Браћо Срби, ако то до сада нисте приметили, ми смо већ дубоко загазили у предворје пакла…
Док пролазим улицом до радног места, не могу да избегнем да ме са сваке трафике не заспе ђубре којим колонизаторска власт чашћава народ.
Стиче се утисак да у земљи чије је само име остало нетакнуто живе убице, курве, лопови, манијаци. Не постоји ни траг од моралног човека са људским особинама, што, наравно потврђује име које су нам европски комесари прикачили – геноцидни поган народ. И на нашем европском путу преваспитавања сва су средства дозвољена и све жртве оправдане. А они не бирају ни време ни место.
Често се питам – какав треба да буде јадан Србин да га они оставе на миру? Унутрашњи глас ми дошаптава одговор у који ни сама не желим да верујем. Србин добар Европи је Србин који не постоји или се бар тако више не осећа, не понаша и не мисли.
Описиваћу Вам поједине ситуације, слично као што је Данте Алигијери описивао кругове пакла у својој Божанственој комедији, јер, браћо Срби, ако то до сада нисте приметили, ми смо већ дубоко загазили у предворје пакла.
Ми јуримо празну заставу са симболима државе коју немамо. Устајемо, посрћемо, падамо у блато, вртимо се у круг, опет, опет и опет по ко зна који пут приносећи жртву узалуд, бацајући бисере пред светске свиње које су своје свињске оборе сместиле у Брисел, културно га називајући Европа. Са њима се врше преговори да нас приме да им чистимо го*на и износимо смеће. Занимљиво! Која част, који успех! Вучићу, све честитке што си Винчу претворио у отпад, а колевку цивилизације у клозет Европе!
Круг први. Србски Лимбо. Просвета. На своју жалост, морам да се сложим са Мирољубом Петровићем и да применим његов израз за школу. Дебилана. У правом смислу речи. Школа је престала одавно да буде образовна установа. Њена главна сврха је да бебиситује деликвенте, организује Већа и тимове да се баве њиховим проблемима, налазећи оправдања за све будалаштине, нерад, бахатост и безобразлук и строго се придржавајући ненасилних мера. При томе је чињеница да се занемарују добра деца која су, или невидљива, или се временом уклопе у просек. То, наравно, никоме није битно, јер читав систем се заснива на томе да битанге испливају на површину чврсто држећи све полуге власти, фаворизовани од малих ногу. Србска власт, на челу са министром просвете, узгаја младе спонзоруше и будуће политичаре и криминалце, а ону добру децу условљава да побегну главом без обзира док не остану без ње. Недавно је ученик шестог разреда дошао у локалну полицијску станицу да поднесе кривичну пријаву против своје мајке због тога што га је истукла јер није учио. Две млађе тинејџерке су се у градском превозу хвалиле како ће им наставница ускоро остати без посла када јој оне запрже чорбу јер их је натерала да скину шминку са лица. Оне имају права! Шта би са школским униформама министре? Ђаво се унапред весели Вашем будућем дружењу. Ја ћу му дошапнути моју маштовиту идеју како да Вас едукује. Ипак сам Ваш ђак, а како да вас еукује – то нека остане тајна између њега и мене.
Круг други. СНС ботови. Људи без части и морала. Проклети. Одрекли су се свог Божијег лика за сендвич и дневницу. Путују аутобусима где им се каже, раде шта им се каже, као животиње. Без мозга. Не знам да ли их више жалим или презирем. О њима не вреди пуно причати. Они су душу давно предали Врагу.
Круг трећи. Похлепници. Извршитељи. Гњиде, које истерују људе на улицу под мизерним оправдањем. Ја само радим свој посао. Ради. Ради га и Ђаво.
Круг четврти. Нагомилавачи. Тајкуни и приватници. Навешћу пример једног кога лично знам. Школује децу у Италији, са супругом путује авионом до Тивта на море, раднике плаћа минималац од кога му враћају пола када подигну плату из банке. Све под изговором да је то нужно јер су га обавезе према држави стисле као омча око врата. И није једини. Људи ћуте. Немају коме да се обрате. Нестају у тишини. Неко под земљу, неко ван земље. Шта рећи. Када иконе проплачу, а народ ћути…
Круг пети. Развратници. Ту ће бити баш гужва. Цео Пинк на челу са Жељком Митровићем, његовим Грандом и риалити екипом могу да се у комплету преселе без изузетка. Медиокритет обучен у рухо интелектуалца, који себе представља Европејцем, огрезао у дрогу, корупцију и криминал. На души носи много живота. Један је некажњено одузео. Случај је заташкан. Госпођица Бодрожић заборављена. Живот иде даље. Лажне сузе, лажни осмех, лажна срећа. Враг има достојну конкуренцију.
Круг шести. Престоница насилника. Шта казати, које оправдање дати Господу када на олтар Ђаволу принесеш сопствени народ из ЈУЖНЕ СРБСКЕ ПОКРАЈИНЕ под изговором да Европа нема алтернативу. Вриште из гробова унакажена тела покланих и прогнаних Срба којима су насилно ишчупани и продати органи. Вришти из гроба леш Оливера Ивановића док му убица некажњено шета на слободи а налогодавац се смеје себи у брк. Ћутим. Све што бих рекла више, било би сувишно.
Круг седми. Содомити. Преселити «параду поноса» код њиховог тате, са све активистима типа Аздејковић, Брнабић, министрима педерима, њиховим сарадницима који гузицом, да не кажем чмаром, крче пут ка успеху и оно што је девијација намећу као нормално и друштвено прихватљиво, да не кажем пожељно. Пошто по њиховим стандардима није битно где се шта и у коју рупу гура, ја им предлажем да гурну прсте у штекер за струју за почетак. Па ако им буде лепо, нека гурају јаче, брже, боље. Тако вели и наш председник.
Круг осми. Он је предвиђен за новинаре, оне који народ засипају смећем свакодневно. Власник Информера, Курира, Скандала, и свог оног ђубрета које згражава поштен свет и тера га да погне главу и да се застиди иако није крив. Биљана Србљановић, госпође из НВО Наташа Кандић, Соња Бисерко, и да не набрајам даље препознаће се саме. Све оне које помажу шприцање, запрашивање, легално отимање Срба и њихове тек рођене и малолетне деце. Сви заговарачи људских права и ненасиља чије су руке крваве.
Круг девети. Посластица. Политичари, њихови помоћници, судије, адвокати. За госпођу Мају Гојковић, гувернерку Јоргованку Косовку девојку и њеног ментора Алека резервисати почасно место. Цео врх Србије смештен у Скупштину послати право у пакао. Ту су издајници, прелетачи, кукавице, полтрони, улизице. Они који народ терају у торове СНС а да би преживео. Да идеш на Биро за запошљавање да ти ду*е види пута, да они приме плату, а да посао тражиш у странци СНСа. Да мораш за посао да платиш, да мораш по директиви да гласаш, да ћутиш док они краду. Да умреш тихо, без гласа да не би нарушио тишину, јер Срби су геноцидни. Зар не? Осим када ћуте или када их нема.
И све то и још много тога што нисам навела није довољно да овај народ устане и дигне глас. А када ће бити довољно?
Аутор: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера
Извор: Србски фејсбук репортер
