Bojanić: Masakr u Kragujevcu od strane brutalnih nacista… sagledavanje iz više uglova
„Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“, uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo. Znao je da će front biti prebačen na Balkan i da će englezi predahnuti od avionskih napada i razaranja, a to je i platio engleskim funtama. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: „Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“
Da li je moglo biti sve drugačije… U vremenu najvećeg zla koje se desilo čovečanstvu, u vremenu brutalnog nacizam i fašizam! !????
Šta je predhodilo surovom događaju…
Malo ljudi je govorilo da je to izazivanje najjače vojske sveta i da je poraz neminovan. Uprkos svim saznanjima o nespremnosti Hrvata i svih manjina da se bore, o zastarelosti vojne strategije i tehnike, neostvarenoj mobilizaciji, ipak verovalo se u mitsku i iracionalnu predstavu o srpskom vojniku, nepobedivom kad brani svoju otadžbinu.
Kao da nismo razumeli okolinu (a hrvati odnosno ustaše su to jedva čekali, to naše bunilo i opčinjenost jugoslovenstvom i bratstvom i jedinstvom) i tu videli opasnost, da su sve zemlje sa kojima smo se graničili sem Grčke bili u paktu sa Nemcima… a imali smo opciju neutralnosti, do određenih strateških momenata i napredovanja saveznika.
Kao da smo zaboravili, kako smo osakaćeni izašli iz Velikog rata sa 1.250,000 žrtava. Srbija je u Velikom ratu izgubila 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina, od čega je 60 odsto poginulo, a deset odsto je bilo trajnih invalida. Srbija je u Velikom ratu „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“. Ali, za sve to ,,zahvaliće“ nam se naša ,,braća“ ustaše, znamo na koji način… dečijim logorima i sa preko 800,000 poklanih i izmasakriranih Srba, bacani u jame, rake i krvlju natopljenu Savu. A te zatrpane jame ni danas nisu otvorene.
Izvršioci puča 27. marta 1941. godine znali su vrlo dobro da je ceo narod bio ponesen osećanjima, dakle srcem, protiv potpisivanja pakta, pa su svesno iskoristili to narodno raspoloženje da bi izvršili jedan čin čije su posledice bile nedogledne za Kraljevinu Jugoslaviju, a naročito za mučenički srpski narod, naravno ne za hrvate i slovence.
Umesto toga, Jugoslavija je upala u rat bez plana, bila uništena, a njen većinski, srpski narod, fizički desetkovan i politički razoren. Pučisti su se razbežali a drugi gledali da iz tog javašluka preuzmu kontrolu ne gledajući na žrtve i svakodnevno razaranje… u toj tmini Srbi su počeli da se dele i preuzimaju novu ideologiju zaboravljajući čak i na oca, brata, crkvu, slavu, pravoslavlje, kraljevinu… sve suprotno od te ideologije bilo je surovo kažnjavano. I tako olakšasmo okupatoru i uđosmo u sramni građanski rat gde je brat brata ubijao (bilo na kojoj strani).
Glavno žarište bilo je slobodna teritorija u Srbiji i Užička Republika, koja je odolevala puna tri meseca ofanzivi Nemaca. Nemci su krenuli punom žestinom tokom oktobra i novembra 1941. godine. Vršili su masovne represije i zverstva nad srpskim stanovništvom.
Radi odmazde, Nemci su izdali naredbu po kojoj će za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljati sto Srba. Ta naredba je nažalost primenjivana.
Prvi veći masakr desio se u Kraljevu, streljanje nedužnih civila se dogodio u znak odmazde zbog ustaničke aktivnosti u okolini grada, odnosno kako bi se deblokirao grad. Prvi taoci od strane nacista (nemaca) su uzeti 14. oktobra, potom je u noći 15/16. oktobra streljano 1736 ljudi. Ukupno u Kraljevu je streljano oko 2200 nedužnih ljudi.
ZLOČIN U DRAGINCU… SKORO ZABORAVLJEN
Mesto i masakr o kome ne piše ništa u udžbenicima a u Dragincu se desio masakr preko 3000 Srba.
Verovatno je to zbog toga što je to bio četnički kraj… pa komuniste to nije mnogo zanimalo pa je zločin skrajnut na smetlište istorije.
Masakr u Dragincu je naziv za masovna streljanja stanovnika Jadra koja su izvršile nemačke okupacijske snage u periodu od 14. do 19. oktobra 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata… kao odmazda, streljano oko 3000 stanovnika, od male dece do žena, muškaraca i staraca, kada su spaljena čitava sela i pobijena sva stoka.
To smo olako zaboravili… Zato imamo i ovako zapušteno obeležje.
Odmah ubrzo posle Kraljeva i Draginca desio se i novi surovi zločin nacista u Kragujevcu
U Kragujevcu su u znaku odmazde zatvorili više od 7000 nedužnih građana i đaka i streljali više od 2.800 građana 21. oktobra 1941. godine, među kojima i cele razrede đaka (decu) kragujevačke gimnazije, zločinci su streljali više od 300 nedužne dece. Kragujevac je bio zavijen u crno, tuga nebeska… surovi genocidni nacisti i fašisti su bili nemilosrdni.
Uzrok ove teške kragujevačke tragedije je možda i nepromišljeni napad udruženih partizana i četnika na nemačku kolonu na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. U tom napadu je poginulo 10 i ranjeno 26 nemačkih vojnika. Kada su se nemački vojnici povukli prema Kragujevcu, vodili su sa sobom i svoje ranjenike, ali su ostavili mrtve vojnike. To je izazvalo još veći bes i težnju za osvetom kod Nemaca.
Nemačka vrhovna komanda donela je sredinom septembra 1941.godine jednu surovu odluku: da za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za svakog ranjenog vojnika strelja 50 nevinih ljudi (talaca). Ova odlika saopštena je srpskom narodu putem štampe, radija i plakata. Najčudnije je to što su za sve to znali i partizani i četnici! Ali i taj napad partizana i četnika moramo sa jedne strane razumeti u tom tminom obavijenom vremenu fašističkog i nacističkog zla i pakla koji se nadvio nad Srbijom.
Evo i detalja koji je nastupio posle napada… koji opisuje tu neopisivu strašnu patnju u Kragujevcu.
Neverovatno, nacisti su krenuli da se svete i nad decom, gde je tu biće i razum čoveka? Ne, to su bile genocidne zveri.
Lazar Pantelić, direktor druge muške gimnazije u Kragujevcu, bio je izdvojen iz grupe za streljanje. Kada je video mnogo svojih đaka, pitao je nemačkog oficira: “Kuda će ova deca? Ja sam njihov direktor. Molim vas, pustite njih, a mene vodite!“ “Ne može“ glasio je odgovor. “Onda meni nije mesto ovde. Meni je mesto sa svojim đacima!“ Otišao je u smrt sa svojim đacima, ostavljajući kod kuće petoro svoje dece.
Jedan od nastavnika, koji je zagrlio dete pored sebe, pre nego što su ga meci presekli po telu, izgovorio je: „Pucajte, ja i dalje držim čas!“.
Uhhh…
U komunstičkom časopisu „Borba” u broju 14 od 15. novembra 1941 o samom streljanju piše:
„Sav taj narod je dovođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedinjevci. Streljanje je vršeno po grupama od po 50-60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su izvodili ljude do gubilišta, tu su im naređivali da kleknu, a zatim bi ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi, od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima – Drenovcu, Divostinu, Barama…”
Tragično je što broj nedužno stradalih nikada tačno nije utvrđen.
Ali, i ovo moramo znati (i ovo je istorija), da je General Milan Nedić bio zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio je 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi od zla koji donosi fašizam, a on je to najbolje znao kao njihov saradnik. On im je rekao: „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost?… Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv.“
Srpski narod u okupiranom delu Srbije našao se pred alternativom da sa partizanima krene u tada besmislenu borbu sa desetostruko jačim protivnikom (okupatorom) do samouništenja (i general Dragoljub Mihajlović je govorio da se sačeka bolje vreme za borbu i otpor, ali su i četnici ušli ubrzo u borbu sa nemcima) ili da sa generalom Milanom Nedićem (ma koliko hoćemo da ga sklonimo, i on je bio deo tog vremena i imao viziju, kakvu takvu…) krene sa okupatorom protiv komunističke revolucije (one koja je 1917. i carsku Rusiju razorila) i da na taj način pokuša da spase opasnost od biološkog istrebljenja i opstanka Srba.
Žalosno je što Srbi nisu stali u jedan nacionalani i rodoljubivi stroj, tako su nažalost dobili mogućnost da biraju više formacija (partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci i četnici Koste Pećanca), i kad tome dodaš ustaše, nemačke naciste i fašiste… zlo je bilo neminovno. Sve ove formacije imale su i svoje dobre i loše strane. Najtragičnije je da i posle tog Drugog svetskog rata mi Srbi ulazimo u tvorevinu sa onima koji su nam decu klali, ubijali i pili srpsku krv i te iste ponovo nazivamo ,,braćom“ i sve to zaboravljamo sa petokrakom na čelu. Kao omađijani.
Niko nema pravo da za račun neke ideje, političkih interesa ili ideala žrtvuje ceo narod. U Drugom svetskom ratu narod je ipak bio žrtvovan od strane svih srpskih ideoloških formacija. Tu je i tragedija, koja nas je razjedinila… a korene možemo tražiti u jugoslovenstvu i zajedničkoj veštačkoj tvorevini, koja je kulminirala ratovima devedesetih. Mislim da smo svesni danas te zablude, od koje ni danas ne možemo da se oporavimo i od repova koje još vučemo.
U ratovima se žrtvuje vojska da bi se zaštitio narod, a u revoluciji se to radi obrnuto. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem. Njima nije bilo stalo ni do naroda ni do njegove slobode. Zaneti iluzijama i pohlepni na vlast, oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim putem – ostvarivali svoju revoluciju za svoje interese koje će iskoristiti posle rata,što se pokazalo kao tačno (na žalost, za nas SRBE).
Isto tako, dobro se znalo kakva nam je strategija i vojna opremljenost, u tom trenutku kao da smo bili omađijani, nismo znali šta je cilj i želja vekovna hrvata (oni su to najbolje iskoristili u svoju korist, a mi i posle rata sa njima u bratstvo u krvavom zagrljaju, koji bi to narod prihvatio i svo stradalaštvo zversko zaboravio?)… mislim da je smer sigurnog stradanja dosta jasan kao i cilj male mase nesvesnih ljudi koji su narod odveli u sigurno stradanje… da li je u to vreme neko brinuo o Srbima u Hrvatskoj, a znalo se za Jasenovac, Gradišku, Pag, Jadovno… srpsko masovno stradalaštvo, neki ,,Tito“ je tamo bio, naravno o tome se ćutalo (najtragičnije što se i danas se ćuti), jedini spas tim ljudima bio je jedino u takozvanoj ,,Nedićevoj Srbiji“ tamo im je bio jedini spas, to je činjenica, i danas ga pojedini zbog toga nazivaju ,,srpskom majkom“. Na kraju sve su to iskoristili mudro oni Srbi koji nisu voleli da se nazivaju SRBI već jugosloveni i oni koji nisu bili SRBI!!!
Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje (kako reče Milutin). Šta će ti država, polja, oranice, sela… ako nemaš narod. A iskustvo u stradanju nam je ogromno, A GDE NAM JE PAMET da sve to olako prihvatimo, a pameti je svakako bilo?
Zbog čega je to tako, ostaje veliko pitanje… da bi to vreme fašističkog i nacističkog zla razumeli, moramo svo to vreme sagledati iz više uglova i okolnosti u kojima smo se nalazili, a ne da stanemo iza ljudi koji nisu želeli da se nazivaju Srbima (jugosloveni) i iza onih koji nisu bili Srbi (hrvati) a brinuli su o svom narodu i naravno imali strategiju i cilj koji je danas vidljiv.
Naravno, lako je danas govoriti iz ove perspektive… ali ovo su danas činjenice, koje moramo znati i sve to drugačije sagledavati, ne sigurno onako kao u komunističkom periodu, gde se dosta toga previdelo i namerno prećutalo, zarad ponovnog ,,bratstva i jedinstva“, koje je trajalo do novog srpskog stradalaštva, krvoprolića i genocida.
Neponovilo se!
Da ne zaboravimo i na 20. oktobar 1944. i oslobađanje Beograda, to je jedana od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo plana Crvene armije i NOVJ, nadovezujući se bez zastoja na operacije u istočnoj Srbiji i nastavljajući se gonjenjem neprijatelja kroz Srem, što i nije iskreno bilo potrebno, znalo se da Sovjetska vojska samo što nije ušla u Srem, a Ruse niko nije mogao da zaustavi.
Par reči i o Sremskom frontu, da bi razumeli suštinu stradalaštva… Na Sremskom frontu, koji se prostirao od Dunava do Bosuta, vođene su žestoke borbe. Marta 1945. godine u Srbiji je mobilisano preko 250 000 mladića i devojaka, koji će svoje prve ratne okršaje doživeti na Sremskom frontu.
Srpska vojska nije imala iskustva u vođenju frontalne borbe, pa su zato stradali brojni srpski mladići (preko 14000), tek mobilisani borci Srbije (deca koja nisu ni znala šta je puška), poginulo je i oko 1200 Rusa i oko 600 bugarskih vojnika.
Ima tvrdnji koje govore da je stradalo i do 30000 Srba na Sremskom frontu.
Snage za proboj Sremskog fronta su najvećim delom prikupljane u Srbiji i to nasilnom mobilizacijom (deca su bila preplašena, neiskusna i bez vojne obuke).
Svakako, hvala Ruskoj braći koji su nas branili i gonili okupatora fašističkog iz Srbije, da njih nije bilo ko zna kako bi Beograd i cela Srbija bili razoreni pri povlačenju okupatora!
Definitivno, najveće zlo koje se desilo čovečanstvu je brutalni nacizam i fašizam!
Krvavo kragujevačko stradalaštvo najbolje je opisala naša Desanka
Krvava bajka je pesma koju je srpska pesnikinja Desanka Maksimović napisala 1941. godine nakon što je čula detalje masakra koje su nemačke okupatorske snage izvele u Kragujevcu, odnosno kako su žrtve masakra bili celi razredi gimnazijalaca.
Pesma je objavljena tek nakon završetka Drugog svetskog rata.
Veliki školski čas se od 1971. godine održava svake godine kraj spomenika streljanim đacima i profesorima u Šumaricama svakog 21. oktobra.
Veliki školski čas opominje na ljudskost i patnju, koju ne smemo zaboraviti!!!
TRAGIČNO JE ŠTO NI DANAS NEMAMO POPISANE ŽRTVE, NEMAMO NI MAUZOLEJ, NISMO SMOGLI SNAGE NI DA ZATRAŽIMO OD DŽELATA RATNU ODŠTETU!
KO NAM JE KRIV?
KRIVI SMO MI…
Autor: Đorđe Bojanić, prof. istorije
Izvor: Srpska istorija
