Биће Дубоне или „Рибникара“ све док…
Један мој исписник пожали ми се ових дана, празничних, да га је снашло више једа и јада но што је веровао да припада његовим мање-више празњикавим годинама.
Сви његови отишли некуд да нешто припремају за наредне славске дане, рече, а он, у складу с оним лалинским законоправилом да „седи ди си – ни за ди си ниси“, преузео „дежурство“ да, ако затреба, не дао бог, дода који лекић својој унучици, „власници“ пет-шест некаквих болести, и астме међу њима.
Крене он да слободно време користи присећајући се лањских снегова, бабе и уштипака, „Кулина бана и добријех дана“… кад, одједном, унучица почне да се тресе, да јауче… У чуду се нашао, шта ће и како ће, ал’ му се учини најкориснијим да седну у кола и тркну код „изабраног“ лекара. А лекар, савестан неки момак, пошто измери притисак и загледа се у рачунар испред себе, брже-боље написа рецепис за неки лек. Узо деда рецепат у руке, захвалио лекару на бризи, ал’ кад виде да је пропалонол, испранолол или нешто слично, окрете се лекару и рече да тог лека имају код куће, но, ако је добро упамтио, у упутству датом за примену пише да је штетан астмашима.
Рече тако, али га је лекар у трку „разоружао“ високостручним, можда високонаучним објашњењем: „Оно што је у упутству написано ситним словима, читају само глупаци“!
Није то било право мом исписнику, али нека, поуку је прећутао, па мене пита како ја то тумачим.
Није било друге, на брзину сам морао смислити о чему се ради и некако „оправдати“ лекара:
– У основној школи нема понављања;
– У средњој школи нема понављања;
– Факултета има у огромном количинама, нарочито оних за минџамент и икебану, на којима с диплома стиче у неколико рата;
– Нисам чуо да постоји иједан приватни „неколикоратни“ факултет за лекарство, али је извесно да су на државне медицинске факултете пристигли и на њима дипломирали и они који су кроз „непоновљиве“ школе прошли без и зрнца елементарних знања о нечему што би им могло помоћи да се лакше, боље и сигурније снађу при обављању свога изнад свега племенитог посла.
Да неко не би помислио како се основачка и средњошколска „непоновљивост“ одражава само на лекарство, видљиво је и у неким другим занимањима, у истим тим школама, нарочито. Учитељи, наставници и професори су у њима потпуно неважна врста, сувишна такорећи, колатералне штеточине у свему томе јер, побогу, шта они тамо траже кад деца и од седам година имају у њима значајнију улогу, чак одлучујућу. (Чује се да је у припреми закон којим ће се деци чим проходају признати и активно и пасивно бирачко право – јер могу одшетати до гласачкога места, како би тамо могла да бирају и буду изабрана у одговарајуће друштвене и недруштвене „структуре“). И не само деца, више се ни од родитеља не може ући у школу, они су присвојили право да се баве оним што се некада, док је Бог помагао, у школском систему звало васпитање и образовање. Нарочито васпитање, оно чиме се не баве „у домаћој радиности“ јер, да се баве, не би било „Рибникара“ или Дубоне. („Похвали“ ми се једна васпитачица да у забавишту ни руком не сме додирнути дете – мора бити да родитељи свакодневно „интервјуишу“ своју децу кад их отуд изведу, па ако чују да се тако нешто десило, тешко васпитачици).
Како сада ствари стоје, биће Дубоне или „Рибникара“ све док Држави, односно онима који одлучују у име те организационе форме, не „дође“ да одрекну „дечја права“, у школе врате понављање („Понављање је мајка наука“) и укину факултете „од неколико рата“.
Не учини ли се то, Живој Држави Србији, људству које чини Државу Србију као организациону форму – црно се пише.
Аутор: Илија Петровић, историчар