Blaženi Serafim Rouz: Pitanje pravoslavnog kalendara
Među onim uzrocima koji su započeli žalosne podele unutar Pravoslavne Crkve u ovom veku, jedan od najozbiljnijih je bilo nekanonsko usvajanje gregorijanskog kalendara od strane Konstantinopoljske crkve i još nekoliko drugih crkava. Do današnjeg dana su slovenske crkve odbijale da slede ovaj primer a protestni glas unutar grčke crkve je bio toliko jak da je crkva novog kalendara bila prisiljena da preuzme ulogu progonitelja velikog broja sveštenika i vernih koji su ostali odani pravoslavnoj tradiciji…
Dva pisma koja slede, nastala povodom skorašnjih zahteva u Evropi i Americi, otkrivaju neke od razloga njihove odanosti starom kalendaru. Prvo pismo, štampano u celini, je napisao grčki sveštenik u francusko-jezičkoj švajcarskoj pravoslavnoj zajednici u Ženevi; drugo uključuje dva odlomka koja daju jasan prikaz problema, i to od Amerikanca grčkog porekla, monaha u manastiru Svetog Preobraženja u Bostonu. Obe zajednice, što je značajno, našle su utočište u Ruskoj Pravoslavnoj Zagraničnoj Crkvi.
MOLOSMES, 2. (15.) APRIL, 1967.
UREDNIKU, LE LUMIGNON QUI FUME
ŽENEVA
Poštovani,
Časopis Le Monde me je zamolio da dostavim kratko objašnjenje čitaocima o problemu starog kalendara. Bio bih Vam zahvalan ako biste mi dali jednostavan i sažet odgovor koji bi bio razumljiv nepravoslavnima. Unapred hvala, molim Vas, prihvatite moju odanost Crkvi Hristovoj,
Elijas Ruart.
Dragi brate u Hristu prema našoj zajedničkoj Veri, Elijase,
Zahvaljujem za Vaše pismo od 2. (15.) aprila. Odgovaram Vam javno, jer me više brine upućivanje i poučavanje vernih od mišljenja čitalaca Le Monde. Ne mogu da prilagodim svoj odgovor „onima bez“ i „onima sa“. Ne govorim iz „duplog srca“ ne tražim „slavu ljudi“; stoga imam samo jedan odgovor za sve. Svi će ga razumeti u odnosu na svoje mesto u planu Božijeg promisla. To da će mnogi reći:„Ovo je tvrda beseda. Ko je može slušati?“ (Jovan 6:60) je neizbežno. Mislim zato, da je od zadovoljavanja znatiželje radoznalih bolje da se „iskupi vreme“ sticanjem postojane braće u Hristu u našoj najsvetijoj Veri, na taj način kojim, „poučavajući jedan drugog“, možemo da se, sa velikim razlogom, suočimo sa zahtevima Reči Božije.
Danas verni prolaze kroz veliku krizu – krizu koja će, prema upozorenju našeg Spasitelja Hrista, postati mnogo gora kako se bliži kraj. Jer kako satana zna da ima malo vremena, tako više traži da obmane čak i izabrane, ako je moguće (Mat 24:24; Marko 13:22). Ovo je preteška izreka, ali onda je i celo Jevanđelje niz teških izreka onima koji „jedva mogu da čuju“.
Mnogi vernici u dobroj veri misle da je pitanje kalendara i crkvenih praznika od drugorazredne vrednosti, ako je uopšte od značaja. Oni čak navode biblijske citate, kao što je ovaj od apostola Pavla: „Da vas, dakle, niko ne osuđuje…za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote…“ (Kol. 2:16) ili opet: „Gledajte na dane i mjesece, i vremena i godine! Bojim se za vas, da se nisam uzalud trudio oko vas“. (Gal. 4:10).
Da ne zaboravimo, međutim, da je nama na korist ako se pljesnemo rukom preko usta kao monah Kopri svaki put kad navodimo citate iz Pisma, posebno kada nismo ispravno iz konteksta izdvojili Reč Istine. Ovde apostol prekoreva ritualiste svog doba (a oni postoje u svakom dobu), npr., one koji su ograničili svoj religiozan život spoljašnjim oblicima službe i njih smatraju uslovima spasenja. Ovim zalutalim ljudima, ono što je van njih samih nema nikakve veze sa onim što je unutar njih; ritualni oblik se ne poklapa sa unutrašnjom duhovnom realnošću, oni proturaju lažni novac, tražeći opravdanje za sebe u neznanju o blagodati Hristovoj.
Ovo, međutim, ne znači da je neko ko je okusio blagodat Hristovu neuredni vernik, koji zaboravlja da „Bog nije Bog nereda i konfuzije, nego reda i mira“, i koji se prema tome ponaša kako hoće, a ne kao deo organa u jednom telu. Nijedan organ u telu ne radi sam po sebi, već svaka operacija svakog organa (uho, stopalo, oko itd.) zahteva simultanu i harmoničnu operaciju svih funkcija drugih organa. Pogledajte samog apostola Pavla – najbitnije od svega je da je on apostol i propovednik Milosrđa, i citiran je u tekstu iznad – sa kojom poslušnošću i poniznošću se on predao pravilima jevrejske vere – kako se molio, šišao kosu, podvrgnuo dugom putovanju da bude prisutan u Jerusalimu i bogosluženju na dan Pedesetice! Zašto nije ostao na Korintu, pošto se Gospod više ne obožava u Jerusalimu, ili na planini Garizim, nego u „duhu i istini“? Zašto bi želeo da slavi Pedeseticu u proleće, a ne u jesen, na primer, kada bi svakako išao u Jerusalim nekim drugim poslom? Vidite kada on sam poštuje „dane, i mesece, i doba“! Hajde da, onda, budemo veoma pažljivi kada citiramo Božansko i Sveto Pismo.
Ovih dana, čak i od onih koji zauzimaju visoke pozicije u Crkvi, čujemo razne slogane koji nas uznemiravaju. Na primer, „Današnji problemi su novi, i ovi novi problemi zahtevaju nova rešenja“. Prostor mi ne dozvoljava da opširnije napišem o ovome, nego da prosto naglasim da slogani za aggiornamento, za „osavremenjivanje Crkve“ jesu jeres i đavolje zamke. Čovekova potreba je uvek jedna i ista, i nije se promenila od vremena kada je on izgubio Prisustvo Boga. Čovekova isključiva i elementarna potreba – pitanje života i smrti – je da ponovo pronađe svog Boga. Ako ova potreba nije zadovoljena, sva druga zadovoljstva su zamena dobara najgoreg kvaliteta, koja jedino stvaraju potrebu za potrebom u začaranom krugu; i kao krvotočivažena, ljudi će plaćati novac navrat-nanos takozvanim „lekarima“ bez ikakvog rezultata, zato što još uvek nisu prišli rubu Njegove haljine i osetili moć koja izlazi iz nje. Istina nikad ne stari niti postaje staromodna, niti izlazi iz stila; nikada ne zahteva reviziju ili „modernizaciju“ – aggiornamento. Istina je Bog i zato uvek ostaje večna i nepromenjiva.
Međutim, nikada nećemo pomoći vernima da pronađu Boga i istinu gajeći lenjost i apatiju našeg „obmanjivog i iskvarenog srca“, koje ne traži ništa drugo nego da potopi sebe još dublje u tu apatiju i da se još više udalji od svog Stvoritelja i Spasitelja. I sigurno se nećemo pridići iz svoje lenjosti i postati svesni rizika u kom se nalazimo ukidanjem postova, prezrenjem monaštva, ravnodušnošću prema crkvenim praznicima, dok govorimo: „Ovo nije važno“, „Ovo je staromodno“, i treće, „Ovo nije privlačno ukusu dvadesetog veka“.
Ono „Nema veze“ i ono „Nije važno“ su malene pukotine u zidu kroz koje će jednog dana sve da nas preplavi okean. Pogledajte pravoslavne Fince. Prvo su pristalice novog kalendara obećale svima da će u najmanju ruku samo da napuste računanje datuma praznika oko Uskrsa prema tradicionalnoj poziciji. Pogledajte ih, međutim, sad; nisu stali tu. Promenili su takođe i računanje datuma Uskrsa. Praznik nad praznicima, Svečanost nad svečanostima, više ne slave sa nama, svojom braćom u Hristu u našoj zajedničkoj Veri, nego sa Zapadnjacima. Više svakodnevno ne čitaju iste delove Jevanđelja sa nama, više ne poju himne u istom glasu. Mnogi ljudi će mi reći da u početku Vaskrs nije slavljen istovremeno na Istoku i Zapadu, iako su istovremeno oba i dalje bili jedno, i priložiće druge slične argumente, sve potpuno izvađene iz konteksta. Ja nisam ni teolog niti učen čovek, ali znam da se održavanje Vaskrsasa Zapadnjacima i prićešće iz istog putira svode na jednu i istu stvar. Oni koji gledaju na nas kao na unazađene ili kao na fanatike, rade to jer, nažalost, razmišljaju o pravoslavlju kao o pukoj ideologiji, kao da je ono teorija poput bilo kog drugog proizvoda mozga, a ne da je ono srce, koje ima samo jedan otkucaj.
Za nas koji smo unazađeni, međutim, pravoslavlje je otkucaj srca, puls života koji cirkuliše celim čovekom u svim njegovim izražajima (telo-duh-duša). Mi verujemo (čak iako drugi misle da smo potpuno van pameti) da su čak i dlake na glavi onoga ko živi pravoslavljem drugačije od onih koji nisu pravoslavci.
Kako ću nadalje pokušati da objasnim, način na koji je novi kalendar prihvaćen potresa osnovna stanovišta i principe Crkve Hristove, jedinstveno Telo koje je Gospod kupio po ceni Svoje Sopstvene Krvi i koju je On osnovao i osvetio na dan Pedesetice.
1. Pitanje astronomske preciznosti.
Pristalice novog kalendara tvrde da ne poštuju gregorijanski (papinski) religijski kalendar, nego da su „ispravili“ pravoslavni julijanski kalendar da bi sprečili da on bude astronomski pogrešan. Stoga njihove novoizdate liturgijske knjige imaju napomenu „Prema prepravljenom julijanskom kalendaru“. U stvarnosti, međutim, to je stvar prihvatanja gregorijanskog religijskog kalendara Zapada. Danas je dobro poznato da su, gledano s astronomske tačke gledišta, oba kalendara pogrešna. Ako pristalice novog kalendara zaista žele astronomsku ispravku kalendara, zašto ga onda ne isprave na osnovu najskorijih podataka astronomske nauke, umesto što prihvataju religijski kalendar Rima, koji je, kako ispada, takođe astronomski neispravan? Kako se kalendar ispravlja? Pristalice novog kalendara nam kažu kolebljivo: „Ali s vašim kalendarom ćemo uskoro imati Božić u avgustu!“ Bolje bi uradili da ne pokazuju svoju pamet tako jeftino. Nigde nije napisano da moramo da imamo sneg da bismo slavili Hristovo Rođenje. I da ne zaboravimo da se, kada ovde slavimo Rođenje sa snegom, naša pravoslavna braća u Hristu u Australiji i bilo gde drugde, koji slave istovremeno kada i mi, nalaze usred leta. Hajde da, onda, ne prosuđujemo neozbiljno, i hajde da ne budemo „deca umom“ ali da „zloćom detinjimo“ (1 Kor. 14:20). A ako bismo poželeli da budemo pametni, podsetili bismo vas da pre nego što budemo imali Božić u avgustu, verovatno bi Hrist već došao. Umesto što menjamo vreme i godišnja doba, bolje da se spremimo za Njegov dolazak i ostavimo astronomiju u opservatorijumu. Astronimija bi zapravo trebalo da bude u službi Crkve u bilo kom slučaju, a ne da Crkva bude predata astronimskim činovima balansiranja. Za vernika vreme ima potpuno drugačije značenje od onog naznačenog kretanjima zvezda. Za vernika su prošlost, sadašnjost i budućnost harmonički sjedinjeni, zato što u Hristu Isusu mi napuštamo ljudske privremene granice i čak upravo u ovoj sadašnjosti smo mi kušači nebeskih stvari.
2. Jedinstvo Crkve.
U tekstu iznad sam rekao da je Crkva Hristova jedno Telo; i apostol kaže o organima ovog jednog Tela da „ako jedan organ pati, svi drugi organi pate s njim, ako se jedan organ raduje, svi drugi organi se raduju s njim“. Tako da, čak i u našem službovanju, Crkva se raduje, tuguje ili slavi kao jedno čitavo telo u zavisnosti od prilike; međutim, kako su pristalice novog kalendara navodno „ispravile“ kalendar, u trenutku kada neki slave Spasiteljevo Rođenje, drugi su još uvek usred posta. Onda mi pitamo: da li je zaista vredno menjati kalendar koji je ustanovio Vaseljenski Sabor, s kojim su naši oci postali Sveci, s kojim su Mučenici prolivali svoju krv i s kojim je Crkva živela dvadeset vekova? – da li je zaista vredno maltretiranja da se zameni drugim, za koji se tvrdi da je astronomski precizniji (iako je i on pogrešan) i da se tako razbije ovo izvanredno jedinstvo i stvori zabuna i podela i nered u stadu? Pošto je pravoslavna savest odbila gregorijanski kalendar – jer ne smemo zaboraviti da pristalice novog kalendara čine samo mali deo pravoslavnih, od jedva nekih deset procenata, dok devedeset procenata poštuje kalendar Otaca i održava Uskrs i povezane praznike (u Triodu i Pedesetici) prema drevnom shvatanju – mi pitamo: ko su ti koji zapravo remete mir, uzajamno razumevanje i sklad Crkve? – fanatične i unazađene pristalice starog kalendara ili „liberalne“ i „napredne“ pristalice novog kalendara? Ko su zapravo ti koji prave svađe i stvaraju probleme tamo gde ih nema? Ko su u stvari ti koji su preokupirani „danima, vremenima i godinama“? Mi, unazađene i fanatične pristalice starog kalendara, ne obogotvorujemo dane i kalendare, niti smatramo da je jedan dan „svetiji“ od drugog zbog nečega što je u prirodi tog specifičnog dana. Mi verujemo da Crkva, ako postoji razlog, može da pomeri praznik na drugi datum i imamo bezbroj primera kada je Crkva to uradila. Međutim, prvo, mora postojati dobar razlog takvoj promeni; drugo, to ne sme da remeti jedinstvo i red; treće, to se mora odraditi slobodno i bez prisile Crkve kao celine; i četvrto, to se ne sme uraditi naprosto zbog duha „modernizacije“ ili radi imitacije drugih.
3. Liturgijsko jedinstvo.
Govorio sam o liturgijskom jedinstvu. Ovde je pogodno da se podsetimo raznih primera nereda u sveštenovanju, koji sledi delimičnom usvajanju gregorijanskog kalendara:
– Nema jedinstva u praznicima i postu, kao što smo već videli.
– Post Svetih Apostola se skraćuje, a često se i izbacuje kada Uskrs padne kasno.
– Praznik Sv. Georgija često pada tokom Velikog posta i mora da se pomeri na ponedeljak nakon Uskrsa.
– Kyriakodromion, ili serija biblijskih čitanja, se menja na račun umetanja proslave Krstovdana; npr., budući da su ranije svi pravoslavni čitali isti pasus iz Biblije svakog dana u crkvenim bogosluženjima, nered je stvorio takvu situaciju kada se više tako ne radi.
Da sam stručnjak, mogao bih da nabrojim i druge nepravilnosti, ali bi navedeno trebalo da bude dovoljno.
4. Pitanje papske samovolje.
Kao što svi znaju, okupator Svete Stolice se, putem svog otpadništva i jeresi, odvojio od tela Crkve Hristove. Smatrajući sebe superiornim nad saborima, čak i nad Vaseljenskim Saborom, kao posledica ovog jeretičkog stanovišta, smatrao je da je dobro, u 16. veku, da se promeni kalendar i to svojevoljno i bez pristanka Crkve. Rimski papa se ponaša prema svom nahođenju; ali Crkva Hristova, procenjujući da su njegova stanovišta i ponašanje neuskladivi sa činjenicama pravoslavne saborne dogme, osuđuje ih kao i pitanje kalendara. Ovaj „novi“ ili „gregorijanski“ ili „papski“ kalendar je Sabor, koji je davno održan u Konstantinopolju (1587. i ponovo 1593.), stavio van zakona i osudio Sinodskim Tomosom.
Da stolujući u Rimu stvarno voli Crkvu Hristovu više od sopstvenog sistema, on bi se, kroz pokajanje i priznanje Pravoslavne Vere, ponovo ujedinio sa Crkvom Hristovom iz koje se isključio, pa onda ponudio Crkvi svoje mišljenje o kalendaru i ostavio bi to njenoj proceni, kao što mi ostali pravoslavni radimo.
Svakako da će oni koji zastupaju trenutna „ekumenska“ stanovišta ismejati ono što smo mi rekli kao nešto zastarelo i staromodno. Neka ne zaborave, međutim, da će ove njihove novopridošle teorije, pošto nisu u skladu sa tradicijom, propasti pre ili kasnije i proročka reč će se opet čuti: „Jer od maloga do velikoga svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice. I liječe rane kćeri naroda mojega ovlaš, govoreći: mir, mir; a mira nema. Eda li se postidješe što činiše gad? Niti se postidješe niti znaju za stid; zato će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod. Gospod reče ovako: stanite na putovima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je dobar put, pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj. A oni rekoše: nećemo da idemo.“ (Jer. 6:13-16).
5. Pitanje hijerarhijske samovolje.
U Pravoslavnoj Crkvi jedini Vođa je Hristos i Njegov Izaslanik na zemlji je Sveti Duh. Nijedan episkop ili patrijarh se ne smatra vođom Crkve Hristove na zemlji, i nijedan od njih ne može doneti odlučujuću presudu u odnosu na problem koji se tiče cele Crkve, kao, npr., o bogosluženju. Niti može ijedna lokalna Crkva da usvoji drugačiji pravac od Crkve kao celine. Ako, na primer, postoji hitna potreba da se promeni religijski kalendar, Svepravoslavni Sabor – odnosno Vaseljenski Sabor – mora da se sazove i u njemu sve lokalne pravoslavne Crkve mogu slobodno da učestvuju. Samo takav Sabor se može smatrati kompetentnim da donosi odluke i statute o takvoj stvari.
Kada, međutim, jedan poglavar jedne lokalne Crkve voljno i neovlašćeno donese odluku ove vrste, očigledno je da su Saborski temelji Pravoslavne Crkve uzdrmani i da se postavljaju temelji onome što će imati katastrofalne rezultate u budućnosti.
6. Pitanje odnosa Crkve i države.
Nemam ovde prostora da se bavim tako nezgodnim pitanjem. Međutim, ne može se sumnjati da po pitanju menjanja kalendara politika i diplomatija igraju najveću ulogu – oni su najštetniji uticaji na slobodnu i živu Crkvu. Ipak, Crkve u Jerusalimu, Rusiji, Bugarskoj, Srbiji, Svetoj Gori Atos, između ostalih, drže se pravoslavnog julijanskog kalendara Otaca, bez obzira na komercijalni kalendar, koji nema veze sa nama. I to je naša sramota a njihova zasluga što muslimani i jevreji poštuju svoje religijske kalendare ne menjajući ih, dok mi pravoslavni, jedina Crkva Hristova na zemlji, mi kojima je poverena Istina otkrivena Prorocima, Apostolima i Ocima – mi dopuštamo sebi da budemo ograničeni i nošeni svakim udarom vetra Zapadne inovacije.
Da li vidiš sada, brate, koliko problema pitanje kalendara donosi? Do koje granice nepravoslavni mogu da ih razumeju, ja ne znam.
S’ ljubavlju u Bogu,
Otac Bazil (Vasilije)
Prevedeno iz Fr. Basil Sakkas, „La question du calendrier Orthodox“, u La Foi transmise, maj 1967., str. 5-11, objavio sveštenik Švajcarske pravoslavne zajednice („Sv. Nektarije Eginski“) u Ženevi. Le Luignon qui fume je zvanični organ pomenute zajednice.
Sledeći odlomci su iz pisma koje je napisao monah iz manastira Svetog Preobraženja u Bostonu, o objašnjenju problema kalendara, upućenom pravoslavnom američkom doktoru Srednjeg zapada. Oni pokazuju izvanredan znak Božije milosti onima koji ostaju verni Njegovim putevima, kao i dva poučna primera konfuzije i podela koje korišćenje novog kalendara u nekim crkvama još uvek prouzrokuje.
…Mnogi Božiji znaci i čuda su se takođe desila među ljudima, da bi tako postalo jasno da našem Gospodu Samom nije bilo prezrivo naći se među prostima i neukima, kod onih vatrene i verne duše. …Jedan od najzapanjujućih znakova od Boga desio se tokom svenoćnog bdenja za Krstovdan 1925. godine. U maloj seoskoj kapeli Sv. Jovana Bogoslova u podnožju planine Imitos (koja je sada u okviru gradskih granica Atine), preko 2000 ljudi se okupilo da proslavi praznik prema starom kalendaru. Kada je arhiepiskop Papadopulos (Atinski) načuo šta se dešava, poslao je poruku ministru unutrašnjih poslova, koji je potom poslao policiju da rastera gužvu i uhapsi sveštenika. Kada je policija stigla i videla veličinu mase, uplašili su se od pravljenja scene sa tolikom gomilom i odlučili su da sačekaju jutro da bi uhapsili sveštenika.
U ponoć, baš kada je povorka Litije prolazila, ljudi koji su stajali napolju u dvorištu male kapele, videli su iznenada ogroman Krst koji se oblikovao na nebu tačno iznad njihovih glava. Krst, koji je stajao horizontalno, protezao se od male kapele sve do iznad vrha planine Imitos, i bio je oblika vizantijskog Krsta, sa tri prave ukrštene prečke. Kada su ga ljudi videli – bio je najblistaviji i najsvetliji u svojoj pojavi – svi su proplakali u strahu. Povorka i služba su stali i ljudi su pali na kolena plačući i izgovarajući „Gospodi poiluj!“ Krst je tako ostao na nebu pola sata i onda je lagano počeo da se uzdiže dok napokon nije ostao da stoji uspravno i onda je polako počeo da nestaje. Sledećeg dana su atinske novine objavile ceo izveštaj sa skicama o tome kako se Krst pojavio. Takav znak se nije pojavio još od vizije Sv. Konstantina, i takođe još od godine 346., kada je Krst viđen na nebu protežući se od Golgote do Maslinske gore, kada je Sv. Kiril bio episkop u Jerusalimu…
Jerusalimska patrijaršija je posebno zainteresovana za rešavanje problema kalendara zbog svoje pozicije kao mesta hodočašća. Na primer: kada se patrijarh Atinagora sreo sa papom Pavlom u Jerusalimu, nakon toga je otišao u Vitlejem da prisustvuje službi za Božić (koji se tamo slavi prema starom kalendaru. Imajte na umu da je on već proslavio Božić prema novom kalendaru u Konstantinopolju). U međuvremenu pristalice novog kalendara su, do povratka Atinagore u Konstantinopolj, već proslavili Bogojavljenje. Drugim rečima, sam Atinagora je, zbog zabune oko kalendara, proslavio dva Božića, ali te godine nije proslavio Bogojavljenje.
Takođe, mnogi pobožni hodočasnici su došli iz Grčke da proslave Božić u Vitlejemu, ne znajući da Jerusalimska patrijaršija poštuje stari kalendar. Oni stižu u Vitlejem i otkriju da je dan Sv. Spiridona, a da će Božić biti za dve nedelje. Oni su se organizovali da ostanu na nekoliko dana, i malo je bilo onih koji su imali zaliha ili novca da sačekaju dve nedelje. Užasnuti, molili su sveštenike tamo da im otpoju nekoliko Božićnih tropara i, naravno, sveštenici odbijaju, jer ne samo da nije Božić prema njihovom shvatanju, već su i usred posta. Hodočasnici se vraćaju u Grčku zbunjeni i obeshrabreni pošto nisu mogli da proslave Božić ni u Vitlejemu, jer je već proslavljen u Grčkoj. Stoga te godine neće proslaviti Božić nigde. Ovo se tamo dešava svake godine…
Prevod sa engleskog: Pravoslavna porodica, februar 2017.(The Orthodox Word, august-september 1967.)
