Црква

Блажени Серафим Роуз: Шта је сергијанство?

Фото: fonet.rs

…Али значај Катакомбне Цркве не састоји се у њеној „исправности”; њен значај састоји се очувању истинског духа Православља – духа слободе у Христу. Сергијанство није просто погрешило у избору црквене политике. У својој суштини, оно је представљало много изопаченију појаву: сергијанство је издаја Христа на основу прихватања духа времена и овога света. Сергијанство је било неизбежна последица црквене политике која се управљала земаљском логиком, а не разумом Христовим…

Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију” о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.

Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве проитче у знаку те године”.(1)

Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.

Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања… сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.

Друга тачка гледишта, тачка гледишта Истинске Православне, или Катакомбне Цркве Русије, прву и главну обавезу Православне Цркве, од које она не сме одступати ни по коју цену, види у верности Христу и истинском духу хришћанства. Ово мишљење никако не занемарује спољашњу форму; нама је познато да је Катакомбна Црква да наших дана сачувала и богослужења и црквену јерархију. Видљиву цену верности истинском Православљу за Катакомбну Цркву представља губитак утицаја на широке масе Руса, од којих многи не знају чак ни за њено постојање, док већина не би могла да пронађе начин за ступање у контакт са њеним члановима. Ипак, губитак спољашњег утицаја био је праћен порастом моралног и духовног ауторитета – што је несхватљиво за оне који своје судове по овим питањима доносе само на основу спољашњих обележја – ауторитета који ће постати очигледан тек када у Русији поново завлада слобода.

Начин размишљања Катакомбне Цркве у СССР-у, најбоље је изражен речима једнога од њених чланова. Ево како настанак Катакомбне тих година описује један од активних учесника црквених догађаја из 1927. и касније, И. М. Андрејев:

„Према сведочанству блиског пријатеља светог патријарха Тихона, доктора медицине М. А. Жижиљенка (бившег главног лекара затвора на Таганки у Москви), патријарх, који се недуго пре свога упокојења са ужасом уверио да граница ‘политичких’ захтева совјетске власти лежи иза границе верности Цркви и Христу, изнео је мишљење да ће једини излаз за Руску Православну Цркву, како би сачувала верност Христу, у најближој будућности очигледно бити силазак у катакомбе. Стога је свети патријарх Тихон благословио проф. М. А. Жижиљенка да прими тајно монаштво, а затим, у најближој будућности, у случају да виша црквена јерархија изда Христа и преда совјетској власти духовну слободу Цркве – да постане тајни епископ.

Године 1927, када је митрополит Сергије издао своју Декларацију, после које је дошло до црквеног раскола, професор Жижиљенко је извршио вољу светог патријарха Тихона и постао први тајни епископ Максим Серпуховски.(2)

После раскола 1927. године следбеници митрополита Сергија, они који су прихватили његову Декларацију, добили су назив ‘сергијанци’. А они који су остали верни Православној Цркви, који нису прихватили Декларацију и који су се одвојили од митрополита Сергија, добили су назив ‘јосифовци’ (према имену митрополита Јосифа Петроградског). Назив дат од стране „сергијанаца” ни по суштини, ни по форми није одређивао позицију оних који су се успротивили. Осим митрополита Јосифа, општење са митрополитом Сергијем прекинули су и други најистакнутији архијереји са својим паствама. Њихов религиозно-морални ауторитет био је тако велик, и квалитативна надмоћ тако изразита, да за будућег историчара Цркве не може бити никакве сумње у то да су противници митрополита Сергија били у праву. Ове последње, исправније би било назвати тихоновцима. Истовремемно, дела митрополита Сергија и оних са њим треба оквалификовати као новообновљенски раскол.

Све који су изразили протест против Декларације митрополита Сергија, Совјетска власт је похапсила као ‘контрареволуционаре’ и стрељала, или послала у концентрационе логоре и прогонство. На саслушањима злуради иследници чекисти уз сарказам су доказивали ‘строгу каноничност’ митрополита Сергија и његове Декларације, која ‘није издала ни каноне, ни догмате’. Масовне егзекуције, прогони и казне које су се обрушиле на верни народ Цркве Христове, не могу се ни описати.

Истинској Православној Цркви није преостао други излаз него да оде у катакомбе.

Духовни Отац који је породио саму идеју Катакомбне Цркве, био је свети патријарх Тихон. Пошто током првих година свога постојања није имала ни организацију, ни администрацију, расцепкана физички и географски, Катакомбна Црква била је обједињена само именом митрополита Петра Крутицког (законитог заменика патријарха Тихона). Први катакомбни епископ Максим је 1928. године био ухапшен и послат у Соловјецки концентрациони логор. Године 1930. из концентрационог логора су га довезли у Москву и ту стрељали.

Од 1928. у Соловјецком и Свирском концентрационом логору, у логору Белбалтлаг и другим сибирским логорима отпочело је савршавање многих тајних рукоположења. У соловјецком логору обављали су их епископи Максим, Виктор, Иларион и Нектарије.

После смрти митрополита Петра и митрополита Кирила (обојица су умрли у прогонству 1936. године), духовни и административни поглавар катакомбне Цркве – која је у то доба већ добила некакву организацију – постао је митрополит Јосиф (иако се налазио у прогонству).

Митрополит Јосиф је стрељан крајем 1938. године, управо због руковођења тајном Катакомбном Црквом. После његове смрти Катакомбна Црква почела је још строже да чува своју тајност, нарочито имена и места боравка својих духовних вођа.

‘Нећемо казати тајну непријатељима Твојим’ – ето под каквим су мотом почела да стижу ретка и кратка сведочанства о животу ове тајне Цркве”.(3)

Постоји много материјала који документују овај рани период историје Катакомбне Цркве, у виду посланица епископа и других који су се одвојили од митрополита Сергија, као и у успоменама и другим сведочанствима појединих чланова Катакомбне Цркве који су побегли из Совјетског Савеза за време Другог Светског рата. Многи од тих докумената ушли су двотомну књигу „Нови мученици руски”, коју је саставио протојереј Михаил Пољски (Џорданвил 1949. и 1957).

Уочи Другог Светског рата прогони верних у Совјетском Савезу достигли су врхунац по својој жестини, па је чак и „сергијанска” црквена организација дошла готово до потпуног уништења, док је Катакомбна Црква сасвим ишчезла са видика. Тек малобројни међу најочигледнијим колаборационистима – заговорницима компромиса са совјетима – као на пример сам митрополит Сергије, извукли су живу главу, избегавши заточење и прогонство. Ова околност је и навела Бориса Талантова да тридесет година касније изнесе оптужбу како „митрополит Сергије својом прилагодљивошћу и лажима никога и ништа није спасао, осим самога себе”.

Када је Стаљин, да би искористио патриотска и религиозна осећања руског народа у рату са Немачком, наредио да буду отворени неки од раније затворених храмова и допустио избор за „патријарха” 1943. године, отпочео је нови период у односима Цркве и власти. Тада се Московска патријаршија фактички претворила у „официјелну цркву” совјетске државе, ширећи у име религије комунистичку пропаганду по целом свету, и категорички поричући постојање било каквог притиска на веру у Совјетском Савезу. И сама чињеница постојања Катакомбне Православне Цркве, која се супротставља таквој политици, могла је, свакако, катастрофално да се одрази на њу, нарочито ако би постала широко позната у иностранству. Стога је совјетска власт немилосрдно истребљивала све групе православних катакомбника, чим би се први пут појавили, а њихови чланови осуђивани су на дугогодишње робије. Готово све оскудне информације које постоје о том периоду историје Катакомбне Цркве, потичу из совјетске штампе; но, све до данас није нам познато готово ништа о организацији и управи Катакомбне Цркве тих година.

Године 1959, у време Хрушчова, у СССР-у је започео нов свиреп прогон вере. Наступила је нашем времену најближа епоха у историји Руске Цркве, епоха коју је потпуно марионетска црквена организација сергијанаца искористила за ликвидацију Православља у Русији, док је истовремено у иностранству настављала са својом комунистичком пропагандом и потпуно неистинитим тврдњама о одсуству гоњења религије у СССР-у. Већина дотле сачуваних сергијанских цркава, манастира и богословија, била је затворена тих година, а нарочито тешко биле су прогоњене „нерегистроване” црквене организације, попут Катакомбне Цркве, совјетским властима познате као „Јосифовци”, „Тихоновци” и „Истинска Православна Црква”. Гоњења су била нарочито жестока од 1959. до 1964. године. После пада Хрушчова, гоњење је постало слабије, али га је ипак и даље било, посебно против „нерегистрованих” организација.

У најновије време црквени живот у Русији стекао је нови дух одлучности и храбрости. Тај дух, заједно са много лакшом комуникацијом и разменом информација између СССР-а и слободног света, донео је плодове, почев од неколико појединачних примера противљења почетком шездесетих година, а сада и у виду читавог таласа немира и протеста верних у Русији, усмерених против прогона религије од стране совјетских власти и бојажљивих оправдања апологета Совјетске владе из официјелне црквене организације. „Отворено писмо патријарху Алексеју” московских свештеника Гљеба Јакуњина и Николаја Ешлимана 1965. године, чланци о „сергијанству” Бориса Талантова 1968. године, оправдана узнемиреност црквеном политиком Московске патријаршије од стране тако различитих православних хришћана као што су епископ Гермоген и Александар Солжењицин, а у последње време и очајнички вапаји савести оца Димитрија Дудка и нова црквена историја Лава Регелсона (првога из редова Московске патријаршије који „Јосифовце” описао позитивно) – довели су до истинске „кризе сергијанства” у Русији. Основни разлог који спречава нову поделу у Московској патријаршији, у равни покрета „Јосифоваца” из 1927. године, очигледно је страх пред бауком „раскола” и „секташтва”, који делује упоредо са одсуством сведочанстава о стварном стању и мишљењу Катакомбне Цркве нашег времена.

Коначно, у последњих неколико година, почев од смрти патријарха Алексеја 1971, и сама Катакомбна Црква почела је да излази из тајности у Русији. Посебно треба истаћи два „катакомбна документа” из 1971. године, која нам пружају могућност да после четрдесет година по први пут проникнемо у начин размишљања данашње Катакомбне Цркве. Судећи по тим материјалима, њено размишљање је потпуно трезвено, и уопште није „секаташко” или „фанатичко” (утисак који потврђује још и катакомбна посланица из 1962. године, која тек што је опубликована, а о чијем су постојању у Совјетском Савезу знали тек сасвим малобројни). Сведочанство А. Краснова-Левитина након његовог протеривања из Совјетског Савеза 1974. пружило нам је прву праву информацију о епископату и првојерарху Катакомбне Цркве после 1938. године; а информација добијена из совјетске штампе 1976. године, о судском процесу архимандриту Генадију, представља најпоразнији доказ, још од времена пре почетка Другог Светског рата, о истинској делатности Катакомбне Цркве и њеном задивљујуће широком пољу активности.

Овај рад не треба узети као „апологију” Катакомбне Цркве”. Тежили смо што већој објективности. Педесета годишњица од доношења Декларације која је довела до поделе Руске Цркве у двадесетом веку, пружа непоновљиву могућност за објективно сагледавање последњих пола века црквеног живота – за оне међу вама, који припадају једином потпуно слободном и потпуно некомпромитованом делу Руске Цркве. Душа Русије данас се показује јасније него икада раније, од саме појаве сергијанства, али то показивање је мучно и сложено, и њега готово уопште не могу да разаберу они који се налазе у Совјетском Савезу, поготово они који припадају Московској патријаршији, и као и пре су затворени у зачарани круг наслеђених схватања о црквеној организацији. Тај круг вероватно неће бити прекинут све док их коначно не озари свест да Катакомбна Црква Русије не представља конкурентску „црквену организацију” која тражи промену епископске заклетве, него пре свега стегоношу верности Христу, чиме надахњује на другачије схватање самог појма Цркве, њене улоге и организације, у односу на оно које у наше време преовлађује код већине православних у читавом свету. Та свест ће, можда, озарити срца тек после пада безбожне власти, но када до њега коначно дође, црквена организација сергијанаца, са читавом својом философијом, постепено ће се распасти. У светлости тога никако неће бити преувеличавање ако кажемо да будућност Русије, ако ће она бити православна, припада Катакомбној Цркви.

Будућем историчару Руске Цркве постаће сасвим очигледно (што је уосталом већ доказано у Историји Цркве коју је саставио Лав Регелсон), да су Јосифовци били у праву, док су Сергијанци фатално погрешили. Али значај Катакомбне Цркве не састоји се у њеној „исправности”; њен значај састоји се очувању истинског духа Православља – духа слободе у Христу. Сергијанство није просто погрешило у избору црквене политике. У својој суштини, оно је представљало много изопаченију појаву: сергијанство је издаја Христа на основу прихватања духа времена и овога света. Сергијанство је било неизбежна последица црквене политике која се управљала земаљском логиком, а не разумом Христовим.

1977.

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

————————————-

(1) А. Краснов-Левитин, Успомене, YМЦА-Пресс, 1977, стр. 91

(2) Житије свештеномученика Максима Серпуховског и много више података о историји Катакомбне Цркве, укључујући и текст Декларације митрополита Сергија, видети у нашој књизи „Цароставник” („Филокалија”, Београд, четврто издање 2010) – прим. ред.

(3) И. М. Андрејев, Кратки преглед историје Руске Цркве од револуције до наших дана, Џорданвил, 1951, стр. 70-72.

Извор: https://predanje-ms.blogspot.com/2011/04/blog-post_10.html

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!