde ne dvoji, on zaključuje, da su i oni, Bu­njevci, staro­sedeoci u Bačkoj“.

Pa će Ivan Ivanić (1867-1935), srbski diplomata, putopisac i autor većeg broja radova o etničkim grupama u Srbiji i na „ostalom“ Balkanu, napisati da, „kada su došli u Bačku… nazivali (su ih) katoličkim Racima, Rascijanima, odnosno Sr­bima (zvanim tako po srbskoj državi Raški), te ih tako nazi­vaju u dokumentima i austrijske vlasti. Kad ipak nije bilo po­trebe, da ih naročito dvoje od pravoslavnih Raca, onda su ih pro­sto naz­i­vali Racima… Nazivaju ih Srbima, ali i Dalma­tin­cima i Iliri­ma… Noviji pisci svugde ih nazivaju Bunjev­ci­ma, sa dodatkom da su to katolički Srbi“.

Baš tako, ali Horvatu ništa od toga ne ide „pod kapu“, on sve to ne želi da zna, njemu je dovoljno što će istorijsku istinu o bunjevačkoj srbskoj prošlosti nazvati „jezičkim nacionalizmom“, srbskim, naravno.

Kao da Vojvodina Srbska nije prisajedinjena

No, da mu se za to i ne zameri mnogo jer on je mlad, nije hteo da se zamlaćuje vremenom starijim od „njegove“ podnaslovne 1848, ali se nije suvišno zapitati zbog čega novosadskoj Velikoj narodnoj skupštini iz novembra 1918. godine, koja je izglasala prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, nije posvetio nijedno slovo. Odgovor na to pitanje prilično je jednostavan: Aleksandar Horvat „ne priznaje“ da je Vojvodina Srbska 1918. godine prisajedinjena Kraljevini Srbiji, što mu ostavlja mogućnost da medituje o njenom vraćanju u stanje pređašnje, zarad „državnog smeštaja“ u nekom izvansrbskom prostoru.

Istina, on tu Skupštinu pominje, ali samo da bi napisao sa kojim se ona „zadatkom“ sazvala, koliko je poslanika bilo u njoj, šta su bunjevački poslanici od nje očekivali pre dolaska u Novi Sad, kako su, i pre skupštinskog zasedanja, „bunjevački poslanici izrazili nezadovoljstvo“ saznanjem da je, u odnosu na takozvanu Subotičku rezoluciju Tihomira Ostojića (1865-1921), Srbina, prevagu odneo koncept Jaše Tomića (1856-1922) i „da će biti izglasano neposredno priključenje Banata, Bačke i Baranje Srbiji“, te da su na održanoj Skupštini „formirani Narodna uprava i Veliki narodni savet kao privremeni organi izvršne i zakonodavne vlasti“.

Samo toliko jer mu je bilo potrebno da i Velikoj narodnoj skupštini nakači obeležja srbskoga „jezičkog nacionalizma“.

Možda i zbog toga kako bi saopštio da je broj subotičkih poslanika (jedan na hiljadu stanovnika, pri čemu i petsto jedan birač vredi za „hiljadarku“) odokativno; nije bilo baš tako: pravo glasa dato je svim Srbima, Bunjevcima i ostalim Slovenima starijim od dvadeset godina, a biračko pravo dobile su i žene. Broj duša po opštinama iskazivali su: za Srbe – parohijska zvanja, za Bunjevce subotički Bunjevačko-srbski narodni odbor, a za Slovake i Rusine njihovi narodni odbori, tako da, ako se nekome učini da su Bunjevci mogli na Skupštini biti zastupljeni sa kojim poslanikom više – krivica nije do Srba i njihovog „jezičkog nacionalizma“, bunjevačku brojnost utvrđivali su bunjevački odbornici.

Govori li se o Ostojićevoj Rezoluciji nezavisnih Srba i Hrvata iz Južne Ugarske datovanoj sa 2. oktobrom 1918, u njoj se, u varijanti koju je ponajznačajniji hrvatski istoričar Ferdo Šišić (1869-1940) objavio dve godine kasnije, Srbi i Hrvati pominju u svima njenim trima tačkama, s tim što su u prvoj tački Bunjevci i Šokci stavljeni u zagradu iza reči „Hrvati“, druga kazuje da su „nezavisni Srbi i Hrvati iz Južne Ugarske riješili, da se… skupe na zajedničkom sastanku, na kome jednoglasno izjavljuju, da smatraju jedino Mirovnu konferenciju za merodavnu u pogledu rješenja jugoslovenskog pitanja, a u vezi sa Bačkom, Banatom i Baranjom, kao budućim sastavnim djelom slobodne, zajedničke države sviju Jugoslovena“, dok se trećom „osuđuje svako ono političko istupanje, koje… ne stoji na napred označenom stanovištu“.

Malo je verovatno da je ta rezolucija baš tako izgledala, utoliko pre što su je pisali Srbi, što je Srem „zaboravljen“ i što Hrvati tada nisu bili zainteresovani za Baranju (za njih, bila je to nepoznata zemlja i zbog nje su srbskim članovima u delegaciji na Mirovnoj konferenciji, pripisivane navodne imperijalističke težnje) i Bačku jer je tamo broj Hrvata bio beznačajan. (U Subotici je, primera radi, 1912. godine živelo svega dvadeset šest Hrvata). Katolički žitelji ovih dveju oblasti, ukoliko se nije radilo o Madžarima, izjašnjavali su se kao Bunjevci i Šokci, a tako su bili prikazani i u poslednjem zvaničnom popisu pred rat. Biće da je u autentičnoj rezoluciji, ukoliko je ona uopšte i postojala, pisalo samo „Bunjevci i Šokci“, a da je do ubacivanja termina „Hrvati“ došlo kasnije, zloupotrebom ispolitizovanih hrvatskih istoričara i prećutnim dopuštenjem anacionalno orijentisanih političkih kolaboracionista iz redova srbskog naroda. Doda li se tome da Ferdo Čulinović (1897-1971), takođe hrvatski istoričar, u svojoj dvotomnoj knjizi Jugoslavija između dva rata, Zagreb 1961 (lat), istu ovu rezoluciju naziva Rezolucija nezavisnih Srba iz Južne Ugarske, a da Hrvate ne pominje (što bi moglo značiti da i Bunjevce smatra Srbima), mnogo će jasnije biti namere svih onih koji su se trudili da prikriju šta se zaista u Vojvodini Srbskoj dešavalo na samom kraju Velikog rata. Nije bez značaja ni jedno kasnije Šišićevo objašnjenje (u Subotici 1929) da je Ostojićeva rezolucija „apokrifna“, odnosno lažna, ili podmetnuta, prilagođena onome što je o njoj najpre pisao zagrebački politički dnevnik Obzor (lat). Potvrđeno je to i izjavom pravoslavnog sveštenika Marka Protića (1882-1936), učesnika u subotičkim zbivanjima, da „nikako ne odgovara istini onaj dokument koji je datiran 2. oktobra navodno iz Subotice“, izjavom objavljenom u Spomenici oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1929. Nije uspeo ni pokušaj Petra Pekića (1896-1965), Bunjevca roćenog u jednom selu pored Baje, u Ugarskoj, autora knjige Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939 (lat) da pronađe originalnu Subotičku rezoluciju. On nije uspeo da sazna ni kada je, ni gde je održan „Ostojićev skup“, a bezuspešan mu je bio i pokušaj da o njoj sazna nešto od pojedinih ličnosti koje su u tadašnjim događajima u Subotici imale neku iole važniju ulogu; istina, neki su se „sećali“ te rezolucije, ali je, navodno, u strahu od potencijalnih premetačina, bilo opasno držati te papire.

Bavljenje Ostojićevom Rezolucijom smisleno je i zbog toga što Horvat tvrdi da su „njegovi“ izigrani na Velikoj narodnoj skupštini održanoj 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu.

Naime, Horvat je, ne bi li našao „kompromisno rešenje između Tomićeve i Ostojićeve koncepcije – da li u Srbiju „ući“ neposredno ili preko Zagreba – za 17. novembar 1918. godine, u Novom Sadu, „sazvao“ skup na kome je „Bunjevce predstavljao Stipan Matijević. U oštroj diskusiji, Matijević je podržao ‘zagrebačku’ opciju, da bi na kraju sastanka, većina delegata, uključujući i Matijevića, potpisala zaključak da se prvo ide preko Zagreba, a ako ovaj ne bi izrekao ujedinjenje, onda će se Vojvodina neposredno priključiti Srbiji“. Baš tako, iako su, prema Horvatovoj tvrdnji, „predstavnici srpske vlade odlučili da sugerišu političkim predstavnicima Banata, Bačke i Baranje, Crne Gore, Srema i Bosne i Hercegovine (Dalmaciju ne pominje, mada je i tamo donesena odluka o neposrednom prisajedinjenju Srbiji, ali je nejasno zbog čega je ovde strpao i Crnu Goru – IP) da se izjasne za jugoslovensko ujedinjenje pre odluka zagrebačkog Narodnog vijeća (Slovenaca, Hrvata i Srba – SHS – IP) kako bi proces stvaranja jugoslovenske države bio ubrzan, ali i da bi ojačali poziciju Srbije u budućoj državi“.

Bez obzira na Horvatove meditacije, ključni problem sa kojima su se Vojvođani suočili s jeseni 1918. godine bio je da li se sa Srbijom ujedinjavati neposredno ili preko Zagreba. Poznato je da se jedna grupa političkih ljudi iz južnog Banata, na čelu sa Dušanom-Dudom Boškovićem (1881-1966), demokratom okrenutim Zagrebu, 11. novembra srela u Beogradu sa predstavnicima srbske vlade i tada dobila „smernice za rad pa i uputstvo za pripremanje Velike narodne skupštine“. Taj podatak kazuje da je srbska vlada bila itekako zainteresovana za neposredno prisajedinjenje Vojvodine Srbske, što, naravno, ne znači da se ona mogla upuštati u pitanje ko će se kako ponašati u očekivanim raspravama o ujedinjenju. Ovo utoliko pre što je u Boškovićevoj delegaciji bilo i radikala (pristalica neposrednog prisajedinjenja). O srbskom interesu za neposredno ujedinjenje bio je istog dana obavešten i Srbin Svetozar Pribićević (1875-1936) u Zagrebu, a o političkim prilikama u Vojvodini Srbskoj razgovarao je tih dana sa Petrom Konjovićem (1883-1970) i srbski ministar Momčilo Ninčić (1876-1949). Blizak Narodnom vijeću, Konjović je nagovestio mogućnost da bi u Bačku moglo iz Zagreba doći sedamdesetak oficira za organizovanje žandarmerije. (Moš misliti, Srbi to ne bi znali, treba da im to obave okupacioni austrougarski žandari!). Srbska Vrhovna komanda nije se saglasila sa tom vrstom „pomoći“, ali nije imala ništa protiv da se Konjović zabavi držanjem zborova po Bačkoj. Svetozarov brat Valerijan (1870-1948), član Narodnog vijeća SHS, tada nastojatelj manastira Jaska, potonji političar i vikarni episkop, morao je biti značajan učesnik na sastanku sa Ninčićem, kad je nekoliko predstavnika tek formiranog odbora „sastojeće(g) se od Beograđana, koji su rodom iz Bačke, Banata i Baranje (B. B. B.) sa svrhom da potpomaže pokret za B. B. B. iz Beograda, eventualno i na licu mesta“, pokušalo je da utiče na na čin kojim će se ujedinjenje uvesti. Sa toga skupa poteklo je nekoliko značajnih informacija:

1. „U nedelju 17. o. m. ima da se sazove u Novom Sadu poverljiva konferencija od 15 lica“ iz Bačke, Banata i Baranje, bez Bunjevaca i Šokaca, koja bi trebalo da pripremi „građu za skupštinu… u četvrtak 21. o. m.“;

2. Na očekivanoj skupštini bila bi izabrana pokrajinska uprava (vlada), a popunila bi se i delegacija Vojvodine u Narodnom vijeću SHS;

3. Odbor Jugoslovena iz Ugarske, čiji su osnivači bili Petar Konjović i Vasa Stajić (1878-1947), trebalo bi da se iz Zagreba preseli u Novi Sad i stavi na raspolaganje tamošnjem Srbskom narodnom odboru.

Učešće Valerijana Pribićevića na tom sastanku može se tumačiti samo kao dokaz da je i u Narodnom vijeću SHS delovala jedna struja, makar koliko ona bila brojno i uticajno slabašna, zainteresovana za neposredno prisajedinjenje Vojvodine Srbske Kraljevini Srbiji. Pored toga što se ovaj beogradski odbor uopšte nije bavio Sremom, indikativno je što je baš Konjović, učesnik toga dogovora i zagovornik zagrebačke varijante, poslat u Novi Sad da prenese „inštrukcije“ sa tog sastanka; pojedini njegovi „saučesnici“ protumačili su to kao spremnost srbske vlade da podrži aspiracije Narodnog vijeća na Vojvodinu Srbsku i njeno prisajedinjenje budućoj zajedničkoj državi preko Zagreba. Jaša Tomić nije bio osobito fasciniran „inštrukcijama“ koje je doneo Konjović, bez obzira na to što su one potekle sa sastanka sa jednim srbskim ministrom. Jaša se i dalje držao svoje logike, a, kako svedoči dr Milan Petrović (1879-1952), profesor i javni radnik, „među nama se po Novom Sadu govorilo da je Pašić odlučno za Tomićevu tezu: direktno prisajedinjenje Vojvodine Srbiji značilo bi jačati poziciju Srbije u natezanju sa Zagrebom“. Nasuprot toj logici, dolazak Stajićevog i Konjovićevog odbora iz Zagreba u Novi Sad trebalo bi da oslabi stvarni uticaj novosadskog Srbskog narodnog odbora na odluku o ujedinjenju.

Do sukoba ovih dveju logika moralo je doći kad-tad. Prva prilika ukazala se već 17. novembra, na sastanku koji je održan u Matici srbskoj i koji je bio najavljen kao „poverljiv“. Konjović i Tomić, nosioci suprotstavljenih koncepcija o prisajedinjenju, branili su svoje stavove pozivajući se na Ninčića. Konjović koji je iz Zagreba poslat „na rad“ u Vojvodinu Srbsku, prvi se sreo sa srbskim ministrom Ninčićem i „dobio savet, da se u Novom Sadu u Skupštini izreče spajanje Vojvodine preko Zagreba“. Jaša Tomić bio je u Beogradu nešto kasnije, ali je „dobio na tom istom mestu uputstvo, da Vojvodina izreče odmah ujedinjenje sa Beogradom, odnosno sa Srbijom. On je imao o tome u svome notesu zapisku, overovljenu potpisom samoga ministra dr Momčila Ninčića“. U međuvremenu, kod Ninčića su bili vršački prota Božidar Popović, Pera Miloradović iz Pančeva i još neki i, čini se, čuli su isto ono što i Konjović. Na Konjovićevo insistiranje da se Vojvodina Srbska okrene Zagrebu, Tomić je reagovao žustro, a Bogdan Gavrilović (1864-1947), ondašnji rektor Beogradskog univerziteta, rođen u Novom Sadu, pokušao je da spor izgladi predlogom da se ujedinjenje izvede preko Zagreba, pod uslovom da se tamo ne okleva i oteže; ukoliko bi se oklevalo, Banat, Bačku i Baranju treba priključiti neposredno Srbiji. Ipak, pošto se insistiralo na Ninčićevim izjavama, zatraženo je od dr Ignjata Pavlasa (1886-1942) da „referiše“ o čemu se tamo stvarno pričalo.

Pavlas, čovek koji je i sa Konjovićem i sa Tomićem bio kod Ninčića kad su sporne re či izgovarane, „referisao je povodom izviđaja, šta je istina u iskazu ministra Dr. Momčila Ninčića, da li ono, što je rekao Jaši Tomiću, ili ono, što je rekao Petru Konjoviću i drugovima. Dr. Pavlas uverio se, da je ministar zaista rekao Jaši Tomiću, da narodna skupština Banata, Bačke i Baranje neposredno preko Beograda radi na oslobođenju i ocepljenju od Ugarske, a s druge strane, da je zaista rekao i Petru Konjoviću i dr. da glas našega naroda iz ovih krajeva prenese zagrebačko Narodno Vijeće u Beograd i na mirovnu konferenciju, zbog kojih je izbio nesporazum u pretkonferenciji, koja je bila 4. novembra (17, po novom kalendaru – IP). Ministar je zato rekao i jedno i drugo, da bi ostavio odrešene ruke Narodnoj Skupštini u Novom Sadu, da u ovom otvorenom pitanje zauzme svoje stanovište“.

Pošto je istina bila „i jedno i drugo“, Srbski narodni odbor, u skladu sa svojim opredeljenjem za neposredno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, pripremio je predlog odluka za Skupštinu, pojedini demokrati počeli su da se hlade prema Zagrebu, a Vasa Stajić, nedorastao srbskoj nacionalnoj misli, i dalje se držao politike Narodnog vijeća. Stajić je, u stvari, ostao veran svom stavu izrečenom u susretu sa Ninčićem da „mišljenje zvanične Srbije nije (za njega) merodavno“ jer „srpska vlada danas jeste, sutra nije“, a misao o narodnom jedinstvu preživeće i nju?!

Što će reći da je Aleksandar Horvat, sa svim tim u vezi, domislio bar dva „naučna“ stava: prvi, da je Stipan Matijević, u bunjevačko ime, „oštro diskutovao“ na sastanku održanom 17. novembra, i drugi, da su „predstavnici srpske vlade odlučili da sugerišu političkim predstavnicima Banata, Bačke i Baranje, Crne Gore, Srema i Bosne i Hercegovine da se izjasne za jugoslovensko ujedinjenje pre odluka zagrebačkog Narodnog vijeća kako bi proces stvaranja jugoslovenske države bio ubrzan, ali i da bi ojačali poziciju Srbije u budućoj državi“. „Predstavnici srpske vlade“ nisu protivrečili nijednom od suprotstavljenih „ujediniteljskih stavova“, ostavili su i jednoj i drugoj strani, i srbskoj i „zagrebačkoj“, da odluče kako misle da će biti najbolje.

Suština ovog razmimoilaženja nije se ticala samo načina na koji bi Srbi iz Južne Ugarske krenuli u prisajedinjenje Kraljevini Srbiji, nego i njihovih konačnih ciljeva. Iako se u Pavlasovoj izjavi pominju Banat, Bačka i Baranja, ali ne i Srem, ne može biti sumnje u to da bi isti princip važio i za Srbe iz Srema. Ovo utoliko pre (i naročito zbog toga) što se Srem nalazio u okviru one demarkacione linije utvrđene Konvencijom koja reguliše uslove primene na Ugarsku primirja zaključenog između Saveznika i Austrougarske, i što je Žarko Miladinović (1862-1926), advokat, vođa sremskih radikala, inspirisan i ohrabren demarkacionom linijom na železničkoj pruzi Osek-Čepin-Đakovo-Šamac, bezrezervno zastupao tezu o neposrednom prisajedinjenju Vojvodine Srbske (dakle: i Srema) Kraljevini Srbije.

Bunjevce (i Šokce) pohrvatiti

Budući da Horvat nije obratio pažnju na stvaranje „jugoslovenske“ države pri kraju 1918. godine, on je taj svoj „propust“ objasnio potrebom da budućim čitaocima, ako ih bude, nametne „narativ“ i „mit“ – on voli te reči – o „procesu hrvatske nacionalne orijentacije Bunjevaca i Šokaca u Vojvodini“, tokom kojega je „formiran mit o poreklu koji je povezivao pripadnike hrvatske nacije i bunjevačko i šokačko stanovništvo u Vojvodini, a istovremeno su istorijski narativi karakteristični za hrvatski nacionalizam postali deo kulture pamćenja jednog dela bunjevčke i šokačke populacije. Mitovi o izabranoj teritoriji i izabranom narodu, konkretizovani u koncepciji i političkom zahtevu o ‘Bačkoj Hrvatskoj’, prema kojoj deo Bačke i Baranje pripadaju hrvatskoj naciji (i ne samo „deo Bačke i Baranje“ – Hrvati danas pišu da se Hrvatska prostire sve do Urala – IP), dodatno su ojačali njihovu svest o njihovom hrvatstvu, čime je ujedno politizacijom i teritorijalizacijom hrvatskog identiteta Bunjevaca i Šokaca ovaj proces ušao u završnu fazu. Društveni i politički odnosi u Vojvodini za vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije bili su plodno tle za razvoj hrvatskog masovnog političkog pokreta, koji je polazio od pretpostavki o organicističkom i esencijalističkom zajedništvu, u prvom redu utemeljenom na istom poreklu, jeziku i veri pripadnika hrvatske zajednice“.

U takvom „organicizmu“ i „esencijalizmu“, Horvatu promiče istina da Hrvati nemaju svoj jezik, oni se služe srbskim jezikom, da je uglavnom bezuspešan hrvatski trud da za postojanja Kraljevine Jugoslavije prevedu Bunjevce u svoju torinu – okončan neposredno posle Drugog svetskog rata, naredbom komunističko-ustaškog JahačaSaČelaKolone „Svima okružnim narodno oslobodilačkim odborima“ da Bunjevce i Šokce „imadete tretirati isključivo kao Hrvate bez obzira na njihovu izjavu“. Da obezbunjevački i obezšokački svet ne bi time bio materijalno oštećen, nove isprave o „unapređenju“ u Hrvate izdavale su im se besplatno.

Sve to u skladu ne samo sa nalogom onoga svehrvatskoga rimokatoličkog kongresa iz septembra 1900. da do 2000. godine sve što je u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve što je hrvatsko bude rimokatoličko, već i po naredbi onoga ČelnogJahača po upadu u „oslobođeni“ Beograd da se on i „njegovi“ u Srbiji moraju „ponašati kao okupatori“, ta da „Srbija nema čemu da se nada“.

Knjiga imenovana ispod naslova ovoga tekstića pisana je ciljno: da doprinese postupnom gašenju i poslednje srbske nade.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!