Bilo je u Šumadijskoj diviziji i dobrovoljaca

Iz nepotpisanog teksta „U Šumadijskoj diviziji koja je prva probila Solunski front – bili su vojnici iz Kraljeva i okoline“, na portalu „Krug“ objavljenog 15. septembra 2022, moglo se saznati da su toga dana, u Kraljevu, na Trgu srpskih ratnika, „položeni venci na Spomenik srpskim ratnicima palim za slobodu otadžbine od 1912. do 1918. godine“ (https://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/u-sumadijskoj-diviziji-koja-je-prva-probila-solunski-front-bili-/).

Da li na samoj svečanosti ili, možda, u prethodnom „informativnom razgovoru“, istoričar Nemanja Trifunović, kustos Narodnog muzeja u Kraljevu, objasnio je da je „prva srpska jedinica koja je probila Solunski front bila Šumadijska divizija u kojoj su se nalazili vojni obveznici iz Kraljeva i okoline. Divizija je bila u sastavu Druge armije vojvode Stepe Stepanovića i naši preci, naši Kraljevčani, uspeli su da izvrše svoj dnevni zadatak pre predviđenog roka i čak da pomognu susednim jedinicama u zauzimanju neprijateljskih bugarskih rovova“.

Iz Trifunovićeve priče moglo bi se razabrati da su u sastavu Šumadijske divizije ratovali isključivo „vojni obveznici iz Kraljeva i okoline“, sve sami udarnici, „pre određenog roka“, ali ne, nije bilo tako, u njenom sastavu ratovao jer i neodređeno velik broj srbskih dobrovoljaca. Jer, kad je Srbija objavila mobilizaciju, na mobilizacijska mesta stigao je i poveći broj nepozvanih, odnosno dobrovoljaca, od kojih je oformljeno šest prekobrojnih pukova s ukupno 26.016 dobrovoljaca. Peti prekobrojni puk u čijem se sastavu našao 4.231 dobrovoljac, raspoređen je u Šumadijsku diviziju.

Za ovu temu nebitan je ratnički put Šumadijske divizije, ali valja znati bar neke od podataka bitnih za njeno postojanje.

Na primer:

Pošto je sredinom jeseni 1915, pod pritiskom Centralnih sila, srbska vojska bila prinuđena na povlačenje (smatra se da je tada brojala oko 200.000 ljudi), njena Vrhovna komanda izdala je 25. novembra naređenje svim komandan­tima armija da se, s obzirom na novo­na­stale okolnosti, „dalje povlačenje naše vojske mora izvr­ši­ti kroz Crnu Goru i severnu Albani­ju na Jadransko more, a na li­niju: Drač-Skadar“.

Istoga dana dato je i jedno naređenje komandantima operati­v­nih tru­pa, kome se zaista ne može odreći vizionarstvo. Ono glasi:

„Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo povla­čiti kroz Crnu Goru i Albaniju. Kod naše vojske su moral i di­s­ciplina popu­sti­li a vera u spas Otadžbine izgubljena. Stanje voj­ske je u opšte nepovolj­no. Bojati se, da sada pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadran­sko Primorje ne nastupi još ve­ća klonulost i ra­sulo kod trupa, kao i ra­sturanje i predavanje neprijatelju u većim razmerama… Ubedite sve, da je ovo po­vlačenje državna po­treba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u is­t­r­aj­nosti, strpljenju i krajnjem po­žrtvovanju sviju nas, sa verom u ko­načan us­peh naših sa­veznika i da s to­ga treba istrajati do kraja“.

Pet dana kasnije, komandant Šumadijske divizije izvestio je svoje pretpostavljene „da su moral i disciplina kod vojnika i podoficira u to­li­koj meri opali, da se više na njih ne može računati. Begstvo iz komande i odricanje po­slušnosti svojim starešinama uzelo je toliko maha, da su oficiri nemoćni da ovo spreče. Trupe nisu više sposobne ni za kakvu borbu, a najmanje za nameravanu ofan­zi­vu, jer su brojno slabe, pri tome gole, bose i gladne; stoka sa­svim iznurena i nesposobna za vu­ču. Arnautski živalj, neprija­te­ljski je ras­položen prema našoj vojsci. Ništa se više od njih nemože kupiti za ishranu ljudi i stoke; zbog pljačke je razdra­žen i sa oružjem u ruci na­pa­da naše vojnike. Ako i dalje budemo ostali na sadanjim položajima, ja pred­vi­đam, da ćemo i ovo ma­lo vojske izgubiti, jer su vojnici i podo­fi­ciri, na žalost i veći deo oficira, iz­gu­bili svaku nadu u kakav uspeh i veru u svoje sta­re­šine. S toga molim komandanta, da ovu moju predstavku… uzme u naj­ozbiljnije ras­ma­tranje i učini kategorič­nu predstavku Vrhovnoj Komandi da se… što pre po­vu­če­mo sa vojskom, dok u vozo­vi­ma bude trajalo ovo malo hrane za lju­de i stoku sa kojom jedva da se može doći do novih slagališta, u protivnom katastrofa je neminovna“.

O bekstvu srbskih vojnika svedočio je tih dana i kralj Petar: „Svi se žale na bekstva. Jučerašnjim da­nom i noćas imali smo na 1.000 bekstava!!! – Sva vojska povlači se… Do­šao IV konjički puk sa Brankom Jovanovićem; oficir veli da nemaju nekoli­ko stotina vojnika jer svi beže, pa i komora sa zapregom… Đeneral Rašić sa štabom Kombinovane divizije veli: od 11.000 vojnika nema 5.000 sve po­beglo… Vojnici u masama begaju, predale se topčije, a topove svoje napustili“.

Sve to odnosilo se na vojnike iz redovnog armijskog sastava, dok su (ne)prilike u kojima su se našli srbski dobrovoljci bile nešto drukčije prirode. Naime, čim je srbska vojska počela da se povlači prema Crnoj Go­ri i Ar­ba­ni­ji, Srbi­ja je prestala da vodi računa o svojim dota­da­šnjim dobro­volj­cima. Iz jednog saopštenja srbskog Mini­sta­r­stva ino­stranih dela od 22. decembra 1916. godine, datom Mini­star­stvu vojnom, proizilazi da „nismo vodili računa o dobrovolj­ci­ma, kad smo se preko Albanije povlačili, nego smo ih otpustili i ostavili da idu kud koji zna“. Mogao je to biti samo „gest dobre volje“ prema srbskim dobrovoljcima sa stra­ne, mada je svima bi­lo dobro poznato da dobrovoljci nisu imali drugog izbora no da u povlačenje krenu s ostalim delovima srbske vojske… Uisti­nu, dobrovoljcima nije bilo ni na kraj pa­meti da se pri povla­čenju izdvajaju iz svojih je­dinica, da beže svojim kućama, da se predaju; svaki takav pokušaj bio bi korak u smrt. Otud, njima nije bilo do bežanja, a zbog „motiva vi­še“, gu­bi­ci među dobrovoljcima bili su tokom povla­če­nja neupo­redivo manji od onih koji su snašli vojnike svih poziva iz Sr­bi­je.

Prema jednom izveštaju od 25. decembra 1916. godine, srbska vojska bila je svedena na 2.350 oficira i 110.000 vojnika, naoružanih sa 72 topa, oko 50.000 pušaka, 173 mitra­lje­za, 707 sa­ba­lja i 1.700 karabina. „Napuštanje cele naše teritorije uma­nji­o je duh naše vojske i uvećao broj vojnika, koji se je predao ne­prijatelju“. Dan ili dva kasnije, iz engleskog generalštaba stigao je izveštaj da srbska vojska „predstavlja snagu od jedva 50.000 vojnika“, što je srbska Vrhovna komanda „popravila“ saopštenjem „da je srpska vojska brojno jaka oko 120.000 ljudi, da se njen broj s dana u dan uvećava, a njena snaga oporavlja i uzdiže i da nisu da­le­ko dani, kada će srpska vojska po­novo osvedočiti svoju stvarnu vrednost“.

Uoči Božića 1916. godine, pošto se izvestan broj zalutalih i izosta­li­h vojnika prik­ljučio svojim jedinicama (a prihvaćeni su i ranije „dobrodušno otpušteni“ dobrovoljci), Vrhovna koma­n­da saopštila je „brojnu jačinu ljudstva pojedinih armija“, kako sledi: Prva armija 22.988, Treća armija 29.758, Druga armija 15.092, Odbrana Beograda 21.135, Komanda trupa Nove Oblasti 13.260, Ti­močka Vojska 26.400 i Rezervne trupe 11.117 vojnika, što ukupno čini 139.750 preživelih. I pored toga, istoričar Vladimir Ćorović zapisaće da se „broj srpskih vojnih li­ca, koja su uspela da se spa­su, cenio na 120 000“.

Od svih tih cifara odudaraju podaci koji su saopšteni posle reorganizacije srbske vojske, obavljene ukazom od 27. februara 1916. godine, kada su formirane tri armije sa po dve divi­zi­je starih imena – Šumadijska i Timoč­ka­ činile su Drugu armiju. Prema jednom izvoru, zvaničnom, ukupna jačina tako preformirane vojske iznosila je 6.025 oficira i 124.190 vojnika, dok je drugi izvor, i on zvaničan, pomenuo 7.025 oficira i 129.190 vojnika i podofi­ci­ra. (Uzgredno valja napomenuti da su konji i mazge, za razliku od 6.000 manje ili više „obračunatih“ ljudi, i u jednom i u drugom izvoru popisani bez greške). Hercegovački, bokeljski i crnogorski dobrovoljci uključeni su u sastav Druge armije (malo u Šumadijsku, malo u Timočku diviziju) i samo zahvaljujući činjenici da su od Crne Gore do Krfa stigli „na revers“, to su jedini dobrovoljci o kojima je ostao trag u srp­skoj vojsci na dan njene reorganizacije. Svi ostali dobrovoljci, i oni koji su preživeli arbana­šku golgotu, i oni koji su se srp­skoj vojsci priključivali kroz Crnu Go­ru ili do Drača i Krfa, bi­li su razbacani po svim jedinicama novooformljenih armija.

Posle zauzimanja Kajmakčalana („obavio“ je to Dobrovoljački odred vojvode Vuka) i gubitaka do kojih je došlo na celom frontu, na samom početku 1917. godine ponovo je reorganizovana srbska vojska: rasformirani su svi četvrti divizijski pu­kovi, a broj četa u bataljonima sveden je na tri. Krajem marta ras­formirana je i Treća armija, a njeno ljudstvo upotre­b­ljeno je za po­punu Prve i Dru­ge armije.

Komandant Prve do­bro­voljačke divizije pukovnik Dragutin Mi­l­u­tinović izveš­tava ministra vojnog po svom dolasku u Solun, krajem januara 1918. godine:

„U vojničkom pogledu ova naša organizacija dala je vrlo le­pih rezul­tata u slavnim bor­bama 1. divizije u Dobrudži, a u isto vreme – samo ovom divizijom (kad dođe II brigada) – pojačana je naša solunska armija sa oko 21.000 vojnika“.

Inače, ova brigada, u čijem se sastavu nalazilo ukupno 3.934 ra­tnika (220 oficira i 3.714 podoficira i vojnika) stigla je u So­lun u dva ešelona: prvi je prispeo 29. marta, a drugi 1. maja 1918. godine. Svi oni prebačeni su na front posle nekoliko dana od­mo­ra.

Doda li se ovim ciframa i onih 1.100 dobro­voljaca poslatih iz Odese 25. januara 1917, kao i sa­stav Druge divi­zi­je od ukupno 2.663 vojni­ka, oficira i podo­fi­cira, prispelih u So­lun 7. decembra 1917. godine i u šesnaest četa razbacanih po sr­pskim divizijama, onda se tek vidi o kakvom se poja­ča­nju srbske vojske radilo; bila su to „svega“ 24.763 vojnika, od kojih je tri-četiri hiljade ušlo u Šumadijsku diviziju! Do njihovog do­laska, „broj ljud­stva po če­ta­ma srpske vojske nije iznosio ni 50% od nji­hovog formaci­sko­g stanja“, da bi se prilivom dobro­voljaca iz Ru­sije „po­digao njihov brojni sastav do 75% forma­ci­skog stanja“.

Na dan uoči proboja Solunskog fronta, Šumadijska divizija brojala je 16.195 vojnika; ne zna se koliko je dobrovoljaca bilo među njima, možda i više od polovine jer je tada u srbskoj vojsci među oko 140.000 vojnika (jedan izvor pominje 10.000 više) bilo 82.600 dobrovoljaca, od toga 76.600 izvan Kraljevine Srbije, uglavnom iz krajeva koji su pre rata bili pod austrijskom i ugarskom okupa­cijom.

Vojvoda Stepa komandovao je Dru­gom armijom sve do 1919. godine, kada je stav­ljen na ras­polaganje i, ne­što ka­snije, penzionisan.

Podrazumeva se da je pod komandom Vojvode Stepe ratovao povelik broj dobrovolja­ca, od kojih je, posle Velikog rata, 501 nase­lje­n na dobrovoljačkoj koloniji Mari­jin majur, krajem 1927. godine nazvanoj, po njemu, Stepanovićevo. (Naseljene su svega dve udovice poginulih dobrovoljaca – o poginulim dobrovoljcima, a njih je bilo nebrojeno, najčešće neoženjenim, skoro da i nema pomena u onovremenim spisima, njima se nije dalo da dožive obećana dobrovoljačka prava).

Biće da je isti slučaj i sa kolonijom Leonovac, od 1927. godine Vojvoda Stepa, gde je naseljeno 397 dobrovoljaca.

Na kraju, istoričaru Nemanji Trifunoviću, kustosu Narodnog muzeja u Kraljevu, ne treba zameriti zbog prilično neodređenih navoda u navedenom svečarskom govoru jer zvanična istorijska „nauka“ u Srba uopšte ne posvećuje pažnju srbskom dobrovoljačkom pokretu u srbskim oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine.

Zbog onih koje zanima istorijska istina, daje se ovde linkhttps://www.mediafire.com/?7ca9ff2s0krfkn1 – Srpski dobrovoljački pokret 1912-1918, Beograd 2008.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!