Била је то лабораторија за испитивање људске издржљивости

Савиндан пре 28 љета донео је слободу за последња 42 логораша злогласног логора „Силос“ у Тарчину. Настало је ово зло на само двадесетак километара од центра мултиетниЋког Сарајева. То тмурно, хладно и сиво јануарско јутро, како га описа један од преживелих, било је крај пакла за последњу групу логораша, тј. живих српских лешева.

Логор је отворен јуна месеца 1992. године у Тарчину у сарајевској општини Хаџићи. Резервни састав милиције у Тарчину, одмах на почетку рата ставио је под појачану контролу и присмотру све Србе из овог места. Пшенични силос у центру Тарчина почео је да се празни још почетком маја, а пшеница из 10 комора је подељена само новонасталим бошњачким породицама. Муслиманске снаге су 11. маја напале касарну ЈНА у Хаџићима а на пробу логоровања послали су 12 заробљених српских војника из ове касарне. Са радом је почео најозлоглашенији логор за Србе у целом рату.

Затворенике је дочекивао управник логора Хујић Бећир, те његови помоћници Чавић Халид и Туфо Рефик.

Срби из већ активних логора „9. Мај, Пазарић и касарна Крупа” одмах су пребачени у Силос, трећи највећи логор на територији данашње ФБиХ, а само је то 1 од 126 казамата за Србе на територији мултетниЋког Сарајева. Више од 600 Срба из Тарчина, Пазарића, Брадине, прошло је тортуре овде, убијена су 24 логораша а више од 100 их је умрло од последица мучења. Најмлађи логораш Лео Капетановић имао је 14 година, а најстарији је био Васо Шаренац са својих 85 година који је умро у Силосу на температури која је увек за 10⁰ била нижа од спољашње. Затворених је овде било и 11 жена, од којих једна у шестом месецу трудноће.

Преживљавали су са по кришком хлеба на сваких 24 сата и 5 кашика некакве киселе течности у коју би стражари редовно мокрили. Након таквих оброка многи су по наређењу Јована Дивљака вођени на послове од Сарајева па до Бутмира, Храснице, Игмана… Они који би завршили на Игману код јединице „Зулфикар”, не би се добро провели. Тадашња ТВ БиХ 1994. године снимила је емисију о „затвору” у Тарчину. Емисија је наручена од оних који су и били организатори оснивања логора, а сам логор је посетио и Алија Изетбеговић и то 2 пута. Јасно је да логораши нису смели да кажу истину у овом документарцу као и то шта се дешава када се камере угасе. А, дешавало се то да када је италијански Црвени Крст обишао логор, сви до једног медицинара су повраћали од муке.

Преживели логораш из Силоса, Славко Јовичић, у својим истраживањима дошао је до броја од 167 разних начина за мучење у логору. Била је то лабораторија за испитивање људске издржљивости. Они који су издржали, на својим ранама данас осећају и најмању промену времена. Ипак, оно што никад не пролази је несаница и душевна бол.

Када су на данашњи дан размењени задњи логораши, стражари су им рекли да ће бити расељени по разним континентима. На крају је тако и било, многи су се расули широм света. Само у Аустралији је завршило 127 логораша. У далекој земљи кенгура скућио се и Ђорђо Шувајло, човек који је живот посветио откривању мрачних тунела Силоса. Написао је књигу „1335 дана”, управо толико дана и ноћи, он је провео у Силосу. Када је блаженопочивши митрополит Амфилохије 2016. године посетио парохију Светог Николе у Блектауну, од Ђорђе је на поклон добио управо ову књигу. Митрополит је књигу прочитао у авиону у повратку кући и одмах по доласку у Црну Гору назвао Ђорђу и јавио се са речима „То је био Сарајевски Аушвиц.” Уз благослов митрополита Амфилохија, Ђорђина друга књига понесе баш овај назив. Његова трећа књига носи назив „Јован зове Зијада.” Овде се ради о Радивоју Шавији који је пре рата оженио муслиманку и с њом стекао синове Данијела и Јована, а женина му породица коначно дочека рат и прилику да се реши четничког зета. Заврши и Радивоје у Силосу па га послаше на Игман код поменуте јединице Зулфикар да копа ровове. Ту доби прилику да бира, да буде преклан или да пређе у тзв. АБиХ али како би показао да му до српства није стало мора шестогодишњег сина Јована да осунети. Радивоје прихвати понуду и међу војском поче да се скупља новац како би се обрезивање прославило уз приличну гозбу како доликује.

Лабилног карактера каквог је и био, Радивоје тај новац потроши у кафани а сина не осунети. Због тога га убише, тело му раскомадаше а његове остатке бацише зверима по врлетима Игмана, а Јовану рекоше да су му оца убили Ћетници. Дете чим је први пут угледало ВРС поче да им се свети и српске војнике гађа камењем. Један од комшија који га препозна, рече му „Немој сине Јоване” а он одговори љутито „Нисам ја Јован, ја сам Зијад.” То су му име дали татини „саборци” кад су га коначно осунетили. Подсећа ово увелико на данак у крви. А питање, шта се то променило од времена турских, само се поставља.

Логор силос имао је и црне удовице, жене обучене за све врсте мучења. Сабина Сирар би логорашима сваког јутра постављала једно те исто питање „Ко би мене од вас ј…”, одговорити се морало а након било каквог одговора следеле би тешке батине. О злочинима Наде Томанић не треба пуно писати, довољно је рећи да је побегла за Америку и да је по потерници ФБИ-а ухапшена прошле године. Али зато овде свакако треба поменути певачку „икону” којој Срби и данас кличу на концертима. Ради се о Ханки Палдум која је муслиманским борцима на Игману редовно певала севдалинке. И не само то, поносно је носила униформу и зелену беретку тзв. АБиХ и била чест „гост” логора Силос а на фотографији означена је црвеном стрелицом.

У лето ’92. године у селу Ледићи код Трнова муслимани чине невиђен масакр над српским становништвом.

Иначе, ово је село у ком је настао познати снимак „Шкорпиона” и стрељање 6 муслимана као одмазда баш због овог злочина годину дана раније. Овај снимак је касније медијска пропаганда искористила као једини снимак гёноцида у Срёбреници иако је Трново од Срёбренице удаљено 160 км. И, све особе са овог снимка леже своје казне за разлику од свих мучитеља из логора Силос који су осуђени на укупну казну од 60 година затвора а бранили су се са слободе. У Ледићима је убијено и задње пиле српско, али претекао је један тринаестогодишњи дечак који је рањен завршио у рукама др Мустафе Пинтола у болници на Игману. Мустафа је лечио дечака док по њега нису дошли кољачи како би се решили сведока. Мустафа тад зове своју мајку Дервишу која дечака води у њихово село Лукавац на Бјелашници. Дервиша је све до смрти 2021. године препричавала како је штитила ово дете док су кроз село пролазиле разне војне јединице а многи „душебрижници” јој нудили велики новац да им га преда. Дечак, Драган Васић је након проведених 6 месеци код породице Пинтол, размењен. Дечака је родбина већ била оплакала јер је мислила да је ликвидиран. Др Мустафа Пинтол касније ће завршити у Силосу, како би формално прегледао логораше.

Због помоћи коју им је пружао након премлаћивања он је временом постао икона и једини светли зрак наде за Србе у Силосу. Знао је он и загаламити на стражаре, али се због свега тога што се дешавало око њега нашао на врху приоритета тзв. АБиХ. Под сумњивим околностима убијен је 5. марта 1993. године на Сарајевском аеродрому у 29. години живота.

Логор Силос је временом изгубио статус „концентрациони”, а због кога другог већ због самих Срба.

Винко Лале на суђењима је сведочио да му је у посету у логор долазила супруга у обилазак као да је био у бањи на лечењу. Винко је у Силосу провео 60 дана и то у повлаштеним просторијама где је делио храну коју су јели стражари. Данас је он због тога награђен и постао је председник логораша из Силоса и потпредседник логораша Републике Српске. Многи слични њему су награђени разним функцијама и удобним кожним фотељама како би умањили српске жртве.

Логор Силос радио је пуном паром 2 месеца након потписивања Дејтонског споразума. Затворен је на исти дан када и логор Аушвиц по’ века раније…

Аутор: Деки РС

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!