Брине ли власт о србском народу

Фото: prishtinainsight.com

Повремено се овом потписнику омакне да напише штогод о злочинима над србским народом – злочинима увек геноцидне природе јер је оној другој страни, геноцидној, врло стало да Србе, почетни народ-мајку, творце људске цивилизације, чуваре праве вере, сатру до последњег, не би ли тако прикрили своју јаловост, и духовну и сваку другу, што их упорно држи на зачељу оне управо поменуте цивилизације.

Подоста папира са таквим забелешкама скоро да се већ и убуђало, да би пре неки дан, при њиховом „проветравању“, изронио и један с краја 2008. године, прикладан да се и данас понуди читаоцима на увид – не би ли се видело колико званична Србија „не воли“ да предвиђа шта се србском народу може догодити.

На пример.

Почетком фебруара 1991. године, када се о рату на југословенском простору још увек ћутало, затражено је од Станка Цвијана (1951), министра за Србе ван Србије, да се приступи формирању Комесаријата за избеглице „Томо Максимовић“. Речено му је да цео механизам за прихват избеглица треба припремити раније, како се не би дошло у неприлику да нам будуће избеглице лутају Србијом без заштите и без квалитетне помоћи, а да нам се деца погубе и пре него што ратни окршаји почну. Цвијан је вешто избегавао да се о свему овоме изјасни, да би тек средином априла рекао о чему се стварно ради: формирање Комесаријата за избеглице значило би посредно признање да је Србија капитулирала?! Цвијан није објаснио прави смисао ове своје изјаве, а Комесаријат за избеглице формиран је тек годину дана касније, 1. априла 1992. Наравно, у његовом називу није било места за Тому Максимовића (1895-1958), једног од највећих србских добротвора, човека чије су ратне године (почев од средине октобра 1941) биле везане углавном за рад са србским избеглицама из Независне Државе Хрватске – због чега га је војни суд августа 1945. осудио на четири године затвора. (Рехабилитован је 2008).

У међувремену, почев од упада усташких „редарственика“ у Борово Село (2. маја 1991), терор над Србима постао је „масовна појава“ на многим странама, тако да је Скупштина Југославије, средином марта 1992. године, формирала Државну комисију за прикупљање података о злочинима геноцида и другим злочинима против човечности и међународног права почињеним током претходних ратних месеци. У Комисији се нашло укупно тридесет осам (38) чланова из реда научних, културних и јавних радника, из војске, политике и посланичког круга. На њеном челу нашао се др Слободан Глигоријевић, председник Скупштине Југославије, а за секретара именован је историчар геноцида и дипломата др Милан Булајић (1928-2009), човек који се годинама бавио потрагом за доказима о хрватском геноциду над србским народом током Другог светског рата. Из Србске Крајине укључена су свега два лица: др Милан Ратковић, до рата професор на Универзитету у Осеку, и Ђорђе Латас, средњошколски професор из Белог Манастира; баш тако, иако су геноциду били изложени Срби из Крајине!

За велико чудо, у Државној комисији за прикупљање доказа о геноциду није се нашао ни један једини представник Србске православне цркве, иако је баш она највише могла сведочити о злочинима хрватске „уљудбе“ над србским народом и србском духовношћу у Хрватској.

На првој конференцији за штампу, др Булајић истакао је да задатак ове комисије није само да утврђује геноцид над Србима, већ и да прикупи доказе о свим почињеним злочинима, без обзира на националну припадност жртава. Истовремено, Булајић је исказао и своје незадовољство очигледном србском неспремношћу и незаинтересованошћу да се прикупе докази о злочинима над србским народом из Брозове Хрватске. „Из Хрватске је избегло више од 300.000 Срба, а зар се није могло прикупити бар 3.000 или 300 изјава о злочинима у Хрватској. Нико, од Матице исељеника до Комесаријата за избеглице који је Влада Србије формирала специјално за то, није прикупљао податке о томе“. Чак и у окупираном Београду 1941. године и даље, „већа је пажња посвећивана сведочењима и изјавама избеглица из НДХ, него што је то случај сада“, што несумњиво сведочи о жељи (и идеологизованој потреби) србских представника у власти да се не ремети устаљена равнотежа у наслеђеној пароли о наводном „братству и јединству“. Стога, Булајић је морао рећи да Комисија и њени чланови неће моћи ништа сами урадити, ако им не помогну савезни и други органи, али и сви грађани који располажу одговарајућим доказима и чињеницама о почињеним злочинима. Међутим, на србској страни све иде споро и са много бирократизма, док су Хрвати већ „успели“ да за ратне злочинце поименично прогласе 428 официра ЈНА, а разрадили су и шему за прикупљање доказа о наводним србским ратним злочинима; шема је достављена свима, чак и Светом архијерејском синоду Србске православне цркве у Београду.

(И поред изјаве хрватског председника Фрање Туђмана да „рата не би било да га ми нисмо жељели“, та „шема“ смишљена је да ненајављени упад ре­дар­ствених снага хрватског Министарства унутрашњих посло­ва у Борово Село, пуцњаву коју су без икаквог упозо­рења отворили на месну заједницу и особе које су се у том тре­нутку нашле испред зграде и жесток окршај до кога је дошло јер су се мештани очас прибрали и су­протставили, представе као србски ратни изазов. Према изве­шта­ју Хрватске радио-телевизије од истог дана, том приликом погинуло је петнаест полицајаца и двадесет цивила. Јосип Жаја, начелник полицијске управе у Винковцима, из­ја­вио је да је неколико полицајаца рањено кад је покушало да уђе у Борово Село, не би ли помогло опкољеним по­лицајцима из Вин­коваца; није се ни потрудио да објасни о ка­к­вом се „опко­ља­вању“ радило. Милан Бре­зак, помоћник министра полиције у Хрватској, своје мишље­ње о догађајима у Бо­рову Селу такође је прокоментарисао: „Не мо­же­мо дозволи­ти да нам хрватска демокрација буде срушена од неколико сто­тина дивљака и терориста, за које нова држава Хр­ватска има снаге да их приведе закону, али због опћените си­ту­ације у Југо­славији присиљени смо на једно стрпљење, на мудрост“. Није се могло проћи ни без изјаве Фрање Туђмана да су „његови“ доживели „најтрагичнији дан у краткој повијести нове демократске власти након једногодишње побједе младе демокрације у Хрватској“, те да су „суочени са… почетком отвореног рата против Републике Хрватске“. Касније, Хрвати су све то свели на причу да се „догодила… трагедија, у којој је мучки убијено 12 хрватских редарственика. Акција спашавања двојице колега претворила се у дотад најтрагичнији догађај у Домовинском рату у РХ. Страшне слике убојства и масакра над хрватским редарственицима дубоко су се урезале у сјећање хрватског народа“).

Крајем децембра 1992. године, у Никшићу, на представљању своје књиге Мисија Ватикана у Независној Држави Хрватској, Милан Булајић је говорио и о геноцидним радњама које су током последњих годину и по дана Хрвати и муслимани починили на србским подручима по Хрватској, Херцеговини и Босни.

Том приликом, он је истакао две ствари: најпре, Државна комисија за утврђивање геноцида над Србима формирана је у СР Југославији тек марта 1992. године, пола године пошто су то учинили Хрвати (они који су у геноцидним пословима над Србима врло искусни, пошто су га практиковали трећи пут у 20. веку), а потом, влада Милана Панића (1929) „увезеног“ из Америке да мало председникује наивним Србима, оформила је своју комисију „за пријављивање свог народа као геноцидног“.

Ово прво учињено је с великим закашњењем јер је то било у складу с „југословенском“ теоријом о србској кривици за све, а друго је за циљ имало да се оспори и онемогући рад како-тако створене Државне комисије у којој су се, као чланови, нашли сви шефови Владиних ресора, те да истина о злочинима над Србима и даље остане запретена.

Свој извештај о збивањима на западној страни, Панићева Комисија, уместо да га достави на верификацију Државној комисији, доставила га је најпре Влади, а потом Уједињеним нацијама. Са гледишта Државне комисије, да је Владин извештај био квалитетан, такав административни пропуст могао би се и опростити.

Најгоре је то што је тај извештај нетачан, чиме се доводи у питање све оно што је у њему садржано. Како је Булајић тада рекао, „ми ни до данас још нисмо поднели праву оптужницу Југославије, односно српског народа, чак се и не бранимо од оптужби које се нама најављују… Нико од Савезне владе или од било кога (из власти) још није демантовао нетачности тога што је објављено. Онда се питамо зашто смо сатанизовани и на основу чега се тражи војна интервенција, јер ми нисмо са своје стране нисмо предузели ништа да се та истина о злочинима у Југославији прикаже… Тврдим да је боље немати, него имати овакав извештај какав предочава Владина Комисија, и то Уједињеним нацијама“.

У целој административној процедури најнеобичнији податак јесте да др Милан Булајић, председник Државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида, нема редовну везу са Владином радном групом за исту ту тематику. Да ли Влада, да ли та радна група, са др Булајићем с мене па на уштап успоставља „контакт ради коришћења прикупљених доказа, а слична је иницијатива за помоћ упућена и свим удружењима Срба“. Због тога се и могло десити да др Милан Булајић са закашњењем сазна шта је све било садржано у доказима Савезне владе о ратним злочинима и геноциду у оружаним сукобима на подручју бивше Југославије у периоду 1991-1992. године. Незадовољан оним што је тамо прочитао, др Булајић у писму Танјугу, а преко њега и јавности, тврди да Државна комисија није добила одговоре на предлоге које је доставила Међуресорској групи, да је извештај Савезне владе непотпун, те да у њему није назначено да су Уједињеним нацијама већ достављани одређени документи о злочинима над србским народом. Ипак, најтрагичније у целом случају јесте што извештај садржи бројне концепцијске и чињеничне пропусте, а овде ће бити наведени само најдрастичнији примери.

О злочинима муслиманских екстремиста у Коњицу и најближој околини, у Владином извештају наведено је само једно име, а и оно погрешно (уместо Ђорђе Магазин, написано је Ђуро). Ко зна због чега, нису поменута имена и презимена убијена 143 лица, од којих 132 геноцидно, само зато што припадају србској православној нацији.

У извештају пише и да су хрватско-муслиманске снаге „по кратком поступку и на свиреп начин убиле“ у Брадини 26 Срба; жртве су пописане именом и презименом, али ни за једну није дато очево име и година рођења; да јесте, знало би се, на пример, да је Боро Копривица, син Његошев, био дечак, а да је најстарији од убијених, Милан Кољанин, имао 86 година. Најгрубља грешка садржана је у чињеници да је дванаест од наведених жртава живо, те да је стварни број жртава у Брадини, именом и презименом, педесет и пет, што значи да у извештај није уписана 41 жртва. Пропуст са живим „жртвама“, да ли случајан или намеран, оставља могућност хрватској и муслиманској страни страни да живе „жртве“ поведу у Њујорк и представе Међународној комисији стручњака, чиме би сви стварни злочини, приказани или неприказани у извештају, били доведени у питање.

О геноциду и страдању србског села Пребиловци, код Чапљине, 7. јуна 1992, у Владином извештају само је речено да је „до темеља уништена спомен-црква са гробљем и костурницом“, али се ни једном једином речју не помиње усташки геноцид од 6. августа 1941. године, када је у јаму Шурманци бачено око 500 деце, девојака и жена. Није наведено ни то да су 4. августа 1991. године у костурници сахрањени посмртни остаци преко 2.000 жртава усташког геноцида из тринаест јама у Херцеговини.

У спорном извештају није наведено ни да је Савезна влада већ достављала Уједињеним нацијама одређену документацију.

И није наведено да се почетком априла 1992. године, Комисија обратила светској јавности протестујући због необјективног приказивања ратних збивања у бившим југословенским републикама. У штампи, у телевизијским и радијским емисијама, „масакри над српским живљем у Вуковару, Карловцу, Госпићу, Купресу, Сијековцу (код Брода) и другим градовима и селима, егзодус српског народа из Славоније и Босне и Херцеговине, паљење више од двеста српских села ради затирања сваког српског присуства и рушење преко сто цркава и других сакралних објеката, у многим средствима јавног информисања приказани су на начин који жртву претварају у џелата“. Масакрирани Срби тамо су представљани као масакрирани Хрвати или муслимани или, кад таква лаж не би могла проћи, као жртве међусобних обрачуна. Срушене православне цркве приказиване су као католичке. „Све ово наводи да се ради о једном новом виду геноцида, медијско-информативном, који се против српског народа спроводи смишљено и плански“.

Савезна влада и њен председник Милан Панић нису о томе свему много бринули. Панић је и дошао да са тог места спроведе америчке интересе намећући „стил америчке игре“; њему и том стилу одговарало је да подаци у извештају Савезне владе буду такви да се, због намерно погрешно унесених података, сви могу обезвредити и употребити против југословенске стране. Са тим циљем, он је и одабрао да „на непринципијелна начин“ сарађује с Међународном комисијом независних стручњака заобилазећи при том сарадњу с југословенском Државном комисијом и багателишући резултате њених истраживања.

Због свега тога и могло се десити да подаци о злочинима над србским народом не буду прикупљени на време и по методологији која би свету показала да се заиста радило о геноциду.

Друга је ствар што све то врло тешко допире до света огрезлог у демократију западног типа – узнапредовалог у фашикратију.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!