Безбожним умом Русију нећеш разумети

“Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать  – В Россию можно только верить“.

„Безбожним умом Русију нећеш разумети, Аршином јој меру нећеш измерити: У њој је нешто посебно – У Русију можеш само веровати“ – руски песник и дипломата Фјодор Иванович Тјутчев, 1803-73

У другој посланици Солуњанима Св. апостол Павле помиње и описује антихриста: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом Свога присуства. Онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли“. (2. Сол 2, 7–10)

Св. Јован Златоусти (гр. Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, око 349–407) објашњава да би под именом „онога који сад задржава“ у 2. Павловој посланици Солуњанима требало видети Римског цара, али се данас научници слажу да овде спадају и ромејски (византијски) императори Средњег века.

„Онај који задржава антихриста“ (и област таме) био је почетком 20. века побожни баћушка и последњи руски цар  Николај Други Романов  (рус. Николай II Александрович,  Царско Село, 6/18. мај 1868 –  Јекатеринбург, 17. јул 1918).

Велика наклоност и љубав последњег руског цара Николаја Другог према Србима зачета је у мају 1896. године приликом свечаног крунисања новог императора у СанктПетербургу. Овај изузетно свечани догађај  нестрпљиво је ишчекивала госпођа Драгиња Петровић, удовица српског пуковника Станојла Петровића, велика добротворка и ктитор цркве Св. Николаја Мирликијског чудотворца на Новом гробљу у Београду (1893). Како је то било  сведочи Архимандрит Платон у својим сећањима: „Преко пријатеља својих госпођа Драгиња је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година свето чувала један историјски српски Крст. То је био Крст од часнога дрвета, са дивним старинским дрворезом, а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашег цара Лазара. (…)“

„Косовски Крст Светог кнеза Лазара беше изложен у Саборној цркви верном народу на поклоњење, а затим је преко Митрополита Г. Михаила послат у Русију уз пропратно писмо велике добротворке, госпође Драгиње Петровић:

„ВАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО,

СВЕМИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанством Цара целе Русије, заштитника и Српскога народа, и падајући на колена код подножија Престола Вашег Величанства, узимам слободу да на дан Светога Крунисања Самодршца Цара Николе Александровића и царице Александре Феодоровне поднесем ово свето Знамење спасења хришћанског. Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити овај свети Крст на данашњи велики дан Св. Крунисања и миропомазања Вашег, од љубави Српкиње православне у име свију Срба, који гаје оданост и љубав према Русији. Овај је Крст (само дрво) нађен на пољу Косову, где је погинуо српски Цар, великомученик Лазар, бранећи свету веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана. Полажем наду да ће Господ Исус Христос, Који чува све верне Своје, и који је Русију уздигао за свето чување вере и Божје Цркве, спасти све православне, који чувају свету православну веру и који љубе Божју Православну Цркву. И Србима ће синути сунце Правде помоћу милости Монарха Руског, Првог Словенина. Падам на колена пред Престолом Вашег Царског Величанства и подносим ово Свето Знамење из велике љубави према Цару целе Русије, свагдашњем заштитнику Српскога народа“.

(Драган Р. Млађеновић, „Косовски крст словенских владара“, ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, 22.07.2021)

И заиста, добри и побожни баћушка и сверуски цар Николај Други је на делу показао да је „свагдашњи заштитник Српскога народа“, јер је пружио бесцену помоћ и заштиту Српском народу и његовој војсци у најтежим тренуцима српске повеснице.

Одлука о коначном решењу „српског питања“ које је подразумевало нестанак Србије и Срба, донета је 26 година раније, на Берлинском конгресу (1878), на коме су такорећи прећутним консензусом западно–европске силе расчеречиле и поделиле српске земље. Аустроугарска је у тој лешинарској работи најбоље прошла: добила  је Босну и Херцеговину и Рашку област, док је Турска задржала Стару Србију (Косово и Метохију) и Јужну Србију (Маћедонију). Да Црна Гора не би проширила своје границе и припојила  од Турака ослобођени Скадар, велике силе су 1913. године наредиле црногорском краљу Николи Првом Петровићу (1841–1921) да са својом војском напусти стару српску престоницу, а затим су на брзину основале Албанију, нову државу на Хелмском полуострву (Балкану), оштетивши три суседне државе – Црну Гору, Србију и Грчку.

Прилика да коначно реши „српско питање“ указала се бечко–берлинско–ватиканској коалицији на самом почетку  Великог рата 1914. године. Ово „решење“ је подразумевало и значило дуго припремано поробљавање, сатирање и нестанак Срба, како би две матичне српске краљевине (Србију и Црну Гору) могла да анектира (припоји) свом Царству, као што је то 1908. учинила са Босанским пашалуком (Босном и Херцеговином).

Срећом, свети и праведни цар Николај Други се ту појавио као личност која ће одлучно стати на пут овом антихристовом савезу и тајни безакоња као „онај који задржава“.

Споменик св. руском цару и мученику Николају Другом у Београду

 Вероломна Бугарска је, ушавши у рат на страни Беча и Берлина, с леђа напала Србију и српску војску. Када је за то сазнао, цар Николај је био силно љут и огорчен. Тај подли чин Бугара, којима је Русија донела слободу од Турака, правдољубиви цар проглашава највећом издајом према српском народу и историјском издајом према словенству и православљу у целини, па је 19. октобра 1915. издао манифест у коме, између осталог, стоји:

„Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља.(…) Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“  (Милан Гајовић, „Руски цар Николај Други Романов, спасилац Српства и српских земаља“, Искра инфо, 10.05.2021)

Неочекивано заривен у српска и руска леђа, бугарски нож је посебно био срамотан и болан када се има у виду да Енглези, Французи и Италијани, савезници Русије и Србије у Великом рату, нису послали обећану помоћ Српској војсци из правца Солуна ради онемогућавања бугарског удара на Србију. Зато је Српска војна команда у договору са савезницима донела одлуку о повлачењу, односно путу кроз пакао „Албанске голготе“.

Десетковану и крајње исцрпљену Српску војску и избегле цивиле, са десетинама хиљада изгинулих, оболелих и рањених, на албанској обали чекало је ново „савезничко“ изненађење. Уместо бродова који ће Србе превести на острво Крф и у Бизерту у Тунису ради оздрављења и опоравка, Српска војска и избегли народ су, гладни, болесни, боси и голи остављени да се сналазе по албанским мочварама и беспућима како знају и умеју.

У тој готово безизлазној ситуацији српски регент и престолонаследник Александар Први Карађорђевић (Цетиње, 1888 – Марсеј, 09. октобар 1934) се обраћа руском цару, једином правом пријатељу, и моли га да хитно интервенише код савезника. Већ 19. децембра 1915. Цар хитно шаље ултиматум Паризу и Лондону да, уколико одмах не упуте бродове за евакуацију јуначке Српске војске, Русија напушта Савез. Француска влада и председник Поенкаре су најозбиљније схватили ултиматум Руског цара, па су преузели главну улогу у спасавању Срба. Главнина војске је превезена на грчко острво Крф, док је мањи део рањених и болесних војника и цивила евакуисан у француске војне базе и болнице у Бизерти у Северној Африци.

Француски војници, грађани и администрација у Бизерти у Тунису били су веома предусретљиви према српским војницима. У томе се нарочито истакао вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат ( Émile Paul Aimable Guépratte, 1856–1939). Његова брига за Србе била је свакодневна, почев од свечаног дочека бродова са болесним српским војницима и избеглим народом. Приликом првог доласка адмирала Гепрата у Београд 1930. године Срби су га на рукама носили од железничке станице до Славије, а улица којом су га носили од тада носи његово име. (Предраг Пејчић, „Српска војска у Бизерти 1916-1918“, Завод за уџбенике–Београд, 2008, стр. 121-141. ISBN 978-86-17-15333-3)

Тако је, ето,  у последњи час започело спасавање озбиљно угрожене и десетковане Војске Краљевине Србије и избеглог народа. Опоравивши се на Крфу и у Бизерти, Српска краљевска војска је, као најбоља и најхрабрија армија у Великом рату, већ после две године била спремна да изврши невероватан и незаустављив пробој Солунског фронта који је одлучио рат, и да изведе завршне операције ослобођења Србије. („Николај Други Александрович Романов – највећи пријатељ у највећој невољи“, у књизи Драган М. Милошевић“, „Споменар вечним српским пријатељима“, Карић фондација–Београд, 2018, стр. 229–233)

`У Русију можеш само веровати`

Данас, у 21. веку, после столећа лутања по области таме у царству мржње и зла, Русија, и са њом добар део православног света, поново се лагано духовно уздиже и враћа својој суштини – изворном православном Хришћанству светих апостола, мученика и подвижника, и традиционалним хришћанским обичајима и моралним вредностима. Оно што себични, грамзиви и обезбожени Западњаци никако не могу (или неће) да схвате, јесте прастара истина да се таквим материјалистичко–нихилистичким разумом „Русија не може разумети“, јер се „у Русију може само веровати“. Срби су то схватили и на делу показали.

Стога на крају поновимо песму великог Тјутчева:

`Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать —
В Россию можно только верить.`

Аутор: Драган Р. Млађеновић