Бездушни циркузанти на гробљима
Прилика за промицију и рекламу шунда и кича
Умирало се у Србији и раније и више за време епидемија и ратова, а не само сада за време короне.
Али, никада као сада сахране на гробљима нису коришћене у личне сврхе промоција оних који долазе да се „поклоне“ сенима покојника.
Умрли више нису важни, значајнији су они који ће доћи на сахрану, донети цвеће, бити у специјалној гардероби, имати посебан стајлинг фризура, нашминканих и углавном лажних тужних фаца… Десетине фоторепортера што таблоидних што приватних се тиска око родбине преминулих, сандука, цвећа не би ли што боље ухватили тренутак те еруптивне туге Гранд и Шунд звезда за покојником.
Старлете и неталентоване певачице, као и познате диве, што сматрају да нису довољно истакнуте у медијима нуде изјаве о томе како су добро познавале умрлу особу, дружиле се, пријатељовале… А већ сутрадан се открива да су биле у сукобу, да су дуговале новце, али сав тај простаклук се заборавља и најважније остаје да су биле у медијима, да су усликане тужне, уплакане…
Много великана за мало гробље
Овом неукусу и циркусу који се шири српским гробљима увелико доприносе и надлежне управе гробљанских предузећа и општинских и градских локалних управа које одређују која су то преминула лица која имају право да се сахрањују о државном трошку на за то одређеним местима: у Алеји заслужних грађана, или како то народ рађе зове у „Алеји великана“.
Из тога следи да Србија има толико великана и великанки да скоро да нема места на тим гробљанским парцелама да се сахране. Многе или већину од преминулих већина обичних грађана и није знала, није чула за њих, а ако је и чула тек после смрти сазнаје какве су то биле громаде, величине, светле звезде на небу Србије.
Без икакве намере да некога увредимо или умањимо његову величину, навешћемо један пример: последњих 15 дана у свим тв и штампаним медијима је изашло више вести о стању здравља Марка Живића него што је то било за време болести и смрти Јосипа Броза ( О Брозу је саопштавана једна кратка вест дневно)! Дневне новине су чак по два-три пута мењале садржај вести о његовом здравственом стању тако да сам на крају почео да тражим биографију овог средовечног човека да видим ко је и шта је, шта је то он толико значајно учинио за Србију, која награде и признања је стекао, а да до тада никад нисам чуо за њега.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Старлета Кристина у журби помешала живе и мртве
Уместо од Тозовца старлета се опростила од Раде Јоровића
Старлета Kристина Марковић, познатија као Атина Ферари шокирала је јавност објавом коју је посветила покојном музичару Предрагу Живковићу Тозовцу, не знајући да је на тој фотографији заправо фолкер Раде Јоровић који је још увек жив.
Она је на свом Фацебоок профилу објавила следећу фотографију.
“Драги колега и пријатељу, нема те више међу живима…Живећеш вечно, добри мој! Почивај у миру, Тозовче”, написала је Марковићева на заједничкој фотографији са Јоровићем.
Сви су изгледи да Кристини није случајно дат надимак „Ферари“.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Видевши да се погребна места за познате, славне, велике звезде пуне великом брзином Градска управа Београдских гробаља одлучила је да изгради нову велику парцелу на Бежанијском гробљу за заслужне великане, тако јављају београдски медији, да би имало места за све великане из Србије из света музике, естраде, политике, војске, новинарства, уметности, спорта, менаџерства и разних области науке и књижевности. И да се тако не стварају гужве и расправе где ће ко почивати поред кога, јер и тога је било напретек.
Сећам се добро, неки нису хтели да им најмилији буду у гробу са Рахманом Морином, или да деле тај вечни кутак да деле неки генерал, политичар заједно са борцем за људска права, дисидентом, боркињом за људска права.
Очигледно је да се прописи о томе ко је неспорна величина, заслужни грађанин за развој Србије у некој области морају мењати, да не испадне да имамо више заслужних личности од једне Немачке или Француске, Италије или Шпаније. Остаје да се уреди и начин и правила сахране тих личности да се не прави циркус од тог тужног и достојанственог догађаја. Не уради ли то држава опет ускоро неће бити места за великане на гробљима. И посебно је важно да се до таквог статуса не стиже политичким опортунитетом ма које врсте.
Јер се онда све девалвира – и живот и смрт!
Бизарно, неукусно, просто – тим се диче!
Овде се нећемо бавити колико све то кошта. Један гробар нам каже да ове помпезне, „гала“ сахране сада коштају права богатства, само сандук досеже око 2. 000 евра, а други погребни ритуали, покрови, цвеће декорације, и музика са свештеничком службом достижу 10.000 евра.
Кад је сахрана „државна“, као ове заслужних грађана, онда то стаје нешто мање.
А Обична смрт постаје у медијима трагедија, ужас, пакао…Таблоидни медији од нормалих ситуација чине огромне драме, туга стиже до неба кад умре нека баба-тетка Дари Бубамари, па тугује и плаче, нариче пола Србије, кажу наши врли медији, који нису ни знали да постоји та бака и тетка. Србија се тресе, рида, плаче, тугује, јеца, нариче, умире…
Маркетинг тимови естрадних уметница су проценили да су смрти и сахране сјајна прилика за додатну промоцију својих штићеница, па их пажљиво припремају и шаљу на ове догађаје да се ту промовишу, виде, сликају и дају, шаљу медијима, наравно све врло потресене и неку изјаву да би исказале тугу и бол.
Једна од најистакнутијих у овим гробљанским ритуалима је „српска мајка“, наравно, како би рекао безгрешни Палма, „наша“ Цеца.
Како ко умре од глумаца, певача, менаџера са естраде, или спортиста, ето до гроба Цеце у првим редовима, са великим букетима, венцима, обучена као да је скицирао Ив Сен Лоран. Медији изгибоше да забалеже сваки тај драматични и историјски тренутак! Све ово је аранжирано, оркестрирано као да су она и покојница биле велике пријатељице, другарице, блиске колегинице. И тако то траје као утисак у медијима месецима док се пре неколико дана, приликом сахране писца стихова Марине Туцаковић, њеном сину на гробу, на самој сахрани није смучило кад је затражио да се „српска мајка“ ипак корак-два, удаљи од гроба, јер је испадало да је она најожалошћенија особа, више од родбине и блиске фамилије.
То је надобудну, безобразну и надмену уметницу толико увредило да се са свитом одмах покупила и отишла са гробља мимо свих православних обичаја.
Сутра је наравно већ била на Кипру, на неком слављу, пркосутра на неком концерту, јер туга је кулиса која се лако мења.
Тако је и данас необјашњиво како се „наша“ Цеца (Ceca nacionale) и одакле створила у храму Светог Саве не 5-6 метара поред председника Русије Владимира Путина пиљећи у њега као да годинама није видела неког свог најрођенијег.
Али, њој се може, она је „српска мајка“, а одакле јој је тај надимак пришивен тешко би се могло објаснити.
Но, да се даље не бавимо нашим естрадним кичом и шундом остаје велики друштвени проблем да се овај циркус на гробљима прекине и не дозволи девалвација сваког људског достојанственог туговања за најмилијима.
Али, сва је прилика да се то неће видети све док се не промени власт која је, изгледа и сама, овај тренд, као и сваки други излив простаклука у Србији, убрзала и ојачала до неслућених размера. Као да и на смрти људи жели да напабирчи покоји политички поен. Улизујући се естради и ријалити звездама да би преко њих дошли до њихове публике и њихове подршке. И у том процесу, као и у сваком другом који спроводи у Србији, власт, између осталог, уништава елементарне цивизацијске норме и пристојност.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
И Вучић у колони ожалошћених
На многим сахранама у последњих годину дана виђен је и председник Србије. МНаравно, кад је у питању смрт блиског сарадника или доброг пријатеља онда је то у реду. Али бити на свакој сахрани неке личности коју сте једва двапут срели или с њом се упознали и разговарали, је превише и непотревбно.
Зато постоје шефови кабинета и друге личности које у име председника обично односе венац и букет цвећа и изјављују саучешће.
Овако и овај поступак је девалвиран и обесмишљен.
Аутор: Јово Вукелић
Извор: Између сна и јаве
