Blagovest arhanđela Gavrila
Sveti arhanđel Gavril je u nebeskoj hijerarhiji serafim. On je blagovesnik tajni Božjih, naročito tajne bogovaploćenja. U sledećoj boomoljačkoj pesmi blagovesnik je drugog dolaska Gospoda Isusa Hrista.
Libanonski kedri
Moćne krošnje njišu,
Svetitelji na tamjan mirišu,
A Gavrilo u punom sjaju i slavi,
Krenuo radosnu vest da nam javi:
„Raduj se Zemljo i ljudski Rode,
Dolazi vreme vaše slobode,
Nebo je bliže,
Sin Božji stiže.
Od ugnjetavača
Verne da izbavi,
Svet(l)ošću da vas hrani,
Svanuće, mili, novi dani.
Na branik istine postojano stani,
Pravoslavlje brani, Rode izabrani,
Slobodu i dare Božijeg pastira,
Mudrost, koja srce
dovodi do mira.
Na strpljenje i trpljenje,
Na praštanja, međusobna poštovanja,
Na sveopšta pokajanja, Bog vas zove,
Odbacujte duša teret, sve okove.
Probuđene, prosvetljene,
Božjom reči ispunjene,
Ogrnuće carskim ruhom;
Najvernije podanike,
Usiniće Svetim Duhom.“
+ + +
Huk
vetrova sa visina,
Vita jela ne stišava,
Dok se šuma nebu klanja,
Arhangela glas odzvanja:
„Stižem od Ženika,
Nek prestane vetra rika,
Reke da se u korita vrate,
Serafimi Slavnejšejeg,
Uz počasti prate!
Cveće sve više krunice da širi,
Lav sa svim životinjama da se izmiri,
A srce vaše, spremno neka bude,
Gospod je Prirodu stvorio
za ljude.
Zemaljski i
Nebeski dom,
Vama, svojoj deci dao,
Da bi vas, kada tu odrastete,
I dušu od grehova očistite,
Bogu Ocu, za večnu službu, predao.
I sve živo će prići,
Ili se pokoriti
Božijem Sinu,
U odnosu na Hrista,
Visine će pasti u nizinu;
Lažni izvori će prestati teći,
Kad opet na Zemlju
dođe Najveći!
Više neće biti bolnih gora,
Ni zgarišta od spaljenih šuma,
Ni ljudima zagađenih oblaka i mora.
Ljubav će svu Prirodu
da obuhvati,
Gospod taj dar
i vama želi dati;
Nemojte sada oklevati,
Mnogo ste srca ohladili,
Od bližnjih, davno otuđili.
Dolazim, da mogu pokucati,
Delić ljubavi vama predati,
A ljubav želi u srcu ostati,
U njemu prebivati,
Večno živeti!
Zato,
da bi u ljubavi,
Sa Hristom stalno bio,
Širom otvaraj srce,
Za bol i patnju bližnjih,
Uvek da oseti trnce;
A za radost života
Da se sve više širi,
Sa svima srce da se izmiri;
Ljubav da raste, ka Nebu se vije,
Drvo života da se razvije…
A da bi, sve živo, moglo,
U jedno, ponovo da se slije,
Suze pokajnice, uz suze radosnice,
Mnogo ljudi treba da prolije,
S ljubavlju, na novoj Zemlji,
Dan da svanjuje.
Da bi, u Carstvu Hrista,
Sve Božije ljudi voleli,
I Nebeskim prostranstvima,
K‘o ptice, slobodni,
Duhovnim dušama leteli.
Stoga,
Nemoj da ti
već sutra bude žao,
Što si se grehu predavao,
A dosad se nisi pokajao,
I bolji nisi postajao!
Darove ljubavi si prihvatao,
A sa drugima ih nisi delio,
U sebi i bližnjima,
Voleći umnožavao.
Ka liku Boga u
sebi, kreni,
Ne časi,
Nijednog časa više,
Vremena nema, promeni se,
Da bi pokajničke molitve
mogle da se usliše.
Jer u knjizi večnog života,
Bog Otac imena piše,
Slovima krasnim,
Od suvoga zlata,
Stalno govori,
I ponavlja,
Da svima u svesti
odzvanja:
‘Ko kako drugome čini,
Takva će biti njemu plata!
Ko ljubav
srcem prima,
Deli je drugima,
Duhom se ne nadima,
Taj će živeti kraj Moga Sina!’
Zato sam
došao da predam vesti,
Ko se sa Najvećim može sresti,
Jer, vas će Anđeo života da upita:
‘Koga ste voleli?
Da li ste bolji postali,
Dušu za Boga Oca sačuvali?’
Kada na Zemlju Gospod,
U slavi dohita!“
Amin
Autor: Slobodan Bojković i blaženopočivša Lucija Brković
