Босна је само област у Србији, која је привремено пала под Турке 1463. године
Додавање префикса „босански” се толико раширио да данас имамо:
„Босанску кућу, босанског коња, босанску краву, босански лонац, па и босанску каву.
Ево, Бењамина вели да имамо и босанског краља.
Не постој енглески краљ већ постоји:
„Краљ Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске.”
Исто тако не постоји ни шпански краљ већ постоји:
„Краљ Шпаније, Кастиље, Леона, Арагона, Наваре…”
Тако никад није постојао ни „босански краљ” већ „краљ Босне…”
Та игра речи и окупациони став временом је изродио и имена места која уопште нису у Босни а називају се босанским, тако данас имамо:
„Босанску Крајину, Петровац је постао Босански Петровац, Арежин брег по старој српској породици Арежина назвали су Босанско Грахово, Градишка је постала Босанска Градишка, Шамац је променио име у Босански Шамац, Петрово село на Озрену је постало Босанско Петрово село…”
Па имамо место где недавно „дете” уби српског полицајца, које се назива Босански Нови.
Ако се вратимо у време које помиње Бењамина, тај Босански Нови је област Доњи Краи у Србији, коју Турци освојише 1536. године на Преображење.
Када је крунисан тај први „босански” краљ којег Бењамина често помиње, у Босни се није ни знало за Муслимане. А да не причамо о бошњацима који ће настати више од 6 векова касније, тј. 10 година после првог Голфа двојке.
Босна је само област у Србији, која је привремено пала под Турке 1463. године. Та област се протеже од Сарајевског поља, односно Крупца до данашњег Врандука, чија територија је и ослобођена српском руком 1878. године. Босна се завршава на реци Босни пре данашњег прокопа тунела Врандук идући путем из Зенице ка Добоју. Српски град Врандук први пут се помиње 1410. године као „капија Босне”, што значи да се ту Босна, као област у Србији завршава. Турци заузеше Врандук 1436. године а још 50 година ће им требати да заузму суседну добојску тврђаву. Добој који није у Босни већ у Усори која је такође област у Србији, беше под Турцима до 1875. године.
Бењамина је све лепо срочила осим тога да је Твртко узео и име Стефан, по узору на српске владаре, са титулом:
„Стефан, Божијом милошћу, краљ Срба, Босне, Приморја и Западних страна, који видевши земљу својих предака Немањића по њих остављшу и не имушту својего пастира, као пастир уједињује Србскују земљу.”
Србија је тада била распарчана међу великашима а Твртко је знао да на индиректан начин вуче корене Немањића. Српски краљ Драгутин Немањић, који је своју владавину окончао 1282. године имао је синове Урошица и Владислава те ћерку Јелисавету. Јелисавета се удала за бана Стјепана I Котроманића коме је изродила шесторо деце. Једно од те деце је Владислав Котроманић, који је престо препустио своме сину Твртку. Твртко је одлучио да искористи свој родослов и крунисао се за краља у Манастиру Милешева на гробу Светог Саве крајем октобра 1377. године.
Нико од тадашњих српских великаша није имао ближе сродство за династијом Немањића, те му нико није ни оспоравао право на титулу. Најјачи међу тим великашима, Лазар и Вук Бранковић, нису га признавали јер су знали да је његова моћ исувише мала да поврати старе територије Немањића те је за њих то била само титула на папиру. Исто као што данас Твртка развлаче по разним трговима и присвајавају га, и тада су били велики сукоби међу српском властелом. Све се то дешавало десетак година пред бој на Косову. Чак толико да су због велике неслоге и међусобног ратовања Срби у косовски бој ушли доста изморенији и слабији…
Аутор: Деки РС
