Crkva

Blaženi Serafim Rouz: Budućnost Rusije i kraj sveta

Svaki Pravoslavni Hrišćanin postavljen je između dva sveta; ovog, palog sveta, u kome se trudimo da obezbedimo naše spasenje i drugog sveta, Nebesa, otadžbine prema kojoj težimo i koja nam, ako vodimo istinski Hrišćanski život, daje nadahnuće da živimo iz dana u dan Hrišćanske vrline i ljubav. Ali svet je previše sa nama. Mi često, u stvari, u sadašnje vreme obično zaboravljamo nebeski svet. Pritisak stvarnosti je toliko strašan danas, da mi često gubimo trag, šta naš život kao Hrišćanski treba da bude. Čak iako prisustvujemo crkvenim službama i često i smatramo sebe „aktivnim“ članovima Crkve, koliko često naša crkvenost je samo nešto spoljašnje, povezano sa predivnim službama i celokupnim bogatstvom našeg Pravoslavnog Predanja, ali koja manjka u stvarnoj unutrašnjoj ubeđenosti da je Pravoslavlje vera, koja može spasiti dušu našu za večnost, manjka u stvarnoj ljubavi i posvećenosti Hristu, Ovaploćenom Bogu i Osnivaču naše vere.

Koliko je često nas crkveni život, samo stvar navike, nešto kroz šta prolazimo spoljašnje, ali koja nas ne menja iznutra, ne čini da rastemo duhovno i vodi nas u večni život u Bogu.

Naše vreme

Živimo u vremenima, za koje nas je Gospod upozorio u Jevanđelju, kada će „ljubav mnogijeh ohladniti.“(Mat. 24:12), u poslednjim vremenima, kada je Hrišćansko Jevanđelje,  koje je primljeno sa takvom revnošću od prvih Hrišćana, postalo samo mali deo života koji vodi većina nas, umesto da bude središte i smisao našeg života – što bi zapravo trebalo i da bude, ako ostvarimo ono što naša vera zaista i jeste.

Pravoslavno Hrišćanstvo kao plamena vera, koje se ne stidimo da je ispovedimo i imamo kao najdragoceniju stvar u nasem životu, je u velikom stepenu u stanju opadanja i povlačenja u svetu danas.

Ali ironično – i dalekovido – dok izgleda da se Pravoslavlje povlači, Rusija (ili bolje reći Sovjetski Savez, ateistički režim, koji je porobio Rusku zemlju) napredovala je i sada ima vodeći položaj u svetskoj istoriji našeg vremena. Stoga, ono što se dešava u SSSR-u, posmatra se danas sa velikim interesovanjem u ostatku sveta. Značajno je da ono što se danas dešava u SSSR-u tiče života prave Rusije – Pravoslavne Rusije. Pravoslavna obnova u Rusiji, tesno je povezana sa budućnošću Ruske zemlje.

U XIX i na početku XX veka u Rusiji, pre Revolucije iz 1917. godine, postojala su proročanstva duhovnih ljudi, koja su se ticala ne samo dolaska ateizma u Rusiju i perioda krvi, ropstva, već takođe i što se tiče onoga što se može desiti sa Rusijom nakon tog doba, ako se Pravoslavni Rusi pokaju za grehe, koji su izazvali nastupanje tog doba.

Pogledajmo stoga u ta proročanstva i način na koji su oni povezani, sa onim što se dešava u Rusiji danas. Pogledajmo ne sa površne tačke gledišta žute stampe, već dublje i pokušajmo da vidimo nešto od onoga šta se dešava u duši i srcu Rusije, i šta bi mogli ocekivati prema tim proročanstvima i prema našem znanju opstih proročanstva koja se tiču onoga, što će se dešavati pre kraja sveta.

seraphim2

Kraj sveta

Ali zašto govorimo o kraju sveta? Da li mi zaista živimo u poslednjim vremenima sveta? Zašto povezujemo zajedno budućnost Rusije i kraj sveta?

Čak i svetovni pisci govore o našim „apokaliptičnim“ vremenima. I zaista, problemi koji danas muče svet – iscrpljenost izvora hrane, prenaseljenost, bukvalno čudovišta koje je stvorila savremena tehnologija, a naročito oružja sposobna da unište celokupne zemlje ili čak celokupnu civilizaciju – sve ukazuje na približavanje krize ljudskog roda, koja je daleko od bilo čega što je ovaj svet ikada video, i verovatno do bukvalnog kraja života na zemlji.

U isto vreme, religiozni mislioci ukazuju na cvetanje nehrišćanskih pokreta u naše vreme i predviđaju „novo doba“ u kome će „nova religijska svest“ vladati umovima ljudi i staviti tačku na dvehiljadegodišnju vladavinu Hrišćanstva. Astrolozi upućuju na „Doba Vodolije“, za koje smatraju da će poćeti oko 2000. godine. I samo približavanje 2000. godine dovoljno je da nadahnjuje u mnogim umovima, ideju o Novom Dobu, na neki način drugačije od svega ostalog u ljudskoj istoriji.

Među mnogim nepravoslavnim konfesijama, ove ideje se ogledaju u vidu učenja, nazvanog „hilijazam“ ili „milenarizam“ – verovanja da će Hristos uskoro doći na zemlju i vladati ovde sa Svojim Svetima hiljadu godina, pre nego dođe kraj sveta.

Ovo učenje je jeres, osuđeno od Drevnih Otaca; ono ima svoj koren u pogrešnom tumačenju knjige Otkrovenja (Apokalipse). Pravoslavna Crkva uči da vladavina Hrista i Njegovih Svetih, kada je đavo „svezan“ za hiljadu godina (Otk. 20:3), period u kome živimo, celo razdoblje (1000 kao broj simbolizuje celinu) između Prvog i Drugog Dolaska Hristovog.

U ovom periodu, Sveti zaista vladaju sa Hristom u Njegovoj Crkvi, ali to je mistična vladavina, koja nije određena nikakvim spoljašnjim, političkim ukusom, koji mu hilijasti daju. Đavo je zaista svezan u ovom periodu – t.j. ograničen u ostvarenju svoje zle volje protiv čovečanstva – i verni koji žive životom Crkve i primaju Svete Tajne, žive blagoslovenim životom, pripremajući sebe za večno Carstvo Nebesko. Nepravoslavni, koji nemaju Svete Tajne i nisu okusili istinski život Crkve, ne mogu razumeti ovu mističnu vladavinu Hrista i zato traze političku i spoljašnju vladavinu.

I tako, budućnost sveta, u kojoj će Rusija očigledno imati središnju, glavnu ulogu, povezana je sa idejama ili kraja sveta u fizičkom smislu, ili kraja civilizovanog sveta koji znamo i dolaska novog doba skoro rajskih kvaliteta.

Neki ljudi su protumačili ulogu Rusije u tom novom dobu, u pojmovima vezanim za jeres hilijazma. Ustvari, ako izbliza pogledamo na učenje komunizma, koje je zavladalo ruskim drustvom u poslednjih 60 godina, možemo videti da je to svetovna verzija hilijastičke ideje; ono uči da potpuno novo istorijsko razdoblje počinje sa komunizmom, da kada komunizam konačno zavlada svetom, postojaće univerzalna sreća i sloboda čovečanstva od svega što ga je vezivalo u prošlosti. Uključujući i religiju.

Danas, šezdeset godina nakon komunističkog eksperimenta u Rusiji, i kraćeg perioda u drugim narodima, možemo videti koliko je nepromišljeno verovanje koje leži u osnovi komunizma. Stvarnost komunizma nije raj na zemlji, već Gulag; čovečanstvo uopšte nije bilo „oslobođeno“, već porobljeno gore nego ikada pre.

Ali Rusija, prva zemlja koja je iskusila komunističku budalaštinu, jeste i prva zemlja koja je počela da se budi iz njega i preživljava ga; bez obzira na nastavljenu vladavinu komunističke tiranije u Rusiji, ateizam još nije zarobio dušu Rusije i religiozno buđenje koje se može videti u Rusiji sada, jeste nesumnjivo samo početak nečeg ogromnog i stihijskog: oporavak duše celog naroda od kuge ateizma. Ovo je razlog zašto Rusija može imati reč od značaja za ceo svet, koji se potapa u istu zamku ateizma, iz koga se Rusija uzdiže; zato je budućnost Rusije tako blisko povezana sa budućnošću celog sveta, u religioznom smislu.

Kraj sveta u Hrišćanskim Proročanstvima

Pre posebnog okretanja na proročanstva o Rusiji, želeo bih da ukratko izložim opšte Pravoslavno učenje o tome šta će se desiti pred sam kraj sveta. To će nam dati objašnjenje, u kome ćemo moći da predstavimo i proročanstva koja se tiču budućnosti Rusije.

Događaji pre kraja sveta, opisani su na brojnim mestima Svetog Pisma; 24-ta glava Jevanđelja po Mateju, sa uporednim mestima u drugim Jevanđeljima, najviše u Knjizi Apokalipse, naročito 8-oj glavi i dalje; drugo poglavlje 2. Poslanice Solunjanima; 2. Poslanica Svetog Apostola Petra, 3-ća glava; nekoliko poglavlja knjige Proroka Danila i drugi delovi.

Apokalipsa opisuje ove događaje u seriji vizija; neke su svetle i pozitivne, koje se tiču ispunjenja Božije Pravde i spasenja Njegovih izabranih; neke su mračne i negativne, koje se tiču užasnih bolesti, koje će doći na zemlju zbog grehova čovečanstva. Ponekad mi prenaglašavamo mračnu i negativnu stranu danas, gledajući na uvećanje zla oko nas; ali to dolazi od naše malodušnosti i svetovnosti – mi moramo da sagledamo celokupnu sliku.

Kako se vreme kraja sveta približava, istina je da će biti vreme nevolja, kakvo svet nije nikada video (Mat.24:21): biće gladi, kuge i pomora, zemljotresa, ratova i glasova o ratovima, gonjenja, lažnih proroka i lažnih hristosa, a ljubav mnogih (uključujući i hrišćane) će ohladneti. Ali u isto vreme, Jevanđelje će biti propovedano svim narodima, i oni koji pretrpe do kraja, uz pomoć Hristovu, biće spašeni.

Zla i lažna religija će doći do vrhunca u svetu u doba Antihrista, svetskog vladara koji će naizgled odneti mir od svetskog nereda, izgledaće da je Hristos ponovo došao na zemlju, vladajući iz obnovljenog Jerusalimskog Hrama.

Ali postojaće i oni koji će gledati kroz obmanu. Posebno, dva Starozavetna Proroka, koji nisu umrli, vratiće se na zemlju – Ilija da obrati Jevreje, a Enoh da propoveda ostalim narodima. Kratka vladavina Antihrista – samo tri i po godine – završiće se u novim neredima i ratovima, usred kojih će Sam Hristos doći sa Nebesa, prethodiće Mu znak Krsta, ovaj svet će biti uništen vatrom i ponovo obnovljen, a u isto vreme će tela mrtvih ustati iz grobova i sjedinjeni sa njihovim dušama, staće pred Strasni Sud Božji.

Sada, sa ovom uopštenom pozadinom, pogledajmo na proročanstva koja se tiču Rusije.

Budućnost Rusije

U devetnaestom veku, u Rusiji su brojni proroci i čak neki od dalekovidih mirjana, kao što je to bio Dostojevski – predvideli Revoluciju koja je došla na Rusiju, kao rezultat neverja, svetovnosti i čisto formalnog stava prema Pravoslavlju, oskudevanja goruće, samoraspinjuće vere koju Pravoslavlje zahteva. Neki su je videli u opštim crtama užasnu katastrofu spremnu da zatekne Rusku zemlju, kao što je Episkop Teofan Zatvornik, kada je pogledao u manjak istinske Hrišćanske vere kod toliko mnogo ljudi, izjavio: “Za sto godina, šta će ostati od našeg Pravoslavlja?”

Drugi su videli zastrašujucu Revoluciju, koja bi mogla da se proširi na ceo svet. Tako, Sveti Jovan Kronštatski govori, u propovedi održanoj 1904. godine: “Rusijo, ako otpadneš od vere, kao što su mnogi intelektualci već otpali, nećeš više biti Rusija, ili Sveta Rusija. I ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu – onda je kraj sveta blizu. Bog će uzeti pobožnog Cara i poslaće bič u liku nevernih, surovih, samoproklamovanih vladara, koji će natopiti celu zemlju suzama i krvlju.“

Ovo je stanje u kome se svet sada nalazi, sa skoro polovinom natopljenom u krvi, koja trpi tiraniju koja je počela 1917. sa Ruskom Revolucijom. Da li ima nade za spasenje, ili će ateizam jednostavno pokriti ceo svet i uspostaviti Carstvo Antihrista?

Imamo dobre razloge da sumnjamo da će budući događaji biti tako prosti, kako zbog toga što se prva zemlja gde je počela vladavina ateizma, Rusija sada nalazi u religijskom buđenju, koje je već prepreka njegovom širenju; a takođe i što Antihrist, prema Pravoslavnom Prednju neće biti samo bezbožni tiranin kao Staljin npr., već religiozna figura koja će pre ubeđivati, nego prinuđivati i prisiljavati ljude da ga prihvate.

Sveti ljudi koji su živeli na početku Revolucije, bili su svesni apokaliptične prirode ovog događaja i znali su da će to biti duga i teška proba za rusku zemlju. Ali su takođe predvideli i da će biti kraj ovom iskušenju.

Starac Aleksije iz Zosimovog Skita, koji je bio monah, koji je izvukao žreb prilikom izbora Patrijarha Tihona, čuo je ljude kako plaču u crkvi Manastira Sudov (to je bilo, u prvim, konfuznim mesecima Revoucije): „Naša Rusija je izgubljena, Sveta Rusija je izgubljena!“

Na ovo, on je odgovorio: „Ko je taj, koji govori da je Rusija izgubljena, da je poginula? Ne, ne, ona nije izgubljena, ona nije propala i neće propasti, ali ruski narod mora biti očišćen od grehova kroz velika iskušenja. Moramo se moliti i često kajati. Ali Rusija nije izgubljena i nije poginula.“ (Pravos. Rusija; br.1,str.9)

Starac Anatolije Mlađi Optinski, na samom početku, u prvim danima Revolucije, u Februaru 1917, izrekao je proročanstvo u vidu jake, žive slike budućnosti Rusije: „Biće oluje. I ruski brod će biti razbijen na komade. Ali ljudi mogu biti spašeni, čak i na daščicama i odlomcima. I neće svi poginuti. Moramo se moliti, svako se mora moliti i kajati često. I šta se dešava posle oluje?… Biće zatišje.”

Na ovo su svi odgovorili: “Ali nema više broda, razbijen je na komade; propao je, sve je propalo.” „Nije tačno“, rekao je Baćuška, „Veliko čudo Božije će se pokazati. Sve te dašcice i delići, voljom Božijom i Njegovom moći, skupiće se zajedno i sjediniti, i brod će biti ponovo sagrađen u svojoj lepoti i ići će svojim putem, predodređenim od Gospoda. I to će biti čudo očigledno svakome.“ (Pravos. Rusija; br.1,str.9)

Starac Varnava iz Getsimanskog Skita, govorio je pre Revolucije o katastrofi koja dolazi na Rusiju i surovim progonima i gonjenjima protiv Vere Pravoslavne. Rekao je: ”Progoni vere će se stalno uvećavati. Biće nečuvene nesreće i mraka, skoro sve će crkve biti zatvorene. Ali kada ljudima bude izgledalo da neće moći da izdrže više, onda će izbavljenje doći. Biće procvata. Crkve će čak početi da se grade. Ali ovo će biti procvat pred kraj.” (privatno pismo od N. Kitera)

Shimonah Aristokle, ne mnogo pre svoje smrti u Avgustu 1918, rekao je da: “Sada mi iskušavamo vremena pre Antihrista, ali Rusija će još biti izbavljena. Biće mnogo patnje, mnogo mučenja. Cela Rusija će postati zatvor i moramo mnogo da preklinjemo Boga za oproštaj. Moramo se kajati zbog svojih grehova i bojati se da učinimo i najmanji greh, već težiti da činimo dobro, čak i najmanje. Jer čak i krilo muve ima svoju težinu, ali Božija merila su preciznija. I kada čak i najmanje dobro, pretegne na tasu, onda će Gospod izliti Svoju milost na Rusiju.”

Deset dana pre kraja (njegovog života), rekao je da će „kraj sveta doći kroz Kinu. Biće i neobičnog dešavanja i čudo Božije će se prikazati. Biće potpuno drugačijeg života, ali sve to neće biti  zadugo.“ (Pravos. Rusija; br.21,str.3)

Starac Nektarije Optinski je u 20-im godinama prorokovao: “Rusija će ustati i materijalno neće biti bogata. Ali u Duhu će biti bogata, a u Optini će još biti sedam svetlosti, sedam stubova.” (I.M.Koncevič. “Manastir Optina i njegovo vreme, Džordanvil; 1973, str. 558)

Interesantno, Sveti Jovan Kronštatski je takođe prorokovao da će izbavljenje doći sa Istoka. (I.K.Surski “Otac Jovan Kronstatski», Beograd, 1942; 2 tom, str.24)

Arhiepiskop Teofan Poltavski je skupio u 30-im godinama, proročanstva koja je primio od staraca, kao ovo: ”Pitate me o bliskoj budućnosti i o zadnjim vremenima, Ja ne govorim svoje, već dajem otkrovenje od Staraca. Dolazak Antihrista se skoro primiče i vrlo je blizu. Vreme koje nas od njega deli, trebalo bi da se računa u vidu godina, a najviše u vidu nekoliko decenija. Ali pre Antihristovog dolaska, Rusija mora još biti obnovljena – da budemo sigurni na kratko vreme. I u Rusiji, Car mora biti izabran od Samog Boga. Biće čovek goruće vere, velikog uma i čelične volje. Ovoliko je bilo otkriveno o njemu. Mi ćemo čekati ispunjenje onoga, što je predskazano. Sudeći po mnogim znacima, brzo se primiče, osim ako zbog naših grehova Gospod Bog porekne, promeni ono što je obećao. Prema svedocima reči Božije, ovo se takođe dešava.” (The Orthodox Word; 1969, br.4, str. 194)

Prema tome, možemo videti u proročanstvima ovih Bogonadahnutih ljudi na početku dvadesetog veka, određeno očekivanje obnove Svete Rusije i čak dolaska na vlast Pravoslavnog Cara, za krako vreme pre dolaska Antihrista i kraja sveta. Ovo će biti nesto čudesno, biće neobičan istorijski događaj.

Ali u isto vreme, to je nešto što zavisi od samog ruskog naroda, jer Bog uvek deluje kroz slobodnu volju čoveka. Kao što su Ninevljani pošteđeni kada su se ljudi pokajali, a Jonina proročanstva o njihovom uništenju pokazala lažnim, tako će se i proročanstva o obnovi Rusije pokazati lažnim, ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu.

Blaženi Arhiepiskop Jovan Maksimovič (Šangajski), čiji je grob u samoj crkvi gde se služba održala jutros, duboko je razmišljao o smislu i značenju Ruske Revolucije i o izgnanstvu toliko mnogo ruskog naroda. U svom obraćanju na Saboru Cele Dijaspore u Srbiji 1938. godine, zapisao je: ”Ruski narod je kao celina učinio velike grehe, koji su uzrok sadašnjih nesreća: posebni gresi su kršenje zakletve i Careubistvo. Narodne i vojne vođe odrekli su poslušnost i odanost Caru, čak i pre nego što se odrekao prestola, iznuđujući  kasnije od Cara, krvoproliće koje on nikako nije želeo u zemlji; ljudi su otvoreno i bučno otpozdravili to delo, a sada su glasno izrazili svoje negodovanje u vezi sa tim…

Ta krivica greha careubistva, nije samo na onima koji ga fizički učinili, već i na celom narodu, koji se radovao povodom obaranja Cara i dozvolio njegovo poniženje, hapšenje i progon, ostavljajući ga neodbranjenog u rukama kriminalaca, što je u stvari već samo predodredilo kraj.

Prema tome, katastrofa koja je došla na Rusiju, direktna je posledica užasnih grehova i ponovno rađanje Rusije, moguće je samo nakon čišćenja od njih. Međutim, do sada nije bilo istinskog pokajanja, zločini koji su bili vršeni nisu jasno bili osuđeni i mnogi aktivni učesnici u Revoluciji su nastavili da čak i sada tvrde, da u to vreme nije bilo moguće delovati na drugi način. U neuzdržavanju direktne osude Februarske Revolucije, ustajanje na Miropomazanog od Boga, ruski narod nastavlja da učestvuje u grehu, naročito kada branie plodove Revolucije.” (The Orthodox Word; 1973, br.50, str. 91)

Naravno, careubistvo – ubijanje Miropomazanog Cara – je ne samo greh koji leži na savesti Pravoslavnog ruskog naroda. Taj zločin je, kao što je i bio, simbol otpadanja Rusije od Hrista i istinskog Pravoslavlja – tok događaja koji je zahvatio najveći deo devetnaestog i dvadesetog veka, i sada samo počinje da se vraća. Vrlo je interesantno da je u samoj Rusiji danas, pitanje proslavljenja Cara zajedno sa ostalim Novomučenicima, vezano sa dizanjem doslovno kletve koja je ležala na ruskoj zemlji od njegovog mučeništva.

Otac Gleb Jakunjin – koji sada trpi surovo zatvaranje upravo zbog davanja izjava sličnih ovoj – napisao je pismo Pravoslavnim Rusima u Dijaspori, potpisanim od još nekoliko njegovih drugova boraca, koji izražavaju iste ideje o Caru, koje je i Vladika Jovan izrazio.

Na kraju ovog pisma, on piše: ”Značaj za svetsku istoriju, koji ima mučenicka smrt Carske Porodice, jednak je najznačajnijim događajima u Bibliji; sadrži cinjenicu da se period Konstantinopoljskog postojanja Crkve Hristove završava, a da novi, mučenički, apokaliptički počinje. Počeo je sa dobrovoljnom žrtvom poslednjeg Miropomazanog Pravoslavnog Cara i njegove porodice. Tragedija Carske Porodice je ležala kao kletva na ruskoj zemlji, postajući simbolički uvod ruske duge staze Krsta – smrti desetine miliona njenih sinova i kćeri. Kanonizovanje Carskih Mučenika biće za Rusiju, podizanje sa nje greha careubistva; ovo će je konačno izbaviti od zle opijenosti.” (La Pense Russe, Dec.6 1979; br.328, str.5)

Previše je jednostavno, naravno reći da će proslavljanje Novomučenika, uključujući i Carsku Porodicu, doneti obnovljenje Svete Rusije. Ali ako Pravoslavni narod, i u Rusiji i u Dijaspori, primi ovaj čin svim srcem, onda nema sumnje, kakav bi to uticaj mogao imati na Rusiju.

Jedno veliko proročanstvo o budućnosti Rusije bilo je znano samo nekima pre Revolucije; bilo je toliko smelo, da ga cenzori u Crkvi ne bi dozvolili da bude odštampano. Pronađeno je u istoj zbirci Motovilovih rukopisa, koja je svetu dala čuveni “Razgovor” sa Svetim Serafimom o zadobijanu Duha Svetog. Ovo proročanstvo koje se sad pojavilo u nekoliko izdanja u poslednjoj deceniji, tiče se bukvalnog vaskrsenja Svetog Serafima, pre kraja sveta.

Evo šta je Sveti Serafim Sarovski rekao Motovilovu: “Puno puta samo čuo iz usta velikog Bogougodnika, Starca, Oca Serafima, da on neće počivati u Sarovu svojim telom. I gle, jednom sam se ja (Motovilov) usudio da ga pitam: “Baćuška, vi blagoizvoljevate sve vreme da kažete da sa vašim telom nećete ležati u Sarovu. Da li to znači, da vas monasi iz Sarova, dati nekome?“

Odgovorio je: „Vaše Bogoljubije, Gospod Bog je odredio da ja, ubogi Serafim, treba da živim znatno duže od sto godina. Ali pošto će episkopi tog vremena, postati toliko bezbožni, da će u svojoj bezbožosti prevazići grčke episkope iz vremena Teodosija Mlađeg, tako da više neće čak verovati u glavnu dogmu Hrišćanske vere; tako da će biti ugodno Gospodu Bogu da mene, ubogog Serafima uzme, iz ovog privremenog života do tog vremena i da me onda vaskrsne; i moje vaskrsenje će biti kao vaskrsnuće Sedam Otroka u pećini Ohlon, u dane Teodosija Mlađeg.“

Motovilov nastavlja: „Pošto mi je otkrio ovu veliku i zastrašujuću tajnu, veliki Starac me je obavestio da će nakon njegovog vaskrsnuća, on ići iz Sarova u Divjevo i da će tamo početi propoved svetski raširenog pokajanja. Zbog ovog propovedanja i iznad svega, zbog čuda vaskrsenja, velika množina ljudi sakupiće se iz svih krajeva zemlje; Divjevo će postati Lavra, Vertijanova će postati grad, a Arzamas predgrađe. Propovedajući pokajanje u Divjevu, Baćuška Serafim će otkriti četiri svetinje u njemu, a nakon otkrivanja sam će leći u sredinu između njih. I onda će uskoro doći kraj svega.“

Drugi put je Sveti Serafim govorio Motovilovu u vezi sa duhovnim stanjem poslednjih Hrišćana, koji će ostati verni Bogu, pre kraja sveta: „I u dane te velike tuge, o kojima je rečeno da se ne bi spasilo nijedno telo, osim ako radi izabranih, ti dani ne bi bili skraćeni – u tim danima ostatak vernih, iskusiće nešto slično što je jednom iskusio Sam Gospod, kada se On, viseći na Krstu, budući savršeni Bog i savršeni Čovek, osetio zaboravljenim od Njegovog Božanstva i onda je On glasno zavapio Njemu: Bože Moj, Bože Moj, zašto si Me ostavio?

Poslednji Hrišćani će takođe iskusiti sličnu napuštenost od čovekoljublja, milošću Božijom, ali samo na vrlo kratko, nakon čega Gospod neće odlagati da se odmah pojavi u svoj Svojoj slavi sa svim Svetim Anđelima. I onda će se desiti, u svoj svojoj punoći, sve što je predodređeno od vekova u Predvečnom Savetu (Svete Trojice).“ (The Orthodox Word, 1973, br.50, str. 123-4)

Ovo proročanstvo nikada nije štampano u Rusiji, a ipak je poznato danas tamo. U pismu jednog sveštenika, objavljenom u prvom broju časopisa „Nadežda“, opisujući svoju posetu Sarovu i Divjevu i njegovog otkrića tamo, da je Sveta Rusija i dalje živa, da monahinje iz manastira Divjevo (koji je zatvoren 1926) i dalje žive tamo.

Tu je i proročanstvo jedne starice, Evdokije, koja je upravo primila Sveto Pričešće: „Uskoro, uskoro, ovde u Divjevu biće proslave. Sada nisu u pitanju godine, meseci, već dani i sati koji ostaju do otvaranja manastira i pokazivanja četiri Svetinje; one od Svetih Osnivateljki (Divjejeva) Aleksandre, Matuške Marte i Blažene Evdokijuške, koja je mučena i ubijena od bezbožnika… Sveta mi zapoveda da ti kažem da bezuslovno moraš ovde doći za otvaranje crkve i Svetinja.“ (Nadežda 1977; br.1, str. 148)

O činjenici da je Sveta Rusija i dalje živa, bez obzira na nastavljenu vladavinu ateizma u Rusiji, sada imamo svedočenja brojnih posmatrača u samoj Rusiji.

Genadij Siganov govori: „Sveta Rusija ne može biti sahranjena, ona ne može proći; ona je večna i pobedonosna i tačno je da će poslednja reč u istoriji našeg naroda pripadati… Sveta Rusija je samo otišla sa površine savremenog života, ali nastavlja da živi u svojim skrivenim dubinama, klija do vremena, tako da će u vreme prijatno Bogu, pošto je preživela zimu, ponovo izaći na površinu i ukrasiti rusku zemlju, koja je bila tako surovo šibana vrelinom i ledenim olujama.“ (The Orthodox Word, 1973; br.50, str. 98)

Poruka Rusije svetu

U knjizi koja najpotpunije opisuje događaje koji će se desiti na kraju sveta, Otkrovenju Svetog Jovana Bogoslova, na otvaranju sedmog pečata, koji prethodi poslednjoj nesreći koja dolazi na ljudski rod, rečeno je da je postojala tišina na Nebesima, u roku od pola sata (Otkr. 8;1)

Neki su protumačili da ovo znači kratak period mira, pre konačnih događaja u svetskoj istoriji – naime, kratak period obnove Rusije, kada će propoved svetski raširenog pokajanja početi sa Rusijom – da će „nova, konačna reč“ kojoj se čak i Dostojevski nadao, biti preko Rusije dana svetu. Po sadašnjim svetskim uslovima, kada su događaji u jednoj zemlji poznati celom svetu, skoro odmah i kad je Rusija očišćena krvlju svojih Mučenika, zaista ima bolje šanse od bilo koje druge zemlje, da se probudi iz sna ateizma i neverja – već možemo videti mogućnost takvog događaja.

Kao što su otac Dimitrije Dudko i ostali rekli, ne može se dogoditi da će krv bezbrojnih Ruskih Mučenika biti prolivena uzalud; nesumnjivo, ona je seme poslednjeg, velikog procvata istinskog Hrišćanstva. Ali, lako je izgubiti se u snovima budućeg sveta.

Treba da budemo svesni šta će se desiti na kraju sveta i šta se može desiti u Rusiji. Ali duhovni događaji, kao što je vaskrsenje Rusije, zavise od svake pojedine duše. Ovi događaji se neće desiti bez učešća Pravoslavnog naroda – našeg pokajanja i borbe.

Ovo uključuje ne samo narod Rusije – uključuje i celu Rusku Dijasporu i ceo Pravoslavni narod na svetu. Arhiepiskop Jovan u istom izveštaju na Saboru Cele Dijaspore 1938, koji sam već naveo, govori o apokaliptičnoj misiji Ruskog naroda izvan Rusije: „U kažnjavanju, Gospod u isto vreme pokazuje ruskom narodu put spasenja, čineći ga propovednikom Pravoslavlja celom svetu. Ruska Dijaspora je načinila Pravoslavlje bliskim svim delovima sveta; masa Ruskih izbeglica je za najveći deo nesvesni propovednik Pravoslavlja… Rusima u inostranstvu, darovano je da sijaju celom svetu svetlošću Pravoslavlja, tako da drugi ljudi, videći njihova dobra dela, mogu slaviti našeg Oca Koji je na Nebesima, i prema tome steknu spasenje za same sebe… Dijaspora će morati da se obrati na stazu pokajanja i imajući stečeno oproštenje kroz molitvu Bogu i kroz ponovno duhovno rođenje, postane sposobno da omogući ponovno rođenje i našoj napaćenoj domovini.“ (The Orthodox Word 1973, br.50; str. 92-94)

Na taj način bi Rusi u inostranstvu življenjem istinskog života Pravoslavlja, trebalo da već pripremaju put za propoved svetski raširenog pokajanja Svetog Serafima.

U određenom stepenu, to se i dešava i čovek može čak početi i da vidi, uporedo sa Pravoslavnom obnovom u Rusiji, istinsko Pravoslavno buđenje u Americi i drugim zemljama van Rusije. Ali sve zavisi od nas; Ako smo probuđeni za istinski Pravoslavni život, onda će Sveta Rusija biti obnovljena; ako nismo, onda Gospod može povući Svoja obećanja.

Arhiepiskop Jovan završava svoj govor na Saboru 1938. sa proročanstvom i nadom da će biti prave Pashe u Rusiji, koja će sijati celom svetu, pre samog kraja sveta i počinjanja sveopšteg Carstva Božijeg: „Otresite se sna utučenosti, o sinovi Rusije! Posmatrajte slavu njene patnje i očistite se; operite se od svojih grehova! Osnažite se u Veri Pravoslavnoj, tako da budete dostojni da živite u domu Božijem i da se naselite na Svetoj Gori Njegovoj!

Skoči, skoči, ustani, o Rusijo! ti koja si iz Ruku Božijih ispila čašu Njegovog gneva! Kada se tvoja patnja završi, tvoja pravednost ići će sa tobom i slava Božija će te pratiti. Narodi će prići tvojoj svetlosti, kraljevi ka sijanju koje će se podići iznad tebe. Onda podigni oči i gledaj; pogledaj tvoju decu kako dolaze sa Zapada i Severa i Mora i Istoka, blagosiljajući te u Hristu, zauvek. Amin.” (Ibid; str.94)

Izvor: http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Besede_Svetog_Serafima/kraj_sveta_i_Rusija.htm

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!