Bez Svetih Tajni i podvižničkog života nema duhovnog izlečenja
Ljudi osećaju da najezda zapadnjačkog duha umrtvljuje dušu i razara sve međulične odnose. Zato, ljudi pokušavaju da ožive stari način života, koji je bio mnogo čovečniji, no, i etos i običaji našeg naroda, kao i mnogo toga drugog iz narodnog života, bili su usko vezani za duhovno-terapeutski metod Crkve kojim Crkva uzvodi čoveka ka oboženju.
Naravno, ovde treba biti oprezan, zato što ima mnogo običaja koji su plod i zaostatak paganskog idolopoklonstva i sujeverja. Jer, nažalost, i u drevna hrišćanska vremena je bilo mogo sujeverja, baš kao što je slučaj i danas. Ljudi često doživljavaju Crkvu i Boga kao nešto što treba da im pomogne da im stvari idu dobro u životu. I, čak ni to ne treba odbacivati. Tako se ljudi sabiraju na čin blagosiljanja pšenice svetom vodicom, da bi imali dobru žetvu.
Ali, sve što se otuđi od celovitog duhovno-terapeutskog metoda Crkve, od stupnjeva duhovnog usavršavanja – očišćenja, prosvetljenja, i oboženja – postaje samo mrtva forma, od koje čoveku nema pomoći.
Ljudi počinju da misle da je forma sama po sebi dovoljna, što ima za posledicu privid duhovnog izlečenja. Ljudi misle da će se, pridržavajući se pukih formi, pronaći sreću u životu, pa onda doživljavaju razočarenje kada je ne nađu.
Ja, naprotiv, verujem da čovek koji živi isihastičkim Predanjem Crkve – koje je, još jednom ponavljam, usredsređeno na čovekovo očišćenje, prosvetljenje i oboženje – može živeti Pravoslavnim Predanjem, čak i u soliteru, u savremenoj urbanoj sredini, pod najnepovoljnijim spoljašnjim okolnostima.
Mnogi Novomučenici su bili sluge turskih gospodara. Oni su spolja gledano služili turskom carstvu koje se borilo protiv Hrišćanstva. No, oni su, i pored toga, sačuuvali Predanje i dostigli Bogoviđenje, Mučeništvo i oboženje.
Jer, mnogi Novomučenici su, kao što vidimo iz njihovih Žitija, imali Bogoviđenje pre Mučeništva i njihovo Mučeništvo je bilo plod Bogoviđenja.
***
Lečenje duše, zaista, mora biti usredsređeno na um. Pomračeni i umrtvljeni um lečenjem mora da se iznova prosvetli, e da bi iznova oživeo. Čovek čiji je um duhovno bolestan, rob je bezbrojnih strasti, pomisli i fantazija.
Čovek koji hoće da se duhovno izleči mora, dakle, da usredsredi pažnju upravo na lečenje svog obolelog uma. Vredno je pomenuti kako Sveti Oci opisuju lečenje i obnovu uma. Postoje četiri sredtvsa za lečenje uma.
To su: Pravoslavna Vera, svest o sopstvenoj grešnosti, pomoć sveštenika – duhovnog lekara i, konačno, odgovarajući metod za obnovu uma, koji se zove pravoslavna „askeza“.
Crkva je svojevrsna duhovna Bolnica koja leči ljude. Crkva nije društvo dobrih i pobožnih ljudi, već blagosloveno Telo Hristovo unutar koga se ljudi duhovno leče. Crkva prima bolesne ljude i leči ih od njihovih duhovnih bolesti.
Mi, stoga, ispovedamo da je Hristos Jedini Istiniti Bog, da je Crkva Bolnica koja istinski leči čoveka, da su Sveti Oci istinski terapeuti koji leče silom Hristovom, da su Božije zapovesti duhovno-terapeutske i da treba da se trudimo da živimo izvršavajući te zapovesti.
Jer, kao što lekarski recepti nisu nešto apstraktno, već se prepisuju bolesnome čobveku radi isceljenja, tako su i zaopivesti Hristove takođe upućene duhovno bolesnima radi njihovog duhovnog izlečenja. Zato treba da se trudimo da ispunjavamo sve Hristove zapovesti, jer je to put za duhovno izlečenje našeg srca.
***
Svetotajinski život Crkve nije odvojen od asketskog života Crkve. Sa razočarenjem konstatujem da se u mnogim novim knjigama Sveta Tajna Božanstvene Evharistije analizira tako da ispada da puko učešće u Evharistiji i puko pričešćivanje Krvlju i Telom Hristovim jeste ono što po sebi obožuje čoveka. Nema sumnje da je Sveta Tajna Evharistije ono po čemu se Pravoslavlje neuporedivo razlikuje od svih ostalih religija.
Međutim, ako se izoluje, od svecelog duhovno-terapeutskog metoda Crkve, Evharistija ne samo da ne obožuje čoveka, već je čoveku i na osudu. Blagodat Božija u tom slučaju deluje kao kazna.
Mnogo puta sam čuo kako pravoslavni sveštenici u svojim propovedima tvrde da Sveto Pričešće spasava čoveka i da ga vodi ka oboženju, kao i da svako od nas mora da se pričešćuje svake nedelje i tome slično.
Međutim, čitavo Predanje Crkve uči da odvojene od podviga duhovnog života – t.j. od očišćenja, prosvetljenja i oboženja – Svete Tajne ne mogu pomoći čoveku.
Sveti Oci govore da Sveto Pričešće pretpostavlja askezu (podvižništvo) i da je neodvojivo od askeze. Askeza, kao što smo već rekli, prethodi i sledi Božanstvenoj Evharistiji.
Autor: Mitropolit Jerotej Vlahos
Izvor: „Pravoslavni odgovor“
