Болна исповест мајке хероје са Кошара

БОЛНА ИСПОВЕСТ МАЈКЕ ХЕРОЈА СА КОШАРА: Кад сам га последњи пут видела молила сам га да се не враћа! Ево шта је ВИТЕЗ ОДГОВОРИО

Све границе наше земље које постоје крвљу смо натопили. Никада нисмо освајали, само смо бранили оно што је наше. Само током 20. века бранили смо отаџбину четири пута, храбро и крваво.

Бранимо је и данас, тамо где је најосетљивија, на Косову и Метохији. Тамо где су и даље у наше груди уперене дуге цеви терориста. Бранимо је опстанком и останком нашег народа. Бранимо је сећањима на оне који су за њу живот положили. Као и он, који је са својом непуном 21. годином у паклу карауле Кошаре стао на браник отачбине и примио метак.

Током битке на Кошарама, херој Тибор Церна својевремено је устао из заклона са намером да помогне рањеним саборцима.

Гошћа емисија Црна Хроника на Курир телевизији била је мајка народног хероја, Тибора Црне, госпођа Ката Церна.

– Он се пријавио да би што пре одслужио војску како би после наставио неки свој живот. 24. јуна 1998 је отишао у Ниш, а негде почетком септембра је пребачен на Косово и Метохију. Ја тада нисам ни знала да је он на Косову. Они су их пребацили тамо у Пећ. Заправо војна пошта је била Пећ,а он је осам месеци био у Ђаковици. Ја сам сазнала јер ми се вратио пакет, вратио ми се новац и писма која сам слала. Онда сам звала тог официра који је био задужен за контакт са родитељима да ми објасни због чега се све то враћа. Он ми је он рекао да су они на Косову – рекла је Церна.

Присетила се да је када је сазнала да јој је син на Косову доживела шок:

– Кад вратим филм за мене је то био шок кад сам сазнала да је на Косову јер сам сматрала да и родитељи треба на неки начин да се обавесте. Ви, међутим, не размишљате да је рат и да је то нормално у војсци него размишљате као родитељ. Ја сам имала проблема са кичмом и била ми је заказана операција у новембру месецу, а њему је 8. новембра на Митровдан рођендан и онда сам ја звала официра који је задужен за комуникацију са родитељима. То је био један млад капетан. Живео је у Зрењанину. Само сам му рекла: Извините, како сте могли – а опет кажем то је родитељско питање – Како сте могли да ми пошаљете сина на Косово, а да ме претходно не обавестите?

Уследио је одговор официра да је ситуација у земљи ванредна и опасна:

– Он мени каже: Госпођо, знате ли ви шта се дешава на Косову?! Ја му кажем, знам, а имате ли ви децу? По гласу ми је деловало да је старији неко, а био је млад човек у ствари. Одговорио ми је: Имам, срећом су мала! На срећу или не срећу јер и ја могу да останем овде! Ја сам му рекла: Молим вас да честитате мом сину рођендан и да му купуите кутију цигара. Ја ћу вам се за то одужити. Такође, замолила бих вас да га пустите на продужени викенд, јер ја идем на операцију у понедељак. Не буде ли дошао пре операције кући ја вам дајем реч и кунем вам се да ћу ја доћи доле на Косово.

Млади официр је рекао да не може да обећа да ће Тибор бити пуштен на продужени викенд, али да ће све од себе дати да то издејствује што је на крају успео:

– Он је дошао за викенд, а ја на операцију идем у понедељак. Он више није био исти дечак. Жао ми је што нисам понела слике чисто ради поређења. Дан када је отишао у војску и када се вратио кући. Ви по лицу видите да то није исти човек. Иначе, сасвим другачије је размишљао него онако како смо га ми васпитали. Рекао ми је: Кево, тамо дете кад се роди, кад проговори и кад прохода уче га да мрзи Србе! Нисам то могла да поверујем како је могуће да дете од две године може да зна уопште да ли је Албанац и ко су Срби, а он ми је рекао: Они знају!

Ипак Тибор јој је испричао и лепе примере односа са албанским становништвом на Косову и Метохији:

– Био је један мали тамо, Албанац који им је доносио кафу. Питао је Тибора да ли пуши, а када му је он одговорио потврдно, он је рекао: Мој отац шверцује цигаре донећу ти један бокс. И заиста му га је донео. Ја заиста не кривим цео један народ за то што се десило мом сину и осталој деци која су тамо изгубила живот. Треба ценити човека по томе шта он као појединац јесте, без обзира на веру и на нацију.

А ево како је текао њен последњи разговор са сином када га је предосећајући најгоре молила да се са продуженог викенда не враћа на Косово:

– Сећам се да сам га молила да се не врати уопште. Рекла сам му наћи ћу ја везу, ископаћу је негде да те сместимо негде ближе кућо. Тада ми је рекао: Знам ја да ти можеш у теглу џема да ставиш орман, ал џаба ти везе, ја морам да се вратим, моји су сви доле! Рекла сам му да су сви његови овде. Он је рекао јесу, али су и доле! Није било начина да га убедим.

Тиборова сестра и мајка спаковале су му доста хране и пића, али он није хтео да понесе ништа.

– Спаковале смо му колаче, сухомеснато и пет литара вина домаћег што смо имали. Ништа није хтео да понесе. Говорио је: Мени ће све то узети у Пећи, а моји доле неће добити ништа од тога. Нећу да носим!

Аутор: Милан Вучковић

Извор: Курир

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!