Bogoborci jure u provaliju
Pišu da su američke vlasti odbile Putinov predlog o okončanju rata. To je bilo predvidljivo. O tome sam govorio 9. februara, odmah nakon Putinovog intervjua sa Takerom Karlsonom: mir je nemoguć u bliskoj budućnosti. Pomiriti se sa Rusijom sada znači urušiti sve za šta su ratovali poslednje 2 godine (ili poslednjih 10 godina, zavisi kako se računa). Pomirenje sa Rusijom bilo bi medijski jasno ocenjeno kao poraz. To ne bi prihvatile ni korumpirane američke elite, ni glasači, ni sateliti Sjedinjenih Država, kojima su ruke i noge vezane strahom, kukavičlukom i željom da se po svaku cenu sačuva poznati „civilizovani“ svet.
To znači da će njihov poraz biti mnogo strašniji i bolniji. „Ko hoće da spase dušu svoju, izgubiće je“, rekao je Hristos (Matej 16:25). I bio je u pravu. Ne postoji ništa destruktivnije od ozloglašenog „instinkta samoodržanja“, žeđi za očuvanjem vlasti, novca i uticaja. Savremeni čovek, čija je glava puna socijalno-darvinističkih klišea, odavno je zaboravio ovu jevanđeljsku istinu. Slepa vera u moć novca, sile i propagande je banalna strast koja muti pogled. „Amerika će pobediti jer ima mnogo novca“. „Amerika je jača od Rusije jer kontroliše ceo svet, a jedini saveznici Rusa su Sirija i Belorusija“. „Zapad ima milion progresivnih novinara, a u Rusiji postoje samo Solovjov i Simonjan“. Ova primitivna antihrišćanska filozofija tutnji svakog minuta iz svake liberalne i liberalno-fašističke pegle.
„Izgubićemo od Amerike jer u Rusiji ljudi žive lošije, nemamo dovoljno civilizacije, demokratije, ne znamo da pravimo automobile i mobilne telefone, ne radimo dobro sa mekom moći, i generalno , u poređenju sa Amerikom, jadni smo i glupi; kako možete da razmišljate o nekakvoj pobedi?! Ko je jači, bogatiji i popularniji taj je u pravu, taj će pobediti“. Tako često sam slušao ovakvo rezonovanje. I svaki put kad sam ga čuo, zavirio sam u oči govornika i shvatio da u njegovom srcu nema mesta za istinu, zakon ili Boga. Postoji samo jedna neprekidna strast. Nesvesno i glupo verovanje u dolar, u ajfon, u revolver.
Čovek se klanja ovim materijalnim objektima kao idolu. Veruje da će ga oni spasti od smrti.
U praksi, ovaj vulgarni materijalistički koncept, naravno, ne funkcioniše. U Ukrajinu su upumpali stotine milijardi dolara, dali joj tenkove, satelite, raketne sisteme, pružili joj maksimalnu informatičku podršku – i sve to nije pomoglo. Sve je izgorelo na poljima Zaporožja, rasulo se u novčanike korumpiranih funkcionera, istopilo se u vrevi društvenih mreža. A sada, novi šef Oružanih snaga Ukrajine Sirski priznaje jednom nemačkom televizijskom kanalu da hrabra banderovska armija prelazi u defanzivu. Oh, kakva nevolja. Istorija nas je ponovo obmanula. Opet novac i leopardi nisu pomogli.
Zato što iza ovih para i leoparda nema istine. Obične biblijske istine, koja kaže da će svi carevi koji se klanjaju idolima pasti. Sva kraljevstva koja su, umesto u istinu, verovala u moć zlatnog teleta i hladnog pištolja, biće obmanuta sopstvenom strašću. Strast će ih odvesti u evolucioni ćorsokak (kako ga zovu biolozi). Instinkt samoodržanja odigraće s njima okrutnu šalu. On će ih prevariti i izdati. I na samom vrhuncu moći će se iznenada srušiti. Umesto da prihvate i priznaju poraz, oni će nastaviti da se bore sa Bogom. Nastaviće da uništavaju sebe i svoju zemlju. Lokomotiva će odleteti u provaliju, a oni će i dalje vikati: „Ne brinite, sve je pod kontrolom, idemo u dobrom pravcu, jer je naša lokomotiva mnogo jača od ruske lokomotive koja se kreće sporo i, uopšte, skrenula je na pogrešan, autoritarni put“. I, naravno, nikad neće preneti kontrolu nad lokomotivom drugoj osobi. Nikad neće pritisnuti kočnice. Oni će umreti, ali neće priznati svoju grešku. Jer su im oči bile zaslepljene strahom, strašću i ratovanjem.
Oni jednostavno ne znaju i nikad nisu znali da je Bog – mir.
Autor: Boris Mjačin
preveo Ž. Nikčević
