Буђење слободарске Црне Горе
Опозиција на корак од формирања заједничке експертске владе
Хоће ли Мило Ђукановић, диктатор са најдужим стажом владајућег антидемократе у Европи (на власти је дуже од Александра Лукашенка који влада Белорусијом од 1994.) коначно бити збачен с трона, знаћемо ускоро. На ономад окончаним изборима, бирачи у Црној Гори нису имали никакву делему у вези с тим, али требало би и да сачекамо резултате комбинаторике политичара који су врућ изборни кромпир у виду изборне пат позиције преузели на даљу обраду. Гласачи у Црној Гори, сада већ традиционално, масовно су изашли на изборе, али су, супротно традицији, гласали за странке супротстављене владајућој, Ђукановићевој партији.
„Државна изборна комисија објавила је резултате парламентарних избора у Црној Гори на основу 100 одсто пребројаних гласова, према којима је Демократска партија социјалиста (ДПС) освојила 35,06 одсто, односно 143.548 гласова, а коалиција ‘За будућност Црне Горе’ 32,55 одсто (133.267), преносе “Вијести” (овде). Коалиција ‘Мир је наша нација’ освојила је 12,53 одсто (51.297), ‘Црно на бијело’ 5,53 (22.649), Социјалдемократе 4,10% (16.769), Бошњачка странка 3,98% (16.286), СДП – Јака Црна Гора 3,14% (12.839), Албанска листа 1,58% (6.488), а Албанска коалиција Једногласно 1,14 одсто (4.675). Хрватска грађанска иницијатива освојила је 0,27% (1.115), а Хрватска реформска странка 0,13 одсто, односно 532 гласова, и оне нису прешле цензус.
Гласало је 76,65 одсто уписаних бирача, односно њих 413.954, од чега је било 409.451 важећих гласачких листића.“
У мандатима изражено, снаге у парламенту изгледаће овако: ДПС – 30, ЗБЦГ – 27, МЈНН – 10, ЦНБ – 4, СД – 3, БС – 3, СДП – 2, Албанске партије – 2.
Парламент Црне Горе чини 81 посланик и за минималну већину потребно је окупити њих четрдесет и једног. Као што је већ Ђукановић кисело констатовао, са „дугогодишњим партнерима“ има недовољних 40 мандата. Али, ти се „партнери“ нису оглашавали, мудро ћуте, па имајући у виду Бритвино пословично поштење, није сасвим поуздано да би уопште и могао да рачуна баш на свих 40, као у „причи из 1001 ноћи“, његов колега Али Баба.
На другој страни, изгледа да су три највеће опозиционе странке достигле ту магичну бројку, а да мањинске и социјалдемократске странке, за сад, остају по страни.
Чини се да идеја експертске владе окупља све те странке и представља најмањи заједнички именитељ око којег је могућно помирити иначе доста несагласне партијске програме.
Осим тога, изгледа да је највећем броју грађана у Црној Гори јасно да је највећи проблем Црне Горе Мило Ђукановић, и да је у почетак решавања сваког проблема уткана потреба неутралисања утицаја малигне Ђукановићеве мафијашко-ауторитарне владавине. Ништа у Црној Гори не може кренути набоље уколико је на власти Ђукановић, и стога није тешко разумети зашто су опозиционе странке лако дошле до најмањег заједничког именитеља.
Но, преговори о формирању владе нису завршени, иако се главни ток процеса обликује крајње неповољно по политички опстанак власти ДПС. У игри су још два страховито моћна оруђа која могу да преокрену смер којем су грађани Црне Горе кренули. Прво оруђе представља безмало бесконачни поткупљивачки капацитет Мила Ђукановића и могућност да се у игру угурају баснословне гомиле новца. Тај човек, као и до сада, може товарима злата да купује своју подршку од некадашњих изборних противника, а накнадних партнера којима је једино савест била препрека да окрену ћурак наопако и продају веру за вечеру, или мало више вечерâ. Додуше, питање је да ли и сада на ову тему има с ким да преговара, јер, чини се да би новац из ових трансакција био исувише врео, али и исувише велики. Зато људску похлепу никада не треба потценити.
Друго моћно оруђе је уплив и подршка страног, западног фактора једној или другој опцији. Од те подршке донекле зависи ко ће сачинити власт, али умногоме зависи чврстина и бројност те већине. Ако запад погледа са симпатијама одлазак Ђукановића, потрудиће се да у владу уђу и мањинске странке, а можда и неко реформисано, или покајничко крило ДПС. Ако се пак одлучи да Ђукановића брани, опозициона већина, уколико је уопште буде, биће танка, склона реструктурирању и вероватно тек привремена до неких скорих, превремених избора. На ову дилему одговоре нећемо дуго чекати. Веома брзо видеће се о чему је и овде реч, и врло брзо свака ће зверка оставити траг.
Црногорски избори успели су да се угурају у сам врх светских топ вести и да изненаде многе. Вишедеценијски диктатори не губе често изборе а само питање зашто се то догодило атрактивно је бар колико и сами изборни резултати. ДПС реално није изгубио много бирача. На претходним парламентарним изборима 2016. године, имао је 158.490 гласова, а сада тек 15 хиљада мање. Опозиција се консолидовала, ујединила и забележила скок од неколико десетина хиљада гласова највероватније због тога што овом приликом није била препуштена сама себи, него се заклонила иза једног, мора се рећи, политички бизарног догађаја.
Ђукановићева власт, потпуно непотребно и глупаво насрнула је на црквену имовину и покушала да одме светиње од Српске Православне Цркве и њених верника и додели их скаредној, непризнатој, лаичкој и антихришћанској секти која себе назива Црногорска православна црква. Овај заумни и противправни акт државног тероризма и окупације донео је толико потребан дух заједништва и саборности Црној Гори, да су се против власти мобилизирали и верујући и неверујући, и хришћани и нехришћани. Људи су једноставно устали против толике неправде и насиља.
Парадоксално, овај протест објединио је све грађанско и слободарско у Црној Гори, и опозицији, као на тацни, дао програм по којем она може да победи Ђукановићев режим. Други парадокс је у томе, да је заправо све то заједно опозицији дао сам Ђукановић који се добрано прекомбиновао.
До сада превејани и лукави Ђукановић, поверовао је својим генералима пропаганде занемаривши то што су ти генерали и досад издавали своје господаре јер служе доларима и еврима, а не људима. И лукави Вучић ће такође пасти на сличној ствари у којој ће такође прсте омастити исти генерали пропаганде. Извесно је, међутим, да би изборна воља грађана Црне Горе била друкчија да Ђукановић није, ничим изазвано, посегнуо за непотребном и драстичном мером. Сада, док је још у магновењу и покушава да разуме шта му се заправо догодило, Мило би могао и да погледа филм „Ко је сместио Зеки Роџеру“.
Но, времена за анализе у овом смеру биће довољно у будућности. За сада је јасно да су грађани Црне Горе учинили јуначки подвиг, јер су у огромном броју изашли на изборе и углавном гласали против владајуће странке, господара и диктатора и главног мафијаша Црне Горе. А колико је то храбар и одлучан подвиг сведочи и извештај ОЕБС-а који говори о томе да је власт имала непримерен, фаворизован положај у предизборној кампањи, да је владајућа странка имала неупитну предност, да је председник „замаглио“ разлику између државе и странке, да је било драстичне злоупотребе положаја и коришћења државних ресурса, итд (овде). Све то није помогло Ђукановићу чак ни да задржи своје бираче, а као да је осоколило грађане жедне слободе да коначно устану против вишедеценијске тортуре. Изгледа да је један готов. Срби сада морају још своја два диктатора да склоне.
Аутор: Славко Живанов
