Брате Србине знаш ли како, зашто и на који начин славиш ”најлуђу ноћ”

Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.         

За гладне, сиромашне, болесне нема пара, али се зато бацају паре за ”најлуђу ноћ” коме никоме није потребна!

УОЧИ “НАЈЛУЂЕ НОЋИ“                                                     

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби…Уосталом, ко пита Србе?

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском… А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.                                                    

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
-Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;

Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;

-Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
-Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;

-У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних организација финансираних од стране запада.

-У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
-У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;

-У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави одлазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.

-После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћ» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.

БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ.

Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?

Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима… једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.

ДЕДА МРАЗ

Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда Мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама. Давање поклона деци и на европском Истоку и на западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио «Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје». Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на западу и на истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи ( пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике – Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су деци «одрешили» као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: «Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи»

.Па добро, одкуд новогодишњи поклони и Деда Мраз ?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинациналне компаније типа «Кока-коле», саздавале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.

Прекуцано са једног духовног листића.

Извор: bskm.rs