Blagoslovena neposlušnost ili zla poslušnost? Kada treba da se suprotstavimo episkopu?

„Svi smo odgovorni za Crkvu, a ne samo episkopi, jer Crkva nije tuđa privatna svojina… Često, kada bi patrijarsi i arhijereji padali, samo su starešine i monasi ustajali da zaštite Crkvu od sve vrste jeresi, a verni narod je vekovima bio opšte priznat kao čuvar Pravoslavlja“.„Sveta neposlušnost je apsolutno neophodna kada jeres i moralno raspadanje poprime ogromne razmere, kada Crkva, u ličnosti jerarhije, padne u zabludu…“

Poglavlje 2

Blagoslovena neposlušnost ili zla poslušnost?Iz više razloga, veliku vrlinu poslušnosti mnogi, nažalost, pogrešno shvataju. Zbog toga vernici gube slobodu u Hristu, svoj unutrašnji, duhovni potencijal i svaku sposobnost borbe i podviga. A u rukama nekih, naizgled pobožnih, „ispovednika“ često se ispostavljaju slabovoljni i neslobodni stvorovi, u nekakve beslovesne i krotke robove…

Pitanje koje dugo postoji u Crkvi podstaklo nas je da se ozbiljno okrenemo temi poslušanja: većina nas često poistovećuje jerarhiju, prvostolnika i episkopa sa samom Crkvom, pojedince sa čitavom institucijom, što Crkva nesumnjivo jeste. I stoga se ispoljavanje neposlušnosti u nekim pitanjima prema bilo kom od ovih lica doživljava kao neposlušnost samoj Crkvi.

Ali šta zapravo znači poslušnost Crkvi?

Da li poslušnost Crkvi znači poslušnost poglavaru Crkve, episkopima i sveštenicima kao pojedincima – bez obzira da li su dobri pastiri, ili najamnici koji bacaju ovce svojoj sudbini ili čak u naručje vukova? Uprkos tome što oni sami možda nisu poslušni istini pravoslavne vere? Da li oni „verno poučavaju reč istine“ (2. Tim. 2:15)? Da li ih treba poslušati bez obzira da li je sve što govore i rade u skladu sa pravoslavnim učenjem ili je zabluda? I da li je dolično da sledimo bilo koje sveštenstvo i da se povinujemo svima njima, dobrim i zlim, držeći se svega što uče, ne odlučujući da li je to istina ili laž?

Naravno da ne! Ako bi u Crkvi zavladala tako iskrivljena ideja o poslušanju, onda bi u njoj danas vladala jeres, jer bi svetitelji morali da ostanu u poslušnosti jeretičkim patrijarsima i jerarsima; tada bi se nihilizam, zajedno sa homoseksualizmom, zauvek utvrdio u Crkvi…Sve što Sveto Pismo i sveti oci govore o poslušanju sveštenoslužiteljima, znači poslušnost dobrim pastirima, budno se radujući istini i spasenju vernih. Klasičan primer za to je odlomak iz Poslanice Svetog apostola Pavla Jevrejima: „Slušajte starešine svojei povinujte im se“ (Jevr. 13:17). Međutim, on smatra neophodnim uslovom za takvu poslušnost, pre svega, budno staranje pastira o duhovnom spasenju stada: „Jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih“ (Jevr. 13:17).

Apostol takođe podstiče vernike da se sećaju svojih učitelja. Ali kakvih učitelja? Oni koji primerom svog života poučavaju reč Božiju: „Sećajte se svojih starešina, koji vam propovedaju reč Božiju, gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu“ (Jevr. 13,7). ).

Isto važi i za reči svetog Ignjatija Antiohijskog o poslušnosti jerarhiji. Mnogi zagovornici eklisiologije usredsređene na episkopiju prilično se brzopleto pozivaju na njegove poruke, pokušavajući da pronađu legitimnu osnovu ili opravdanje za nepodeljeni autoritet episkopa, koji često poprima oblik tiranije čak gore od tiranije papstva.

Zaista, sveti Ignjatije u svojim poslanicama podstiče na puno poslušanje arhipastiru. Ali da li svakome? Otac Đorđe Metalinos, prisustvujući raznim sastancima sveštenstva, gde u osvrtu na svetitelja potkrepljuje potrebu za bespogovornom i apsolutnom poslušnošću episkopu, uvek napominje da treba i da precizira koje zasluge mora imati da bi zahtevao poslušnost prema sebi. Zaista, ne ispunjava svaki episkop visoke kriterijume koje mora da ispunjava pravi episkop.

A sveti Ignjatije Bogonosac u svojim poslanicama svakako podrazumeva poslušnost dobrom arhipastiru, bez sumnje, kakav je i sam bio. Koliko su sadašnji arhijereji, poput svetitelja, primeri za sledovanje – svojom smirenošću, podvižničkim karakterom i aktivnim delovanjem protiv jeresi, kao i ispovedanjem i spremnošću da za istinu stradaju do smrti? Ali upravo takvi dostojni episkopi verno poučavaju reč istine koju Crkva praznuje prilikom Evharistije.

Da li je moguće poslušati sveštenoslužitelje koji ne propovedaju istinu Jevanđelja, koji primerom života vode svoju pastvu u bezdan pogibelji, ili koji opravdavaju jeres nad jeresima — EKUMENIZAM? A šta bi vredelo ugledati se u načinu života takvih klirika?

Sveta neposlušnost je apsolutno neophodna kada jeres i moralni raspad poprime ogromne razmere, kada Crkva, u ličnosti jerarhije, padne u zabludu, kao što je danas slučaj sa arhijeresi ekumenizma…Jeres skrnavi i pogađa celo telo Crkve, i stoga nije važno što je pontifik posetio samo Atinu ili što se SSC sastajao u mitropolitskoj oblasti Atike. U pitanjima vere ne postoji nešto što je „u mojoj nadležnosti“ ili „u tuđoj nadležnosti“. Dakle, jeretik Arije pojavio se u dalekoj Aleksandriji, a kapadokijski oci su počeli da se bore protiv nove lažne doktrine; ili, na primer, Nestorije je započeo svoju jeretičku besedu u Carigradu, ali je borbu vodio uglavnom episkop Aleksandrijski Kirilo.

Dakle, nijedan episkop ne može opravdati činjenicu da papina noga nije ušla u granice njihovih episkopija, ili da konferencija SSC nije održana u njihovoj metropoli, ili da oni lično nisu obavljali zajedničke molitve sa katolicima i protestantima. Pošto se oni tome nisu suprotstavili, ni na koji način, nisu protestovali i nisu digli glas protiv ove opačine, znači da, su zajedno sa svima njima umešani u jeres ekumenizma, dele odgovornost i snose krivicu za šta je učinjeno, i podjednako su uključeni sa drugima u ovu grešku. Uostalom, po svetom Jovanu Zlatoustom, episkop ne treba da bdi samo nad sopstvenom eparhijom, već i nad Vaseljenskom katoličanskom crkvom u celini: „Predstojnik treba da brine ne samo o Crkvi koja mu je poverena. njemu Duhom, već i svet u celini“.

Pošto u crkvenoj hijerarhiji ne vidimo da se neko bori protiv ekumenizma, da mu se suprotstavlja, ili se nekako odupire naletu katolicizma i antipravoslavnom delovanju SSC, prinuđeni smo da sami dignemo glas. Ali čim Gospod prosvetli arhipastire, i oni počnu da čine bar nešto u sadašnjoj žalosnoj situaciji, mi ćemo odmah ućutati. A dok se ovo ne desi, mi, prosto sveštenstvo i monasi, moraćemo sami da se borimo protiv toga.

Za Crkvu smo odgovorni svi, a ne samo episkopi, jer Crkva nije tuđa privatna svojina. Episkop, zajedno sa sveštenstvom, kao i mirjani, kao jedno telo sa glavom – Hristom, odgovaraju za to, svako na svoj način. Često, kada su patrijarsi i jerarsi padali, samo su starešine i monasi ustajali da zaštite Crkvu od svih vrsta jeresi, a verni narod je vekovima bio opštepriznat kao čuvar Pravoslavlja.

I konačno, predstavljajući Vaseljensku Patrijaršiju i Grčku Crkvu na međuhrišćanskim konferencijama, videli smo da takvi bogoslovski dijalozi ne samo da ničemu ne vode, već, naprotiv, vode otpadništvu i otpadanju od Pravoslavlja. Pravoslavni ekumenisti koji učestvuju na raznim skupovima nisu svedočili o istinitosti naše vere, iako tvrde da jesu. Zapravo, oni se jednostavno kriju iza ove tvrdnje, koristeći argumente da opravdaju svoje učešće u SSC-u i drugim takvim organizacijama, i ništa više.

Ovaj članak je iz 2. poglavlja odlične knjižice — Blagoslovena neposlušnost ili zla poslušnost? — napisao protojerej Teodor Zisis.

Izvor: russian-faith.com (Pravoslavlje život večni