Братски народи по комунистичком диктату

Фото: intermagazin.rs

Нека ово буде покушај да се „бугарска етнојезичка памет“ осмотри са неких рационалнијих позиција. И да се макар чује разјашњење „енигме“ по којој у Бугарској уиуци могу бити старији од својих дедова?

»БРАТСКИ НАРОДИ«

ПО КОМУНИСТИЧКОМ ДИКТАТУ

Српско-македонско „братство“ и „илинденско славље“ у Прохору Пчињском никако не силазе са новинских страница и на њих се може гледати као на „сјајан пример како стрпљење, братство и дијалог побеђују све несугласице“. Па се стигло до тога да је „помирењем цркава и отварањем пута аутокефалности МПЦ од стране СПЦ стављена тачка на петодеценијски спор, те су се братски народи нашли у поновном хришћанском загрљају“ (да у овом тренутку по страни оставимо чињеницу да је Патријарх Српски Порфирије заборавио да је његов предшасник Викентије 1958. године тај „хришћански загрљај“ подмирио својом главом). Ту радост нарушују, међутим, Бугари сталним тврдњама да у Македонији нема другог народа осим Бугара, да су Македонци на ту појединост заборавили и да је Макронова заслуга у томе што их је и он на то подсетио предлажући да Македонија промени Устав „како би се у њега унео бугарски народ као конститутивни елемент“.

И тако се сва та бугарско-македонска енигма обогаћује додавањем – лажи на неистине: Македонија је Грчкој „признала“ да је егејско македонско име растегла преко српске средњовековне немањићке државе, да су у томе одлучујућу реч имали комунисти, да су ту памет својим главама подмирили неки српски владике и патријарси и да је од тада почело разарање и Срба и српског етничког простора. И зна се, при том, да Бугари у Македонију, осим као пљачкаши, никад нису стизали, нити у њој оставили икакав знатнији траг; Бугари тврде да сва („северна“) Македонија и сва јужна Србија с Косовом и Метохијом улазе у састав бугарског етнојезичког простора, а не виде да је сва западна Бугарскја густо „насељена“ српским културно-историјским споменицима (и то од Вита до источних граница Пиринске Македоније) и да су данашње српско-бугарске границе успостављене разбојништвом Берлинског конгреса (1878). А о томе каква је, рецимо, етнојезичка слика Солуна и његове околине крајем XIX века, нека покажу и следеће појединости: у Солуну има 11.000 Срба, 14.000 Грка, 20.000 Турака и 60.000 Јевреја (при чему се за Турке и Јевреје зна да су тамо дошли током XV века), а Бугари се не помињу; од 30.000 житеља – у Серезу има 16.000 Срба, 7.000 Грка и 400 Бугара (при чему је много вероватније да су и они били Срби); од 7.500 житеља – у Петричу Срба је 5.600, Грка 200, Бугари се не помињу; од 5.500 – у Мелнику Срба има 3.500, Грка 1.400, а Бугари се опет не помињу. У Егејској Македонији, међутим, Срби чине 85% становништва, а о Бугарима – нема помена.

Другде сам покушао да поменем макар најзнаменитије српске манастире по Македонији, а назначио сам да „има и сувише трагова српске културе и у области између Тимока и Искре. Још и данас црква коју је подигао српски владар у старом српском граду Средцу (садашњој Софији) служи као бугарска катедрала. У Ћустендилу: манастир Св. Стевана, задужбина краља Милутина. У софијској околини: Драгомански манастир Св. Архангела и Бојановски Св. Богородице, задужбине Немањића. У трнској околини: Рујански Св. Јеротија; Мислотински Св. Богородице и Дебрешевски Јована Богослова, задужбина краља Уроша Великог. У Белоградчику: Св. Богородице, задужбина Немањића“. Први списак тих наших старих манастира, по Македонији и другде,  приредио је Милош С. Милојевић, овима „западнобугарским“ додајем и два из сереске околине: Св. Јована Крститеља (задужбина цара Душана и његове жене Јелене); Ковински Св. Архангела Михаила (задужбина цара Душана), морам признати да не знам који би им се још могли додати, али је остало сведочење да су „у свим овим манастирима и црквама растурене у великом броју српске рукописне књиге, а тако исто и црквенословенске књиге, које су наштампане с благословом пећских и охридских архиепископа. Старих бугарских рукописних књига ни у манастирима ни у црквама по Македонији нема као што нема ни једнога манастира, ни једнога историјског споменика, који су подигли или сазидали бугарски цареви“.

Бугарска „научна памет“ упорно образлаже тврдњу да простори Србије и „Македоније“ имају „бугарску основу“ иако се зна да су се Бугари на Балкану први пут појавили при крају седмог века, а за Србе који су их дочекали зна се да су стари – макар неколико миленијума. Хоће ли се Бугари, и како, суочити са том чињеницом, није проблем о коме би Срби требало да размишљају (Бугари ће нам објаснити како њихови унуци могу бити старији од својих дедова), али ако „Македонци“ послушају Макрона и измене Устав у складу с таквом бугарском памећу, биће то само знак да ни они не знају ни шта су били, ни шта јесу, ни шта ће бити.

Егејски Македонци били су Срби, Грци су их („из политичких разлога“) затрли током првих деценија прошлог века (њихови последњи остаци, неколико деценија касније, пред кордонима војске и полиције, „свечано су се заклели“ да више неће говорити српски); других „Македонаца“ (северно од Демир Капије) није било и Бугари су тамо остајали упамћени једино по својим неконтролисаним злочинима: само у Првом св. рату Бугари су сатрли 150.000 Срба урачунавајући у то 40.000 побијених у Топличком устанку и оних 8.000 девојчица које је Радославов за злато као робље продао Турцима, а остало је завршило у 25 српских логора по Бугарској (о свему томе најбоље сведочи Родолф Арчибалд Рајс, Оптужница против Бугарске, Београд, 2021); сличним злочинима Бугари су се прослављали и у Другом св. рату, при чему комунисти нигде нису направили ни најмањи „инвентар“ онога чиме су Бугари Србе задуживали и зато ће овде бити поменуте само неке појединости које се о томе још памте по западној Србији: Бугари су за Хитлера клали и палили по Драгачеву, по чачанској околини (спалили Миоковце), стизали до падина Златибора, у неким тамошњим местима (узгред) и „владали“ током више месеци. Итд.

Свим тим бугарским злочинима (истинитије би било рећи – зверствима) не може се порећи чињеница да су се они на Балкану први пут појавили пре 13 векова, да за све то време нису оставили никакве трагове свога боравка на тим просторима, да тамо ништа нису изградили (а они знају шта су разорили); језик сведочи о томе да је западна Бугарска сачувала своје српске основе (Бугари нису „заслужни“ ни за оно што се с „њиховим дијалектима“ догодило на истоку – јер је и то био простор српског језика) и само Бугари могу „објаснити“ како се језик солунске браће Ћирила и Методија из деветог века може означити као староблгарски ако се зна да Блгари до Солуна нису стигли ни до ХIХ века.

Бугари су народ који је украо своју историју, украо свој језик, украо своју културу. То је народ који је на крађи засновао национални идентитет.

Због тога би „Македонци“ морали размислити о томе колико се Макрон, по својој менталној структури, уопште разликује од Бугара.

*

„Македонци“ су, макар до јуче, били Срби и они ни по којој мери не могу бити „браћа“ („браћа“ могу бити Срби и Чеси или Чеси и Руси јер се не зна кад су се раздвојили), али та појединост, по свему судећи, неће имати никаквога значаја пред чињеницом да су и „Македонци“ и Срби осуђени на нестајање и одређени да, из круга оних триста милиона „словенске стоке“, први буду затрти, а после ће им бити додавани и други. При чему се поредак „тих других“ засад не наслућује, али је извесно да их њихово прикључење „Европској Унији“ неће скинути са списка за нестајање (па ће се тамо наћи и Хрвати, и „Бошњаци“, и Бугари, и Пољаци, и „модерни [»Бандерини«] Украјинци“, као најугледнији словенски кољачки народи).

Да им другу кољачку сабраћу не помињемо.

Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!