Било је у Шумадијској дивизији и добровољаца
Из непотписаног текста „У Шумадијској дивизији која је прва пробила Солунски фронт – били су војници из Краљева и околине“, на порталу „Круг“ објављеног 15. септембра 2022, могло се сазнати да су тога дана, у Краљеву, на Тргу српских ратника, „положени венци на Споменик српским ратницима палим за слободу отаџбине од 1912. до 1918. године“ (https://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/u-sumadijskoj-diviziji-koja-je-prva-probila-solunski-front-bili-/).
Да ли на самој свечаности или, можда, у претходном „информативном разговору“, историчар Немања Трифуновић, кустос Народног музеја у Краљеву, објаснио је да је „прва српска јединица која је пробила Солунски фронт била Шумадијска дивизија у којој су се налазили војни обвезници из Краљева и околине. Дивизија је била у саставу Друге армије војводе Степе Степановића и наши преци, наши Краљевчани, успели су да изврше свој дневни задатак пре предвиђеног рока и чак да помогну суседним јединицама у заузимању непријатељских бугарских ровова“.
Из Трифуновићеве приче могло би се разабрати да су у саставу Шумадијске дивизије ратовали искључиво „војни обвезници из Краљева и околине“, све сами ударници, „пре одређеног рока“, али не, није било тако, у њеном саставу ратовао јер и неодређено велик број србских добровољаца. Јер, кад је Србија објавила мобилизацију, на мобилизацијска места стигао је и повећи број непозваних, односно добровољаца, од којих је оформљено шест прекобројних пукова с укупно 26.016 добровољаца. Пети прекобројни пук у чијем се саставу нашао 4.231 добровољац, распоређен је у Шумадијску дивизију.
За ову тему небитан је ратнички пут Шумадијске дивизије, али ваља знати бар неке од података битних за њено постојање.
На пример:
Пошто је средином јесени 1915, под притиском Централних сила, србска војска била принуђена на повлачење (сматра се да је тада бројала око 200.000 људи), њена Врховна команда издала је 25. новембра наређење свим командантима армија да се, с обзиром на новонастале околности, „даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч-Скадар“.
Истога дана дато је и једно наређење командантима оперативних трупа, коме се заиста не може одрећи визионарство. Оно гласи:
„Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и дисциплина попустили а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање војске је у опште неповољно. Бојати се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско Приморје не наступи још већа клонулост и расуло код трупа, као и растурање и предавање непријатељу у већим размерама… Убедите све, да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначан успех наших савезника и да с тога треба истрајати до краја“.
Пет дана касније, командант Шумадијске дивизије известио је своје претпостављене „да су морал и дисциплина код војника и подофицира у толикој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање послушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офанзиву, јер су бројно слабе, при томе голе, босе и гладне; стока сасвим изнурена и неспособна за вучу. Арнаутски живаљ, непријатељски је расположен према нашој војсци. Ништа се више од њих неможе купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике. Ако и даље будемо остали на садањим положајима, ја предвиђам, да ћемо и ово мало војске изгубити, јер су војници и подофицири, на жалост и већи део официра, изгубили сваку наду у какав успех и веру у своје старешине. С тога молим команданта, да ову моју представку… узме у најозбиљније расматрање и учини категоричну представку Врховној Команди да се… што пре повучемо са војском, док у возовима буде трајало ово мало хране за људе и стоку са којом једва да се може доћи до нових слагалишта, у противном катастрофа је неминовна“.
О бекству србских војника сведочио је тих дана и краљ Петар: „Сви се жале на бекства. Јучерашњим даном и ноћас имали смо на 1.000 бекстава!!! – Сва војска повлачи се… Дошао ИВ коњички пук са Бранком Јовановићем; официр вели да немају неколико стотина војника јер сви беже, па и комора са запрегом… Ђенерал Рашић са штабом Комбиноване дивизије вели: од 11.000 војника нема 5.000 све побегло… Војници у масама бегају, предале се топчије, а топове своје напустили“.
Све то односило се на војнике из редовног армијског састава, док су (не)прилике у којима су се нашли србски добровољци биле нешто друкчије природе. Наиме, чим је србска војска почела да се повлачи према Црној Гори и Арбанији, Србија је престала да води рачуна о својим дотадашњим добровољцима. Из једног саопштења србског Министарства иностраних дела од 22. децембра 1916. године, датом Министарству војном, произилази да „нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се преко Албаније повлачили, него смо их отпустили и оставили да иду куд који зна“. Могао је то бити само „гест добре воље“ према србским добровољцима са стране, мада је свима било добро познато да добровољци нису имали другог избора но да у повлачење крену с осталим деловима србске војске… Уистину, добровољцима није било ни на крај памети да се при повлачењу издвајају из својих јединица, да беже својим кућама, да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт. Отуд, њима није било до бежања, а због „мотива више“, губици међу добровољцима били су током повлачења неупоредиво мањи од оних који су снашли војнике свих позива из Србије.
Према једном извештају од 25. децембра 1916. године, србска војска била је сведена на 2.350 официра и 110.000 војника, наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митраљеза, 707 сабаља и 1.700 карабина. „Напуштање целе наше територије умањио је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу“. Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да србска војска „представља снагу од једва 50.000 војника“, што је србска Врховна команда „поправила“ саопштењем „да је српска војска бројно јака око 120.000 људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису далеко дани, када ће српска војска поново осведочити своју стварну вредност“.
Уочи Божића 1916. године, пошто се известан број залуталих и изосталих војника прикључио својим јединицама (а прихваћени су и раније „добродушно отпуштени“ добровољци), Врховна команда саопштила је „бројну јачину људства појединих армија“, како следи: Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750 преживелих. И поред тога, историчар Владимир Ћоровић записаће да се „број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио на 120 000“.
Од свих тих цифара одударају подаци који су саопштени после реорганизације србске војске, обављене указом од 27. фебруара 1916. године, када су формиране три армије са по две дивизије старих имена – Шумадијска и Тимочка чиниле су Другу армију. Према једном извору, званичном, укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника, док је други извор, и он званичан, поменуо 7.025 официра и 129.190 војника и подофицира. (Узгредно ваља напоменути да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више „обрачунатих“ људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке). Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (мало у Шумадијску, мало у Тимочку дивизију) и само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли „на реверс“, то су једини добровољци о којима је остао траг у српској војсци на дан њене реорганизације. Сви остали добровољци, и они који су преживели арбанашку голготу, и они који су се српској војсци прикључивали кроз Црну Гору или до Драча и Крфа, били су разбацани по свим јединицама новооформљених армија.
После заузимања Кајмакчалана („обавио“ је то Добровољачки одред војводе Вука) и губитака до којих је дошло на целом фронту, на самом почетку 1917. године поново је реорганизована србска војска: расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије.
Kомандант Прве добровољачке дивизије пуковник Драгутин Милутиновић извештава министра војног по свом доласку у Солун, крајем јануара 1918. године:
„У војничком погледу ова наша организација дала је врло лепих резултата у славним борбама 1. дивизије у Добруџи, а у исто време – само овом дивизијом (кад дође ИИ бригада) – појачана је наша солунска армија са око 21.000 војника“.
Иначе, ова бригада, у чијем се саставу налазило укупно 3.934 ратника (220 официра и 3.714 подофицира и војника) стигла је у Солун у два ешелона: први је приспео 29. марта, а други 1. маја 1918. године. Сви они пребачени су на фронт после неколико дана одмора.
Дода ли се овим цифрама и оних 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917, као и састав Друге дивизије од укупно 2.663 војника, официра и подофицира, приспелих у Солун 7. децембра 1917. године и у шеснаест чета разбацаних по српским дивизијама, онда се тек види о каквом се појачању србске војске радило; била су то „свега“ 24.763 војника, од којих је три-четири хиљаде ушло у Шумадијску дивизију! До њиховог доласка, „број људства по четама српске војске није износио ни 50% од њиховог формациског стања“, да би се приливом добровољаца из Русије „подигао њихов бројни састав до 75% формациског стања“.
На дан уочи пробоја Солунског фронта, Шумадијска дивизија бројала је 16.195 војника; не зна се колико је добровољаца било међу њима, можда и више од половине јер је тада у србској војсци међу око 140.000 војника (један извор помиње 10.000 више) било 82.600 добровољаца, од тога 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.
Војвода Степа командовао је Другом армијом све до 1919. године, када је стављен на располагање и, нешто касније, пензионисан.
Подразумева се да је под командом Војводе Степе ратовао повелик број добровољаца, од којих је, после Великог рата, 501 насељен на добровољачкој колонији Маријин мајур, крајем 1927. године названој, по њему, Степановићево. (Насељене су свега две удовице погинулих добровољаца – о погинулим добровољцима, а њих је било небројено, најчешће неожењеним, скоро да и нема помена у оновременим списима, њима се није дало да доживе обећана добровољачка права).
Биће да је исти случај и са колонијом Леоновац, од 1927. године Војвода Степа, где је насељено 397 добровољаца.
На крају, историчару Немањи Трифуновићу, кустосу Народног музеја у Краљеву, не треба замерити због прилично неодређених навода у наведеном свечарском говору јер званична историјска „наука“ у Срба уопште не посвећује пажњу србском добровољачком покрету у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године.
Због оних које занима историјска истина, даје се овде линкhttps://www.mediafire.com/?7ca9ff2s0krfkn1 – Српски добровољачки покрет 1912-1918, Београд 2008.
Аутор: Илија Петровић, историчар