Будућност света и долазак антихриста у визији и сну Светог Јована Кронштатског
Господе благослови! Ја грешни слуга Јован, јереј Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживех.
У ноћи 1. јануара 1908. године, приседох на столицу да мало одахнем после вечерње молитве. У мојој соби беше полумрак, пред иконом Свете Богомајке горело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божји, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, бледог, са седим косама, у ризи и мачем у левој руци. Погледа ме оштро, али му очи беху умилне и доброћудне. Ја занемех, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтедох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих.
Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, железних, камених, медених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Реч Божју пострадаше.“
Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“
Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво светила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, светлећи сада чудним, потмулим сјајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико светила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Светила која падоше, то су цркве које су прешле у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја света.“
Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели певају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свећама у рукама, са радосним светлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, девице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су деца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила венац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и деца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив грех мајки!“
Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са зверским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звезда, и евангелије са звездом. Свеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци.
Страшно погледати све то. И просфора такође са звездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше певати неку чудну песму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у зверско рикање. Одједном севну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помеша и прогрме у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видео?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише веру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вреди ни исповедати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“
„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање – смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“
Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божјему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“
Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно беше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтели примити антихристов печат него хтедоше радије примити венац мучеништва и умрети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божје и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка северу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице бледо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звери у паклу. И најзад нестаде свега.
О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!“ Видим белу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не беше несретник. На његовој глави беше зелени венац од листова, лица белога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за веру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках.
Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вери одане, нас немоћне и слабе без вере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога света мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих ветар разнесе на све стране.
Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вери, о житијима светих… Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтедоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божју истину нити да се нахране истином.
Старац пође даље хитрим кораком да га једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бесовима, који их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вере Свете и Апостолске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пена. Они траже помоћ, али их бесови тукоше још јаче терајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“
Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одећи, и носише велику звезду петокраку. На сваком краку сеђаше по дванаест бесова, а на средини сеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада ни од куда, изрони још много бесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започех молитву: „Да васкрсне Бог!“ После тога, све ишчезе.
Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словима „на кратко време“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци… Сви певаше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу.
Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво телеса, реку крви. Анђели летеше над телима и тешко успеваше све душе хришћанске да пренесу Божјем престолу и сви певаху: „Алилуја, алилуја…“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и грехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити венац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звезда. Око храма се мотаху милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтедох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овде је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра беше много народа. Угледах тада престол на сред храма. Око престола три реда свећа од смоле гореше, а на престолу, у жарко-црвеној порфири, сеђаше светски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Беше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица.
Одједном, антихрист устаде са престола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му беху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим зверским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на колена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, верујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Севну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и децу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на колена, али он смело дође до престола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и верујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао из пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на колена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетеше и кљуцаше тела нечастивих слуга антихристових. Осетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до колена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сетих се тада речи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бејах ни жив ни мртав.
Видех анђеле како лете и певају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на коленима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на колена и поклоних му се. Видех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видео, напиши и запамти, Христа ради!“
Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми беше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грешном и недостојном слузи твом, Јовану“ . Богу нашем слава!
Свети Јован Кронштански
Извор: Хронограф.нет