Београд 1918
У част славних предака, који су баш на овај дан ослободили Београд у Великом рату, ево шта сам, истражујући за моју нову књигу, пронашао у једном дневнику.
Последњи уноси из дневника поробљених. Али не и потчињених.
Баш на овај дан (1.11), пре тачно 104 године, било је то – овако:
„У шест часова изјутра јак пуцањ је проломио ваздух. Поскакали смо из постеља и потрчали ка прозорима.
– Гледајте – викали су наши суседи с оне стране улице и показивали прстом у правцу Бежаниске косе. Бачен је други део Савског моста у ваздух!
Грло нам се стегло од радости. Срце је јако ударало.
– Живела слобода – зачу се први узвик на улици.
Брзо излазим из куће и јурим на место с којег се лепо види Сава. Ту се окупио и други свет, који раздрагано посматра срушени мост.
Одједном, сви су Београђани измилели на улице. Гужва, сусрети, руковања. Људи се грле и већ једни другима честитају крај окупације.
Око десет часова, ми који смо били око кафане ‘Лондона’, зачусмо из даљине урнебесно клицање:
– Живели! Живели!
Поклици су долазили с трга Славије и не прође ни тренутак, а већ угледасмо како наилазе коњаници. То је била извидница наше војске!
Народ је похрлио ка коњаницима. Настаде гужва. Свако је хтео да се рукује или бар да се дотакне наших ослободилаца. Војници су били претрпани цвећем и венцима. Улице су биле толико притиснуте светом, да је било скоро онемогућено свако кретање.
Вест о наиласку наше војске пронела се муњевитом брзином кроз попречне улице.
Сви су изашли из кућа:
изнемогли старци, старице у папучама и жене које су напустиле кујну и спремање ручка. У метежу раздраганих људи многе мајке изгубише децу.
На вратове узнемирених коња, девојке су стављале везене пешкире, док су коњаници засипани цвећем.
Млади коњаник, видевши да за извесно време неће моћи да продужи пут, одржао је леп и дирљив говор. После тога заори се песма, наста игра и грљење.
Нисмо ни приметили кад су прозори кућа застрти ћилимима и искићени саксијама и вазама с цвећем…
… НЕМА КУЋА НА КОЈОЈ СЕ НЕ ЛЕПРША СРПСКА ЗАСТАВА!
Годинама сакривене по подрумима, таванима, испод црепова кровова и под дрвима у шупама, заставе су се завијориле, опране, испеглане и светле, као да су јуче сашивене“.
Е, то вам је био Београд 1918. Баш на овај дан.
Аутор: Дарко Николић
