Božija milost je šira od neba i dublja od ponora
U ličnosti izuzetnog predstavnika Svetogorskog monaštva, oca Save Ispovednika (koji je takav bio ne samo po imenu, već i po suštini) susrećemo se sa onim retkim osobinama koje su svojstvene pravom i istinski svetom ispovedniku. Dan za danom pokazivao se kao verni sluga Hristov i veliki iscelitelj duša ljudskih.
Oni koji su ga bar jednom posetili preporučivali su ga svima kojima je pomoć nužna sa iskrenim divljenjem. Njegovo dobro ime širilo se daleko izvan Svete Gore do najudaljenijih krajeva pravoslavnog sveta.
Njegova strpljivost, dugotrpljivost, saosećanje prema onima koji greše, sposobnost da postavi ispravnu „dijagnozu“, uteši, osnaži i uputi na put spasenja, kao i svetost njegovog života, stekli su mu reputaciju odličnog ispovednika. U nastavku donosimo jednu od onih karakterističnih priča koje i danas kruže o njemu među Atoncima i pokazuju kakav je on bio divan i milostiv savetnik.
Jedan jeromonah je živeo u skitu manastira Pravedne Ane. I on je prihvatao ispovesti, ali nije imao isto iskustvo i rasuđivanje kao otac Sava. Jednog dana mu je na ispovest došao čovek koji je počinio teške, veoma teške grehe. Sveštenik nikada ranije nije sreo takvu osobu.
Siromašni hodočasnik, drhteći od straha kao „polomljena trska“ (Matej 12:20), počeo je da ispoveda svoje grehe, uzdajući se u milost Božiju. Slušajući ga, sveštenik se zgrozio: „Bože moj, kakav užas! Šta on govori? Zar ovo nije demon?“
Ne dopuštajući nesrećniku da završi, ispovednik ga je prekinuo pun ogorčenja:
– Prestani! To je strašno! Poludeću! To nisu ljudski gresi, već demonski. Izlazi, nema ti oprosta! Avai! Ne mogu više ovo da slušam! Odlazi odmah!
Jedino čemu se ovaj čovek nadao u svetu bila je milost Božija. Kada mu je ova nada oduzeta, ništa nije ostalo. Gledajući dole u more, pomislio je da je jedini izlaz da se udavi i time okonča svoj strašni život.
Ali Bog je veliki. U tom trenutku grešnika je ugledao monah koji je živeo u skitu Pravedne Ane, koji ga je poznavao ranije u svetu.
– Zdravo! Šta se desilo? Šta ti se desilo?
Nije odgovorio.
– Pa, šta je bilo? Zašto ćutite?
Teškom mukom smo uspeli da saznamo šta se dogodilo. Monah je bio duboko tužan. Ali kako ti možemo pomoći? Izlaz je bio samo jedan – da ga, ma koliko se opirao, privedu ocu Savi. Potpuno iscrpljen, konačno mu je to pošlo za rukom.
Na prvi pogled na pokajnika otac Sava je sve razumeo: „Brat mi je u paklu. Da bih ga izvukao odatle, moram sam da idem dole do njega.”
– Oče, ima li spasa za mene?
– Za tebe, brate moj? Svako ima put ka spasenju. Božija milost je šira od neba i dublja od ponora.
– Ne, oče, nema mi spasa. Grešnik poput mene ne može se spasti. Ovo je jednostavno nemoguće!
– Ne možeš spasiti? Ovo se ne može desiti. Ako se Bog smilovao makar tako strašnom grešniku kao što sam ja, onda će tebi još više oprostiti.
– Koje ste grehe mogli vi počiniti?
– Veliki gresi, veoma veliki.
– Koji su to „veliki gresi“? Ko bi mogao biti kriviji pred Gospodom od mene, nesrećnika?
– Pa ipak… Vidiš, jednog dana sam… dozvolio sebi da se zanesem i pao u greh.
Tada je otac Sava govorio o nekom teškom grehu. Njegov sagovornik je počeo da oživljava.
– Oh, oče, uradio sam potpuno istu stvar.
– I ti? Oh, pa onda ne brini. Znaj da ti Bog može oprostiti pošto si priznao svoj greh.
I otac Sava je nastavio u istom duhu. Njegov pronalazak je krunisan potpunim uspehom. Nesrećni grešnik se ohrabrio i sa svom iskrenošću izneo ceo sumorni spisak svojih grehova. Pomisao da je i sam ispovednik sličan njemu dala mu je hrabrost.
Na kraju je otac Sava rekao:
– Dugo sam se kajao i oplakivao svoje grehe. Prošle su dve godine otkako sam potpuno promenio svoj život. Zamisli da sam kao „pokoru“ dobio poslušnost da prihvatim ispovesti. Šta možeš još da uradiš? Moraš i ovo da uradiš. Davao sam i milostinju, postio sam i postao sasvim drugačiji.
– I ja se kajem svom dušom, oče moj. Postiću i činiću sve što mi kažeš.
– Pošto si odlučio da promeniš svoj život, onda dođi, pročitaću ti molitvu za dozvolu. Neka Bog očisti sve tvoje grehe.
Izašavši iz kelije starca Save, čovek je skoro poskočio od radosti, jer se oslobodio nepodnošljivog bremena. Upoznavši svog poznanika u manastiru Pravedne Ane, rekao mu je:
– Spasio si me. Kao da sam ponovo rođen!
– Bog da blagoslovi!
– Ovaj ispovednik je tako dobar i ljubazan, i ima tako meko srce. A on, jadnik, jedini je u životu zgrešio više od mene.
Njegov prijatelj je odmah shvatio šta se dešava.
– Jeste li zgrešio više od tebe? Sad ću da se smejem! Moj prijatelj, on se skoro od detinjstva trudi na Svetoj Gori, on je savršen anđeo. Zato se udostojio da postane sveštenik i ispovednik.
Čovek je bio jednostavno zapanjen. Stvarno? Nije mogao odmah da shvati šta se dogodilo. Pa eto ga, domišljatost ljubavi… Nakon što se prvo čuđenje stišalo, shvatio je da posle udarca zadobijenog od prvog ispovednika nema drugog načina da ga spase smrti. Od tog trenutka bio je ispunjen bezgraničnom ljubavlju prema ocu Savi, svom duhovnom ocu, ovom divnom iscelitelju duša bolesnih od greha…
Izvor: Pravoslavlje život večni – https://www.iellada.gr/…/moy-evalan-kanona-na-gino…
