Благовест арханђела Гаврила
Свети арханђел Гаврил је у небеској хијерархији серафим. Он је благовесник тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења. У следећој боомољачкој песми благовесник је другог доласка Господа Исуса Христа.
Либанонски кедри
Моћне крошње њишу,
Светитељи на тамјан миришу,
А Гаврило у пуном сјају и слави,
Кренуо радосну вест да нам јави:
„Радуј се Земљо и људски Роде,
Долази време ваше слободе,
Небо је ближе,
Син Божји стиже.
Од угњетавача
Верне да избави,
Свет(л)ошћу да вас храни,
Свануће, мили, нови дани.
На браник истине постојано стани,
Православље брани, Роде изабрани,
Слободу и даре Божијег пастира,
Мудрост, која срце
доводи до мира.
На стрпљење и трпљење,
На праштања, међусобна поштовања,
На свеопшта покајања, Бог вас зове,
Одбацујте душа терет, све окове.
Пробуђене, просветљене,
Божјом речи испуњене,
Огрнуће царским рухом;
Најверније поданике,
Усиниће Светим Духом.“
+ + +
Хук
ветрова са висина,
Вита јела не стишава,
Док се шума небу клања,
Архангела глас одзвања:
„Стижем од Женика,
Нек престане ветра рика,
Реке да се у корита врате,
Серафими Славнејшејег,
Уз почасти прате!
Цвеће све више крунице да шири,
Лав са свим животињама да се измири,
А срце ваше, спремно нека буде,
Господ је Природу створио
за људе.
Земаљски и
Небески дом,
Вама, својој деци дао,
Да би вас, када ту одрастете,
И душу од грехова очистите,
Богу Оцу, за вечну службу, предао.
И све живо ће прићи,
Или се покорити
Божијем Сину,
У односу на Христа,
Висине ће пасти у низину;
Лажни извори ће престати тећи,
Кад опет на Земљу
дође Највећи!
Више неће бити болних гора,
Ни згаришта од спаљених шума,
Ни људима загађених облака и мора.
Љубав ће сву Природу
да обухвати,
Господ тај дар
и вама жели дати;
Немојте сада оклевати,
Много сте срца охладили,
Од ближњих, давно отуђили.
Долазим, да могу покуцати,
Делић љубави вама предати,
А љубав жели у срцу остати,
У њему пребивати,
Вечно живети!
Зато,
да би у љубави,
Са Христом стално био,
Широм отварај срце,
За бол и патњу ближњих,
Увек да осети трнце;
А за радост живота
Да се све више шири,
Са свима срце да се измири;
Љубав да расте, ка Небу се вије,
Дрво живота да се развије…
А да би, све живо, могло,
У једно, поново да се слије,
Сузе покајнице, уз сузе радоснице,
Много људи треба да пролије,
С љубављу, на новој Земљи,
Дан да свањује.
Да би, у Царству Христа,
Све Божије људи волели,
И Небеским пространствима,
К‘о птице, слободни,
Духовним душама летели.
Стога,
Немој да ти
већ сутра буде жао,
Што си се греху предавао,
А досад се ниси покајао,
И бољи ниси постајао!
Дарове љубави си прихватао,
А са другима их ниси делио,
У себи и ближњима,
Волећи умножавао.
Ка лику Бога у
себи, крени,
Не часи,
Ниједног часа више,
Времена нема, промени се,
Да би покајничке молитве
могле да се услише.
Јер у књизи вечног живота,
Бог Отац имена пише,
Словима красним,
Од сувога злата,
Стално говори,
И понавља,
Да свима у свести
одзвања:
‘Ко како другоме чини,
Таква ће бити њему плата!
Ко љубав
срцем прима,
Дели је другима,
Духом се не надима,
Тај ће живети крај Мога Сина!’
Зато сам
дошао да предам вести,
Ко се са Највећим може срести,
Јер, вас ће Анђео живота да упита:
‘Кога сте волели?
Да ли сте бољи постали,
Душу за Бога Оца сачували?’
Када на Земљу Господ,
У слави дохита!“
Амин
Аутор: Слободан Бојковић и блаженопочивша Луција Брковић
