БУДИБОГСНАМА

Богу се треба покоравати више него људима ( Дела, 5, 29)

Ведар априлски дан наткрилио предиван крај у коме су се проредили житељи бежећи у градове у нади да ће тамо ратније живљети. Пут ме наведе според авлије оног старине који надживље све у околини. Кад његов кер огласи наилазак непознатог, старац са штапом у руци крену ка вратницама и ја му назвак Бога. Бог ти помого и свако добро дао – вели, па навали да сврнем. Пристадок. Поздрависмо се па посједасмо на ону клупицу според његовог бунара, преко кое беше застрвена крпарица, и тујнак запођенусмо разговор.

– Колко ти је љета стари?

– Пресамитијо сам деведесету поодавно. Ти си за мене млад.

– Млад, ко роса у подне. Каки млад, ја сам ти прије неки дан посто прађед.

– А ја, ако Бог да, треба да од мое праунуке о Ђурђевудне добијем бјелу челу. Млого дуго тувим. Само што ме воденица није мљела. Млого коешта се преломата преко мојиг леђа. Боже сачувај и мајко Божја. Ал ово што видим и чуем саденаке, да ми је неко причо да ће да се збуде, не би му сверово. Да сам умро кад помрје моја суврс, ове јаде не би ни знао. Е, мој брајко, кад би наши стари поустајали из гробова и виђели на шта су они што дођоше иза-њи саспели, ома би се тамо врнули да не-глају очима своијем ову бруку и срамоту.

Да не-глају како белајни патријар наређуе да се цркве замандале и да се народу неда д-увиђе у манастире споради тога што мешто да веруе Богу – веруе неком доктору пореклом од оније што су испљували, ишшибали и разпели Криста Бога, и веруе некој мушкарачи за коју веле да су њени преци сатирали све што е србско. Још веле, ако не-лажу, да е та жентурача содомуша, д-извинеш, и да су патријар и неке владике благосиљали да она бидне баксем неки челник. Е, мој брајко, докле смо дошли. Да нас води неко ко ради нешто што не приличи ни оном керету што лежи нојна под-салашом. Причо нам стари поп, Бог да га прости, како у књигама светиг пише да би се и пашчад од тог постиђела.[1]

Будибогснама.

Земајле су наше владике били свети људи, попови чувари вере и будни чобани над душама стада Кристова. Они су народ сабирали у-цркве, у те Божје куће, коно што квочка сабира пилад под крила своја; позивали на службе Божје ђе народ на литурђијама одговара славећи Бога; зборили да е литурђија састанак и разговор душа нашије з Богом; молили се с народом Богу еда би нас примијо за причасника Тајне Вечере Његове и да нам свето причешће бидне на исцељење душа и тела нашије; светили водицу и уносили благослове у домове наше молећи се да нам та водица бидне на изцељење душа и тела и на прогнање нечастиве силе; учили нас да е крс сила, да е крс знамење, да е крс спасење и да најпрво кад се уиђе у-цркву траба целивати крс и икону; да се чистимо од греова нашијег постом, покајањом и исповешћу; ишли на челу литија кроз села и вароши кад су наилазиле болешчине и коекаке невоље; читали нам Еванђеља о изљечењу губавије, сакатије, ћоравије, глувије јел је Богу све могуће па и мртве да воскрсне. Ми смо с почтивањем целивали руку владике или свештеника. Њина е десница за нас била света, продужена рука апостолска. Саденаке наишли неки лажњаци, неки говноваљи, д-извинеш, посакривали се у мишје рупе. Уплашили се неког пишљивог бакцила па не бране народу у-цркву, на литурђију. Не-даду да се целива крс и икона. Забранили свећење водице, причес и коешта.

Ет, ономад, на Благовести и на Цвети не даде поп у-цркву. Вели, то е за ваше добро.

Будибогснама!

Први пут у мом вјеку ове двије иљаде и дваесте, на ове велике празнике ниђе нико у цркву не може д-уиђе. Зато нам вако и-јес.

Велим ја мом унуку, номад, очи Благовести: Слушај, благо ђеду, да ме возиш у онај манастир, с оне стране планине. Тамо ће сигурно бити летурђија и причес, јербо тамо бораве богољуби и верољуби. Да ме возиш па нек иде ова сједа глава. Нећу бити ни први ни пошљедњи што за Криста пострада. И он ме послуша, нако з-душе. Те одосмо обадва пута. И би нако како му рекок. И би пун манастир народа, вала Богу. Причешћивагу се и ђеца и омладина и старии народ. Гледо сам моим очима како се причести један ђед. Мешчини да е пресамитијо седамдесет и његов праунук од два-месеца. Јабогме. Нису сви кукавице. И издајице Бога и вере.

И мој унук виђе ту љепоту, па ме пита: Ђедо, оћемо ли и на Васкрс да дођемо вође?  Но шта ћемо, велим ја њему, соколе мој. Знаш ли ти синко како е казано? Ако ти Господ не сачува града, узалуд не спавају стражари. Тако и ово. Ако Господ не дадне среће и здравља, џаб-џаба се труде лекари. И џабе дангубе милицајци и војници бранећи народу д-изиђе из-кућа да га, баксем, не срети тај бакцил. Трт Персо. Знаш како су говорили наши стари за неког ко ради узалудан посо? Каже: Кљуца пиле у гвоздене виле. 

А ови страшљивци у мантијама не дају народу да им целива руку. Па  још набили рукавице реко би су гинеколози, а јок попови. Па турили неке маскетине да им гламо крпу мешто образа. Реко-би нису попови, но вампири, Боже ме прости. Е, саденаке су показали оно што су до сад крили: д-имају крпу мешто образа. Брезбожници и кукавиченде. Лицемери и продане душе.

Такима не треба више целивати руку, ни за живу главу, кад иг прође ова страовица, јел су е испоганили невером. Уплашили се и заборавили да е Богу све могуће. Не знаду да онај ко се у Господа узда у високом заклону стои. Но се уздају у рукавице и маске.

Будибогснама.

Није џабе казано да се брезбожници и сенке свое плаше. И не-знаду јадници оно што свака баба знаде: чега гођ се брезбожник плаши, оно ће га и стревити.

И за времена Швабурина, сјеме им се затрло јел су нас убијали ко зечеве и у оном Великом, и у оном другом рату. Ни овом потоњем се нису либили. Ал и ондак сам мого д-одем на-сарану и у-цркву нако ко човек. Мој јаднини ђедо, бог да му душу прости, ми причо да ни Турци таке ствари нису бранили народу. Сад дошли ови паметњаковићи да ми бране да се Богу молим, да се причестим. Е неш сине мајчин, па да си још толики. Викаше моја покојна баба: има и над попом поп. Кад су у давна времена убијали кришћане, народ је ишо у пуштиње, у катакомбе те се причешћиво и Богу молијо.

Ет, велим ти, кад би наши стари могли д-устану чудом би се чудили и крстом крстили кад би виђели како се поносимо оним чега би се свак, ко има иоле памети, постиђо. Кад би виђели како су им унуци зинули, ко овнови о Мијољдану, за коекаким будалетинама, како се не раздвајају од мобилниг телефончина, како само буље у оне бучуке гледајући и слушајући коекаке кокштаплере и њине будалаштиње, лажи, неморал, брезбожје – заборављајући поуке и аманете ђедова нашије, разумеш ти мене шта кажем ја тебе.

А кад би наше прамајке виђеле како им се унуке ругају Богу варбајући се, уграђујући неке канџе на вр прстију, преправљајући Божју творевину накарађем и некијем ђавољим силиконима, свилу и кадиву носећи, а греом се поносећи – ома би пресвиснуле. Нође на лицу места. Моментално.

Млоги се дали на коекаке будалаштиње. Повантрзало то. Избезумило се. Пошаландрцало и унакарадило. Повиљело и поманитало ко да е авашасто, Боже ме прости. А неки се се осилише и побјешњеше. Не знају да ничија до зоре није горела.

Јопет, вамо, кад им збориш како е народ земајле живљо, како е све с десет прстију стваро, како е била оскудација у коечему, ал јопет била слога, љубав, пјесма се орила на све стране, како е народ  бијо побожан, како се држо пос – млоги се смију и изругивају. Мисле да е то простаклук. Зинули за Јевропом, за проклетом Америком која се на крви невиније и на отимачини туђе замуке воздигла ко Вавилон у време оно. Сви би шћели д-оставе њиву и ливаду, вотњак и виноград, стадо и завичај и д-иду у ту Вавилонију, у ту Бестрагију, у ту Содомију. Тупило им се да тамо точи мед и млјеко.

Будибокснама!

Не знаду веселничад да ће им тамо присјести и мајчино млјеко што су подоили.

Ја им кам.

Живи били па виђели.“

***

Наставик пут размишљајући: колко вере имаде  у овом старини. Ваистину је тачно оно што веле да је над умљем разум, над разумом мудост, над мудошћу премудрост а над премудрошћу – света простота.

Није џаба Господ за апостоле узимо сељаке, рибаре, а јок преучене.

И није џаба казано: Све што е пред људима мудрост,  пред Господом је лудос.

Колко пута е Господ, чинећи чуда, изговорио: Вера твоја те је спасла!

Никад не чусмо да рече: знање твое те је спасло. Јок брате.

Ваљда е овима што нам не дају д-идемо на Васкрс да се Богу Васкрслом помолимо за спасење душа и тела нашијег намјењена она: Говорећи да су мудри, полуђеше.

 Вала и ја ћу ко онај старац д-идем на Свету Васкршњу Литургију, ко што сам и данас бијо,  па куд пукло да пукло.

Макар ме и уапсили. Па иако ме уапсе, викаћу кроз тамнички прозор:

Христос васкресе!

Написато на Велики четвртак, 2020. године Господње у минут до 12.

 Аутор: Милоје Стевановић


[1] Највероватније да је тај стари поп имо у виду мисао Св. Јована Златоуста који је говорећи о греху мужелоштва рекао: „О, ви који сте бесмисленији и од бесловесних, који сте бестиднији и од паса! Јер код ових никада не бива такво спаривање јер природа зна за границе. А ви, срамотећи свој род, учинили сте га бешчаснијим и од неразумних створења.“ (в. http://sabornik.rs/index.php/crkvene-aktuelnosti/rec-pastira/424-zlatousti-o-homoseksualnosti: Да ли је могуће да је Содом наш будући дом?“; http://borbazaveru.info/content/view/9835/31/: Свети Јован Златоусти: Распалише се својом жељом један на другога…)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!