Броз и његова усташко-арнаутска коалиција
Броз – изасланик зла. С исте адресе с које 1917. Троцки и Лењин Русима, тек који дан касније Броз је изаслан Србима. С истим налогом: да им приреди оно што је онај двојац опослио у Русији. Тако је Запад, како записује Ги Метан, после 12 векова, одлучио да престане да се „тресе пред источном опасношћу“ и да је коначно покуша поломити; не знам које су силе о томе одлучивале, остао је запис да је В. Вилсон („уз подршку енглеског јеврејства“) из неке канадске луке изаслао Троцког са 275 пробраних зликоваца, а Немци им (уз почасну пратњу преко ратом запаљене земље) из Швајцарске додали Лењина са тридесетак сличних сапутника. И сви они, удруженим силама, потписали октобарску револуционарну несрећу и, током више каснијих година, смакли много десетина милиона бољих руских глава. Не зна се је ли се Броз налазио у групи која је пратила Троцког или је тамо стигао касније, али је извесно да је тамо израстао у протуву високога међународног ранга и квалификовао се за разарање и Срба и српског православља, у Стаљиновим „чисткама“ уклонио све „српске комунистичке кадрове“, у Шпанији скрајнуо и „Бравара“ и преузео његов идентитет (остала је само недоумица о оном прсту који му је одсекао струг).
И такав се предводник нашао да „народ(ић)у“ без језика, без историје, без идентитета помогне да своје кољачке таленте потврди по пројектима онога загребачког Конгреса 1900. кад је Ватикан наредио Србима-католицима да своје исконско народно име упрљају и осрамоте новим („хрватским“), наредбу за то саопштили им Посиловић, Штросмајер и Штадлер, прописали да до краја века из Хрватске Срби морају бити истребљени и поставили темеље њиховом сатирању у Првом и, дефинитивно, у Другом св. рату (у Јасеновцу и свим српским кланицама по НДХ за време рата и по Србији и другде после рата). У српској историјској науци (и публицистици) на све се то сада гледа као на „сурову спознају намере да се истреби цео један народ“, а не примећује се да се овде ради о геноцидном пројекту Запада и Ватикана, да се не зна ко га је уобличио (помињу се илуминати и слична мистериозна друштва), али ваља веровати да његови уобличитељи неће бити далеко од оних који су Енглеску уредили као водећу злочиначку државу у много последњих векова људске историје. Лепо о томе .сведочи мноштво података, а међу њима покоји може бити и прилично необичан.
Као, рецимо, онај да је Држићев Гулисав Хрват у Дубровнику чекао пуних 350 година да му се, неки дан пре онога Конгреса, прикључе прва четири сународника.
Или онај да „сељак из околине Загреба не само да не зна да има људи који се називљу Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и у Босни, него не зна ни за се, да припада извесној хрватској народности“.
Или запис Аугуста Харамбашића (из 1904) да је би[ва]о „на скупштинама у Славонији и дивио се оним сељацима, који још прије 15 година нису ни знали да су Хрвати“.
Или сведочења о томе да су у тим чудним крајевима „многи сељаци истицали да су »Славонци«, и да говоре »славонски«, а да су Хрвати у Хрватској“, као и да је тамо „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“.
Или сведочења „Магдебуршке плоче“ да су Немци за Хрвате чули 300 година пре Срба, да их је тамо изаслао Ватикан да их прослави покољима протестаната. И да је на поменутом Католичком конгресу Ватикан то исто претписао и Србима.
За Хрвате се, дакле, први пут чуло пре четири века кад су из историјских магли, под ватиканским уларом, као бесловесна кољачка руља уведени у Тридесетогодишњи рат, двеста година потом опет били заборављени и Беч и Ватикан их се сетили кад су „приметили“ да је сва Западна и Средња Европа покатоличена, а да се православље још држи у загребачким предграђима и уз словеначку границу. Беч је тада схватио да је православна ћириличка традиција била баријера коју католичанство на Балкану није могло „прескочити“ и зато је Ј. Копитар формулисао идеју о томе да се српски језик „реформише“, да му се нађу неке „друге мере и карактеристике“, Лајош Талоци после објаснио да су Беч и Ватикан опет „нашли“ Хрвате, 1836. „створили им нацију“, али од тога није било неке користи све док им „»хрватски« вуковци“, крајем XIX века, нису подметнули српски језик, а они га одмах зграбили као „хрватски“. И тим именом осрамотили сву српску католичку традицију: на оном Конгресу наређено им да никад нису били Срби, да су за Дубровник и за све штокавске просторе први пут чули тек који дан пре Конгреса и пристали на то да крену у крађу свега онога чега су се, у њихово име, Посиловић, Штросмајер и Штадлер – одрекли.
И покрали све са чим су се срели па и српски језик. Да би њиме могли – блејати „хрватски“.
*
Немци на енглеско-ватиканској узди. На неке појединости које су напред поменуте треба гледати као на почетне кораке у припреми великога цивилизацијског слома који је свет задесио 1914–1918. године кад је Запад проценио да је потоњи тренутак за удар „на источно хришћанство“, да је с тим циљем планиран Први светски рат, а брзо му потом додат и Други (1941–1945), да се „поправи“ понешто од онога што се Првим могло и темељитије разорити и да се, узгред, на просторима Палестине успостави нова јеврејска држава. Тако колосални планови могли су се остварити једино истим таквим злочинима, а Енглези су их „подмиривали туђим главама“: двапут су на Русију покренули Немачку, и њих и Русију скратили за више десетина милиона глава, а у наше дане у Рамштајну најавили Немцима и дефинитивни слом: тамо су оглашене неке одлуке које су Руси разумели као објаву рата. Показује се, ето, да су Немци неутемељен народ и да много лакше усвајају памет коју су међу њима ширили Бизмарк или Хитлер (а да Шолца и Аналену Бербок не помињемо) од оне на коју су их покушавали окренути Хердер или Гете и да никад нису ни покушали схватити да су им англоамерички „савезници“ увек били много већи крвници од „руских непријатеља“. Свој убилачки ген Немци су, при том, посебно потврдили од VIII-XII века када су на четири петине своје садашње државне територије (од Алзаса до Лужице) затрли Словене, о томе сведочи тамошња словенска топонимија, али и чињеница да је до тада у немачки језик ушло мноштво словенских речи за које сада Немци „хоће да су индогерманизми“ не схватајући да оне могу бити једино индославизми. До немачке свести, наиме, не допире чињеница да се „индијска компонента“ у њима своди на онај лексички слој који се неспорно одређује као словенски и за који ће се показати да је расут по свим старим европским језицима, а у Индији се повезује са санскртом, при чему неки зналци његове корене од пре пет миленијума (или који век више) налазе на данашњим српским просторима па би тим „германизмима“ много лепше пристајало неко – српско и0ме.
*
Броз и његова усташко-арнаутска коалиција. Као што су Немци, вековима, затирали словенске трагове, Броз је српске националне територије широкогрудо разбацивао хрватској, босанској и арнаутској католичкој и исламској духовној сиротињи:
- Барању, западни Срем, Дубровник с Конавлима до улаза у Бококоторски залив, даровао Хрватима;
- после им додао и средњодалматински појас с острвима које је Италија (кад је капитулирала 1943) дала Југославији као одштету за покоље Срба у њеној окупационој зони, а Броз и за то Хрвате огласио као највеће заслужнике;
- препустио Србе у Хрватској и Босни тамошњим комунистичким кољачким олигархијама (које ће се касније изродити у неоусташтво и припремити прогон Срба и из Хрватске и из највећег дела Босне);
- на Бујанској конференцији Косово и Метохију обећао Енверу Хоџи, тај „пројекат“ пропао 1947, али је тада почео систематски прогон Срба и он се у наше време, после овере Бриселским споразумом, може сматрати завршеним.
Сви су ти дарови били награда „Хрватима“ и „Бошњацима“ за пресељење Срба у Јасеновац и за ослобађање простора за ширење усташких кољача из Херцеговине које је тамо за време рата преселио Павелић (и које сада предводи њихов потомак Иван Пенава као домовински кољачки поглавица). Тада је Ђиласова комисија за разграничење „Хрватске и Војводине“ Барањи и западном Срему прикључила и узан појас низ Дунав од Вуковара до Нештина, с наводом да су тамо Хрвати „имали већину“. И заиста: од укупно 18.000 житеља на том простору „Хрвата“ је било 6.000! (А кад је реч о томе како су им Ђилас и комунисти даривали српске територије, вреди поменути и податак да је тада група од тридесетак угледних Срба из Барање и Срема кренула за Београд да се жали на „Ђиласове границе“, али је негде „залутала“ и кости им још нису пронађене: незадовољник револуционарном правдом, ни пред Брозом ни пред Ђиласом, није имао „право на грешку“.)
Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста
