Благоје Баковић: Република Српска најсрпскија јер у њој Срби не лажу сами себе
Познати и награђивани српски пјесник Благоје Баковић рекао је у интервјуу за Срну да воли да каже да је од свих држава “које Срби немају” најсрпскија Република Српска, која формално није држава.
“У њој Срби најмање лажу сами себе. Зашто? Па зато што су још топла одела њихових најмилијих који им се никада више вратити неће. Још су топли њихови гробови. Тим гробовима су платили колективну самообману којом су комунисти опијали три пута у веку недоклане и преживеле Србе”, навео је Баковић.
Он је истакао да, ево већ десетине година како, када уђе у Републику Српску, нађе неки “згодан лединак, прекрсти се, клекне и пољуби то, светом и мученичком крвљу спасавано парче неба и Косова прекодринског“.
“И за ону антисрпску милогорску Црну Гору сам говорио да је она српскија од `црне` Србије. Јер и под највећим прогоном Срба и језика и Српске православне цркве /СПЦ/ у Црној Гори толико процената житеља по цену живота и слободе није престало да буде Србин”, истакао је овај пјесник, добитник Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића, који му је за животно дјело 2016. године додијелила СПЦ.
И Црна Гора је то, додао је он, својим богојављенским литијама и врлетним његошевски пророчким духом показала и доказала оправданост свог постојања и подухвата, у тренутку када је изгледало да су “људска прса охладнела и у њима умрла слобода”.
“Испод Ловћена је васкрсло свето и распето Косово. Страх ме је да и у најидеалнијим условима у Србији нема процентуално толико Срба. Не зато што их нема на броју. Него Срба у Србији нема у Србима. У нама самима нема нас. Волео бих, наравно, не знам шта бих дао да ме чињенице демантују”, рекао је Баковић.
ХОЋЕ ЛИ И ЛИТИЈЕ У СРБИЈИ ДА СПАСАВАЈУ ОНО ШТО СЕ МОРА?
Он се осврнуо и на актуелни догађај у вези са изјавом о Косову и Метохији предсједника Српске академије наука и уметности /САНУ/ Владимира Костића, те додао да се пита хоће ли литије и у Србији спасити оно што се мора.
“Кад видим да у САНУ, осим часних изузетака, подржавају свог председника у његовом упорном напору и понављању да Косово де факто и де јуре није наше, шта онда да мислим о стотинама `Чанака` и `Чедована`. Кад видим колико `Срба` на то саучеснички ћуте, јадне интелектуалце и академике…”, навео је Баковић.
Он је истакао да је мало /академика/ “Пипера, Тешића, Бећковића, Данојлића, Ломпара, те Кустурица”, и његових колега и оних “који спасавају образ пред срамним бешчашћем…”.
“Понекад се питам, ако дође стани-пани, хоће ли и литије у Србији спасити оно што се спасавати мора по цену опстанка”, рекао је Баковић у интервјуу Срни.
Он је навео да као одговор Костићу /након подршке управе САНУ/, који добија комплименте са самих “врхова” да је храбар, треба сваке вечери, на телевизији пуштати оно што је рекао косовски новомученик Тибор Церна /војник који је погинуо на Кошарама, уз ријечи да за Србију вриједи умријети/ и сви косовски новомученици од цара Лазара до јунака са Кошара.
“Па, да му и да им они објасне чиме су платили своје и наше право на Косово и Метохију, као и то чије је”, навео је пјесник из Врбаса.
СРБИ КАО ПЈЕСНИЧКИ ВРАБАЦ И МРАВ ПРОТИВ СВРАКА И МРАВОЈЕДА
Говорећи о јунацима својих познатих пјесама о врапцу и мраву, који пјевају о слободи, отаџбини, гуслама и Косову и “гризу пету која их гњечи”, али и о свракама и мравоједима који их нападају, Баковић је навео да они представљају Србе.
“И Врабац и Пчела и Мрав су Срби. И раде у свом грму, на свом саћу, у свом мравињаку званом Српство. Нажалост и мравоједи су исто Срби, они из невладиних организација, они који добијају награде и овације за све оно што раде по налогу великих мравоједа. Оних који су задужени да исмевају и пљују све оно што је до јуче и њима самима било свето, и све што је српско па и жртве”, рекао је Баковић.
И што је чудно, додао је он, све те високе положаје обављају о трошку Срба, у Србији, против и Срба и Србије.
“Јер велики мравојед овим нашим мравоједима редовно сипа пуно корито. А корито је `рај ономе ко образа нема, Бога се не боји`. Упркос томе, моје песме траже од мене да им главни јунаци буду пчеле, врапци и мрави. А не мравоједи”, напоменуо је Баковић.
КО ЈЕ НАМА ЗАБРАНИО НАШЕ ПИСМО И ИСТОРИЈУ?
Што се тиче напада на Србе, њихову традицију, вјеру, културу, језик, историју и идентитет, Баковић је истакао: “Нико не може да напада ништа наше, колико ми то можемо здушно и добровољно да не бранимо”.
Он је подсјетио да је много држава повукло признање такозваног Косова.
“А председник САНУ, усред те кампање /повлачења признања/ покушава да им помогне у супротном смеру. Додуше својим приватним мишљењем. То што се његово приватно мишљење сасвим случајно поклапа са мишљењем НАТО-а, Сороша, Амера и авиона полетелих из Авијана на породилишта у Београду и на Милицу Ракић, то је наше злонамерно толковање /тумачење/ његовог приватног просуђивања”, додао је Баковић.
Иначе, рекао је Баковић, Костић као предсједник САНУ не мисли исто што мисли и приватно.
Баковић је реторички упитао ко је Србима у Србији забранио српско писмо, изучавање српске историје, те подсјетио да је прије неку годину у Србији уџбеник за основце из географије био штампан са картом Србије без Косова и Метохије.
“Тај заборав који негујемо према нашим светим жртвама и херојима…, то слављење оних који нас о нашем трошку презиру, то је наше и ничије друго отимање свега нашега… Није ни чудо што под таквим самопрезиром дубровачко-далматинска књижевност није више наша и што Хрвати крећу да заштите ћирилицу, што ајвар није више наш производ. А за то нам нико други није крив. И не само за то!”, нагласио је Баковић.
ПРВИ ЗНАЦИ ВРАЋАЊА СЕБИ
Говорећи о лику Србина који је достојан потомак Вука, Његоша, Светог Саве, цара Лазара и Тесле, Баковић је рекао да “како је кренуло, тешко ће уопште бити замислити било каквог Србина, а камоли неког који би могао бити достојан потомак ових великана”.
“Али, с друге стране, Богу хвала, не морамо да их замишљамо. Пипер, Тешић, Кустурица, Данојлић, Бећковић, Ђоковић, Чавић с натписом преко груди, безброј сасвим обичних, безимених људи и њихове деце. Не морам да их замишљам. Сретам их свакодневно”, додао је Баковић, који је и аутор неколико књига за дјецу.
На питање шта га највише боли и вријеђа душу када посматра околности у којима данас живи српски народ у различитим државама, Баковић је указао на то да се Дисова пјесма “Наши дани”, иако је написана прије више од стотину љета, односи баш на данашњицу, која никако да прође /пјесма почиње стиховима: “Развило се црно време опадања. Набујао шљам и разврат и пороци”/.
Баковић је истакао да се, ипак, једна веома важна ствар, у овом новијем добу, догађа ових дана – а то је одлука да се у Србији уџбеници из српског језика и књижевности, историје и географије штампају у издању Завода за уџбенике.
“То су први знаци последњег распада последње Југославије која се зове Србија, а није Србија. То су први знаци да се Србија враћа себи и својој свести”, рекао је Баковић.
Говорећи о томе шта ново припрема, Баковић је додао да, осим што чита и понешто запише, припрема се да “у што скорије време види и добије пасош Краљевине Србије”.
“Да је вратимо из Титових канџи свом вековном и вечитом постојању. Да добије круну коју има на грбу и застави. И да се у химни врати спасоносни појам и реч”, рекао је Баковић у интервјуу за Срну.
Благоје Баковић, рођен 1957. године, добитник је бројних књижевних награда и признања, међу којима су “Кочићево перо”, “Ристо Ратковић”, “Искра културе”, “Златна струна”, “Милица Стојадиновић Српкиња”, као и награда Савеза писаца Русије “Константин Симонов”, “Антон Павлович Чехов”, “Владимир Мајаковски”, “Златни витез”, а у 2005. години, заједно са Матијом Бећковићем, добитник је награде Печат вароши сремскокарловачке.
За изузетан допринос развоју културе додијељена му је Вукова награда 2010. године, а за изузетан допринос афирмацији српске књижевности и културе “Видовданска пјесничка повеља” на Романији 2014. године.
Министарство за културу града Москве додијелило му је “Златно перо” 2011. године, а Влада Србије признање за врхунски допринос националној култури 2013. године.
Савез писаца Русије, Подружница московских писаца и преводилаца, поводом 60 година свог постојања, као своме почасном члану додијелила му је јубиларну златну медаљу за вјерност руској ријечи, на Видовдан 2015. године.
Пјесме су му превођене на 28 језика. Заступљен је у више од 50 антологија поезије на српском и страним језицима. Уврштен је у лектиру и читанке. Покретач је уредник више часописа и издавачких кућа.
Живи у Врбасу. Основну школу похађао је на Слијепач Мосту и у Равној Ријеци, гимназију у Бијелом Пољу, а студије књижевности на Наставничком факултету у Никшићу и Филозофском факултету у Новом Саду. Осим поезије, пише и есејистику.
Аутор: Весна Шурбат
Извор: Срна
