Било би боље да смо имали сврсисходнији дијалог
Није тешко нормалном човеку да буде паметан па да схвати зашто је користан дијалог и у стручним областима и у области власти и владања. Али не дијалог какав се код нас практикује од појаве доживотног владара Јосипа Броза и његове комунистичке владавине, када је таква Југославија (видно антисрпска, монолошка и често кабадахијска) подржавана споља уз унутрашње традиционалне антисрпске снаге. У принуђивању Србије, нарочито видно од 90-их година 20. века, да се одрекне Југославије и основног права на живот свог народа изван АВНОЈ-ске и Брозове уже Србије (скраћено: УЖАС-а), српске власти и њена интелигенција није се снашла довољно брзо и успешно да се схвати да ни самостална Србија неће моћи да напредује са оковима који су им остали из југословенског комунистичког (Брозовог) периода када су многи и стручни и владарски кадрови остајали у раљама које су их пратиле и уздизале у времену брозовштине и предаје њој да би тако „напредовали“ у струци, политици и расрбљивању, при чему се више мислило на права свих других антисрба од права нормалних Срба и српског народа. Уведена вишепартијност је, зато, у Србији значила даље урушавање и наставак у комунистичком сукобљавању Срба са Србима.
Много је у томе, нарочито после петооктобарске, практично објективно антисрпске, споља протежиране назване „петооктобарске револуције“ 2000. године, када јее на насиљу испливао у пракси антисрпски и антисрбијски шљам који је требало да „препороди“ Србију, у ствари Србију почео све дубље да је закопава, да уништава и распродаје за по „два евра“ или два кокошија јајета и оно што је од Милошевића било преживело, а народ се почео отпуштати из полууништених и уништених фабрика, претварајући их или у потпуно уништене или у туђе. Народ је био насанкан на интересе бездушних појединаца који су разграбљивали и оне остатке које је Милошевић чак и под бездушним бомбама НАТО-а сачувао и који се, силом прилика, полако и сам освешћивао шта ће даље донети оно што је у Србији остало као заоставштина Брозове политике и антисрпске идеологије. Чак се и он почео освешћивати, па је, на пример, вратио српско писмо у државну употребу у Србији.
Српско писмо (ћириличко) репер је и највиднији доказ српске досадашње пропасти
Српско писмо (ћириличко) и данас је, и после вишедеценијских покушаја враћања српског писма у Србији, све више и брже у нестајању. Иако Устав Србије у ставу првом Члана 10. јасно налаже да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“, Срби данас у Србији имају мање српског писма у јавности чак него и у време владавине „Тита после Тита“ у Србији. Нигде на свету се до сада није догодило оно што су Срби доживели од својих лингвиста и власти. Иако им је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ с мноштво молби и обраћања кроз више од 20 својих стручних књига упућивало од 15. фебруара 2001. године да у вези с трагичном југословенском судбином српског ћириличког писма и на тај начин расрбљивања Срба наметањем им туђег (хрватског латиничког Гајевог псима) треба да забораве сербокроатистички начин решења питања писма у српскохрватском језику, да забораве на блефирајуће, само за Србе, „богатство двоазбучја“ и нигде непримењивана „равноправност писама“ у једном језику, у српском језику. Указивали смо им да су у Матици српској објавили Правопис српског језика 1993. и после тога и новим издањима све до данас с алтернативним писмима и да немају право да тако потцењују и изигравају већинску народну вољу у Србији, која се оваплотила у нормалном решењу питања писма српског језика у ћириличком једноазбучју, а они примене стара југословенска сербокроатистичкаа решења питања писма у двоазбучју. Уз то, када смо на то почели да уаказујемо из „Ћирилице“ да је то и неуставно и нестручно према решењима у с вим другим језицима, они су с врха у Матици српској забранили бескућној „Ћирилици“ да у Матици српској одржава своје стручне скупове, иако им је то раније руководство Матице пре Драгана Станића дозвољавало. Чим смо почели да указујемо зашто је Матичино у Правопису решење питања писма у двоазбучју противуставно и убиствено по ћирилицу, Станић је нашао разлог да нам забрани коришћење сале Матице српске као да је та сала Станићева бабовина још од времена када је основана Матица српска у Пешти и потом пресељена у Нови Сад.
Значи, руководилац у Матици српској и данас Станић не само да гази Устав Србије у вези с решењем питања писма у српском језику у српском правопису, него забрањује „Ћирилици“ трајно коришћење сале, као да је то његова грађевина од премештања Матице у Нови Сад. А, уз то, често се оглашава у јавности како треба да чувамо своје писмо, да је оно важно за идентитет Срба, а и даље подржава трајање Правописа Матице српске у коме се држи на снази алтернативно хрватско писмо, чиме директно утиче на то да се књиге на српском језику објављене на хрватском писму разврставају у хрватску културну баштину, бивајући противуречан сам себи, јер је сам (из)бројао у главној новосадској улици свега 1,5 одсто исписа на ћириличком писму, а све друго је много горе него и у време Броза – исписа на хрватском писму је чак 88,5 одсто, као да је реч о некој хрватској жупанији у Србији. То омогућује решење питања у Правопису српског језика који држи на снази Матица српска и то заступа споменути председник Матице српске и данас.
Да овом приликом и не спомињемо појаву српских лингвиста и филолога у Србији (Р. Маројевић и П. Милосављевић који су хрватско национално латиничко писмо гајицу преименовали у „српску латиницу“, а други овде споменут чак је, противно истини и Вуку, написао у књизи „Српска писма“ да је ту хрватску националну латиницу приписао Вуку Караџићу. Циљ је морао бити да се тако, фалсификујући истину, хрватско писмо омили Србима како би они све више напуштали ћирилицу.
Тако је пример ћириличког писма најбољи показивач општег српског непоштовања Устава Србије, непоштовања истине, српског језика и отуђивање српских књига на основу туђег писма. То је најречитији и највидљивији пример како и данашња Србија болује од југословенског уништавања Срба и Србије, пример како српска струка пропушта основне ствари, па чак и то да се задржавао чардак ни на небу ни на земљи у виду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, која (та надстрешница) још од своје пројекције и обнове није могла да избегне рушење и страдање сиротих људи и страшну неутуљиву заувек жалост за породице страдалих и за све нормалне емпатичне људе у Србији.
Нимало различита по тузи су масовна убиства српских ђака у београдском „Рибникару“ и у оном селу у Шумадији. Догодило се невероватно да један 13-годишњи ученик побије у школи врло „професионално“ десет ученика, да толико деце и одраслих побије младић у оном селу, а тиме емоционално побију толико породица и свих нас емпатичних у Србији, а да нема начина да се малолетни ђак злочинац икако законски казни и да млађи пунолетник не може пуноправно да буде суђен као одрасли човек јер нема више од 21 године.
То је делић примера у којима је неко васпитавао такву омладину без икаквог срца и душе. Лако је рећи да ми за то нисмо криви појеединци. Ако нису криви поејединци, онда не може нико да не буде крив. Криви смо сви који стварамо овакво друштво. Али међу свима неко је више, а неко мање крив. Отац обучио дете да професионално убија, обезбедио му да може да узме два пиштоља и да сеје смрт у школи. И он сматра да „није крив“.
Потребан је стварни, сврсисходан дијалог у српском друштву, а не блефирање дијалога
Пишем овај текст у својој 81. години пред сутрашњи најављен као „Дан Д“ у Србији. Раније сам ишао на много протеста. Знам ја да разлога за протесте има много и стално. Знам да у мојој најлепшој на свету Србији треба много шта да се мења набоље.
Ипак се бојим да и сутра, као стално до сада на масовним протестима неко запали опасни фитиљ да неко, као и готово увек до сада, изван Србије и у Србији није планирао да тај скуп не искористи на српску несрећу и почетак новог искоришћавања Срба. Није проблем да оде у прошлост било која и чија власт. Проблем је ако она падне на улици и на улици се попну на власт они који се обично попну као у петоктробарској и готово у свакој револуцији онај ко је најсилнији и најбездушнији.
Много пута сам био на улици и протествовао сам у својих последњих 40-ак година, и био бих срећнији и радоснији пред сутрашњи нови „Дан Д“ у коме се неће радовати многе наше и даље и ближе комшије које су само у последњим сукобима побиле и протерале стотине и стотине хиљада Срба са својих огњишта изван данашње Србије.
Ако преживимо сви сутрашњи дан без иједне разбијене главе, после тога дана, и власт, и опозиција, и студенти и професори и политиачти у Србији треба да схвате да је Србима, као и свима другима, потребан ствари, сврсисходан, а не блефирајући дијалог. Од сутра треба да имамо макар од сутра више стварног дијалога, више међусобног разумевања, више стрпљивости код свих и више срца, душе и хришћанско-православног опроштаја и самилости међу свима.
Одмах од сутра, спасавајмо, али стварно, на прави начин, најпре српско писмо и, побогу, пишимо као српски народ макар јединствено у писму свој језик. Који то други народ нема јединства, као Срби, макар у свом писму у свом језику?
Писано 14. марта 2025. године (пред сутрашњи најављен у Београду нови „Дан Д“)
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац
