Bugarski zločini nad srpskim sveštenicima
Stradanje 20 sveštenika pada u zaborav
Jankina padina kod Bele Palanke mesto strašnog zločina koji su počinili Bugari 1915. Tela sveštenomučenika polivena su gasom i spaljena
Neki od stradalih
BELA PALANKA – Jankina padina, mesto lepog naziva i jezivih uspomena na Prvi svetski rat, na svega nekoliko kilometara starim putem od Bele Palanke ka Pirotu, gotovo je palo u zaborav. Da nije poneke godišnjice i ljudi, poput Dušana Ž. Jovanovića, palanačkog hroničara, možda se stradanja 20 sveštenika iz ovog dela Srbije, pre sto godina, niko više ne bi ni sećao. Jovanović je stradalom sveštenstvu posvetio knjigu.
– Na kanjonu kod sela Kremenice, krajem novembra 1915. godine, bugarske okupacione vlasti streljale su sveštenike iz niškog i pirotskog kraja. Tela sveštenomučenika polivena su gasom i spaljena, a ostatke su razneli psi ili su trunuli po okolini. O stradanju tih ljudi svedoči spomenik koji su meštani, crkvena opština i potomci stradalih podigli 1993. godine. Da nije tada podignut spomenik, ni mesto ne bi bilo obeleženo – kaže Jovanović.
Zločin se dogodio 25. novembra (po novom kalendaru) 1915. godine, a preživela su ga samo dva sveštenika i jedan oficir, koji su kasnije i svedočili o tom strašnom danu i činu. Jedan od njih je Milija Jončić iz Pirota.
„OV“ UMESTO „IĆ“ UZ klasično pokrštavanje novorođenčadi, bugarske okupacione vlasti, koje su ovaj deo Srbije smatrale svojim „zapadnim pokrajinama“, imale su i druge metode, kojima su želele da stave tačku na postojanje Srba. Tako su, na primer, kamenorescima naređivale da umesto prezimena koja se završavaju na „ić“, na krstovima klešu prezimena koja se završavaju sa „ov“.
– Jončić je ispričao kako su na osnovu naredbe bugarskih okupatora, koji su ovaj kraj smatrali svojim, u Nišu krajem oktobra prikupljeni sveštenici, učitelji i činovnici, radi internacije u Bugarsku. Govorili su im kako idu u svoju zemlju i da ne treba da se boje. Grupa od 22 sveštenika i dva oficira je, pod stražom, dan pre pogubljenja stigla iz niške tvrđave u kafanu palanačkog ugostitelja Petra Stefanovića. Večerao je ko je šta imao u torbi, a na počinak ih je uputio oficir Zarije Stojanov, koji ih je obavestio da je polazak za Pirot i Sofiju ujutro u šest sati.
Na primedbe da su promrzli i da im je potreban odmor, bugarski vojnici su odgovorili batinama, a zatim je uspedilo postrojavanje i polazak za Pirot. Crna povorka je, uz batine, stigla do Jankine padine, gde su odjeknuli kuršumi. Ranjeni Jončić je počeo da beži zajedno sa sveštenicima Tihomirom Popovićem i Jovanom Z. Popovićem. Uspeo je da se sakrije iza jednog žbuna, odakle je gledao kako bugarski soldati, uz psovke, gasom polivaju streljane i pale ih – prenosti Dušan Ž. Jovanović priču sveštenika Jončića, koji je kasnije stigao do Palanke, presvukao svešteničku odoru i kao opančar se vratio u Pirot.
Spomenik sveštenicima podignut tek 1993. godine
Jončićeve sapatnike koji nisu uspeli da uteknu, Bugari su streljali. On se u Pirotu sve do 1917. godine krio ispod patosa u sobi, jer su ga bugarske vlasti danonoćno tražile kako ne bi ispričao ovaj jezivi događaj.
ĆUTALI ZBOG – DOBROSUSEDSTVA
O DOGAĐAJU kakav se ne pamti u istoriji ratovanja, priča dalje Jovanović, ćutalo se svih potonjih godina, kako se ne bi kvarili odnosi sa susednom državom. Posle Drugog svetskog rata, ovo je takođe bila gotovo zabranjena tema, pa otuda i činjenica da je spomenik podignut tek 1993. godine i da je ovaj zločin mnogima nepoznat, naročito mlađim generacijama.
Autor: V. Ćirić
Izvor: Novosti
