Boris Ganago: Božićna priča o dečaku i starcu
To se dogodilo krajem 19. veka. Petersburg. Badnje veče. Iz zaliva duva hladan, prodoran vetar. Sipa fini bodljikav sneg. Konjska kopita zveckaju po kaldrmi, vrata dućana lupaju – poslednje kupovine se vrše pred praznik. Svi žure da brzo stignu kući.
Samo mali dečak polako luta snežnom ulicom. S vremena na vreme izvuče hladne, pocrvenele ruke iz džepova otrcanog kaputa i pokušava da ih ugreje dahom. Onda ih opet gura dublje u džepove i ide dalje. Zaustavlja se na prozoru pekare i gleda u perece i đevreke izložene iza stakla.
Vrata radnje su se otvorila, puštajući još jednu mušteriju, a iz njih je dopirao miris sveže pečenog hleba. Dečak je grčevito progutao pljuvačku i koračao dalje.
Neprimetno pada sumrak. Sve je manje prolaznika. Dečak zastaje ispred zgrade, na čijim prozorima su upaljena svetla, i, stojeći na prstima, pokušava da pogleda unutra. Posle kratkog oklevanja, otvara vrata.
Stari službenik je danas zakasnio na posao. Nema gde da žuri. Već duže vreme živi sam i praznicima posebno teško oseća svoju usamljenost. Činovnik je sedeo i s gorčinom pomislio da nema s kim da proslavi Božić, nema kome da ga pokloni. U to vreme vrata su se otvorila. Starac podiže pogled i ugleda dečaka.
– Čiko, čiko, moram da napišem pismo! Dečak je brzo rekao.
– Da li imaš novac? — strogo je upitao službenik.
Dečak je, petljajući po šeširu, napravio korak unazad. A onda se usamljeni činovnik setio da je Badnje veče i da je tako jedva čekao da ga nekome pokloni. Izvadio je prazan list papira, umočio pero u mastilo i napisao: „Peterburg. 6. januar. gospodine…“
– Kako se zove gospodin?
„Ovo nije gospodin“, promrmlja dečak, još ne verujući u potpunosti svojoj sreći.
– Oh, da li je to dama? upitao je službenik smešeći se.
Ne, ne! Dečak je brzo rekao.
– Pa kome želiš da napišeš pismo? – začudi se službenik,
– Isusu.
– Kako se usuđuješ da se rugaš starcu? – ogorčen je službenik i hteo da pokaže dečaka do vrata. Ali tada sam video suze u očima deteta i setio se da je danas Badnje veče. Postidi se svog besa i već toplim glasom upita:
– Šta želiš da napišeš Isusu?
– Mama me je uvek učila da tražim od Boga pomoć kada je teško. Rekla je da se Bog zove Isus Hristos. – Dečak je prišao službeniku i nastavio: – A juče je zaspala, a ja ne mogu da je probudim. Nema ni hleba kod kuće, tako sam gladan“, obrisao je dlanom suze koje su mu navrle na oči.
– Kako si je budio? — upita starac ustajući od stola.
– Poljubio sam je.
– Da li ona diše?
– Šta pitaš, čiko, diše li su u snu?
„Isus Hristos je već primio tvoje pismo“, reče starac, grleći dečaka za ramena. – Rekao mi je da se brinem o tebi, a tvoju majku je uzeo k sebi.
Stari činovnik pomisli: „Majko moja, odlazeći u drugi svet, rekla si mi da budem dobar čovek i pobožan hrišćanin. Zaboravio sam tvoju naredbu, ali sada se nećeš stideti mene.“
Izvor: Srbi na okup
