Порфирије архијеретика Бенeдикта XVI сврстава међу светитеље

Патријарх српски Порфирије упутио је данас саучешће папи Фрањи поводом упокојења његовог претходника, папе емеритуса Бенедикта XVI.

”Блаженог спомена папа Бенeдикт XVI у историји Цркве Христове остаће упамћен као архипастир који је све мерио Христом, одакле потиче и његова отворености и разумевање за васцели хришћански свет, а посебно за православно богословље и предање.

Упућујемо молитве Исусу Христу, Првосвештенику будућих добара да душу папе Бенедикта упокоји са светима, где нема бола, туге, уздисања, него где је живот вечни, стоји у писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Изразе саучешћа Патријарх Порфирије је упутио и апостолском нунцију у Србији, Надбискупу Санту Ганђемију и надбискупу и метрополиту београдском Ласдиславу Немету’, наводи се у саучешћу патријарха, саопштила је СПЦ.

Kолико сам паметан (а баш и нисам нешто посебно) могу из саучешћа Његове светости патријарха српског да схватим да патријарх, а тиме и наша света црква сматрају да је покојном некада члану Хитлерове омладине и дубоко умешаног у скандале педофилије пензионисаном папи место међу светитељима, претпостављам тамо где су и Свети Сава, Свети Николај …, а можда и свети Алојзије. “О покојнику све најбоље”, па да о покојнику пренесем по мени одличан текст објављен некада у магазину “Недељник”.

„Господе“,

почео је тихо погурени, седи човек, под окриљем ускршње ноћи. „Ваша црква јесте брод, али брод који ће потонути. Брод који са свих страна пропушта воду.“ Мало застане, прочисти грло док га осветљава пламен упаљених бакљи, па пажњу и речи фокусира на „кукољ што је израстао на њиви Господњој“.

„Толика прљавштина у цркви резултат је свештеничке издаје Бога. Упрљана одећа и лице ваше Цркве бацају нас у велику забуну, али ми смо ти који су их запрљали. Ми смо ти који те увек и изнова издајемо. Помилуј Цркву своју, Господе, чак и ако у њој Адам изнова пада.“

Те су речи, на Ускрс 2005. звучале као завет и као аманет. Као порука онима који не желе да чују и молба за опроштај ономе који све види, чује и зна. Речи које ће остати као заоставштина.

Изговорио их је бискуп Јозеф Рацингер. Човек који је годинама пролазио сваког јутра и сваке вечери испод високе капије од тешког, кованог гвожђа у Ватикану, на месту где је ухваћен Галилео Галилеј и где је Ðордано Бруно осуђен на смрт. Иза те је капије деценијама седео на челу Конгрегације за доктрину вере.

Изговорио их је разочаран човек…

Прошло је пет година до тренутка када је у Рим – али не у канцеларију Конгрегације – стигла фасцикла у чијем левом горњем углу пише само: „Петер Х.“

Зар опет?

Мора да је погурени, седи човек то питање поставио себи у браду. Тих је шест слова у низу, са тачком на крају, за њега представљало времеплов у мрак.

Дванаест година ће проћи до новог сусрета са истом фасциклом, трећег у низу, који ће овога пута потпуно разоткрити његову улогу у вишедеценијском скривању сексуалног злостављања у Римокатоличкој цркви. Мрак ће тада већ бити заклан.

Или, како се беше „Spotlight“ каже на немачком?Rampenlicht ?

Случај Петера Х.

Прво се говорило тихо. Чуло се као глас са дна бунара у који нико није желео да зарони, да у њега погледа, чак ни да му се приближи. Онда је почело да оџвања, како знају да оџвањају уплашени гласови из таме. Убрзо је читав Есен говорио о томе да је те 1979. године која је измицала, један свештеник сексуално злостављао неколико малишана у својој бискупији.

Говори се и о двоцифреном броју жртава, али су четири потврђене, доказане, родитељи нису желели да одустану.

Највише се прочуло за случај да је Петер Х. напио дечака од 11 година и затим га натерао на орални секс.

Родитељи жртава су били упорни и нису излазили из локалне цркве Светог Андреја, па је парох својеручно написао писмо генералном викару цркве у Есену. У њему је био и ред који је гласио овако: „Петер Х. је непристојно иступио према неколико дечака.“

Када је писмо прослеђено у Минхен, у њему је тај ред промењен, а они који су га послали деценијама касније су потврдили да је писало јасно – сексуално злостављање. Тако одбору који је у Минхену заседао „ништа није остављено у мраку, ништа није било скривено од њих“.

Епархијски савет се скупља у Минхену, 15. јануара 1980. и под тачком 5Д разматра случај Петера Х., а у његовом „предмету“ тражи се „психолошко-терапијски третман којем ће капелан Петер Х. бити подвргнут“.

Све што је епархијски савет о томе прибележио било је: „Захтев се уважава.“

Генерални викар Јозефа Рацингера који је активно учествовао на том састанку, имена Герхард Грубер, убрзо је добио писмо којим се потврђује да је Петер Х. после две недеље враћен међу вернике, и то у цркву Светог Јоханеса Јеванђелисте у Минхену.

Брз опоравак.

Нешто касније, црне вести су се вратиле као бумеранг.

У градићу Графинг Петер Х. је поново сексуално злостављао неколико дечака. Означено је да му је потребан нови „психолошко-терапијски третман“ и то је, наравно, одобрено.

Тек 1986. године суд у Еберзбергу осуђује Петера Х. на 18 месеци условно и казну од 4.000 дојч марака, између осталог и због тога што је радио редистрибуцију порнографског садржаја.

Црква поново врши његов премештај, четврти пут, овога пута у Гархинг, где је био оптужен да децу „љуби у уста“ и та је устаљена пракса сметала и деци и родитељима. Проћи ће неко време пре него што опет буде премештен, и то у Бад Телц, да би тек 40 година након што је злостављао првог дечака, у марту 2010. године, „суспендован из свештеничке службе“.

И то јер је тај дечак, тада већ човек, изашао именом и презименом у јавност и поставио питање на које није било одговора деценијама. Питање фасцикле на којој пише „Петер Х.“ и питање које је покренуло времеплов човека који је деценијама ћутао.

Док је Петер Х. од бискупије до бискупије сексуално злостављао малишане, Јозеф Рацингер прешао је пут којим се ређе иде. Пут до Свете столице.

Од слободних тумачења до апсолутне истине

Јозеф Рацингер је рођен 16. априла 1927. у једном баварском селу, као син полицајца. Иако је новца било мало, Јозеф и његов старији брат Георг су похађали средњу школу.

Када је ишао тек у други разред, родитељи су му купили мисал, који свештеници употребљавају на олтару. За младог Рацингера религија је постала оно што ће касније назвати „рационалном авантуром“. Његов католицизам никада није био само тамјан и наивна вера.

Школа га је уписала у Хитлерјугенд, што је било неизбежно, али је ретко ту школу похађао. На крају је позван да служи као дете војник у Минхену. Крај рата провео је у логору за ратне заробљенике у близини јужнонемачког града Улма.

Рацингер је посвећен за свештеника 1951. године. У „пастирству“ је радио врло кратко, што значи да је имао мало искуства из прве руке са свакодневним бригама верника.

Уместо тога, брзо је започео каријеру теолога.

Године 1958. у 31. години постао је професор догматског и фундаменталног богословља. Четири године касније служио је као теолошки консултант на Другом ватиканском сабору, где је Рацингер заступао ставове који су били и либерални и критични према Ватикану, ставове који су заговарали индивидуалну слободу хришћанина и супротстављали се тврдњи Римске курије о свемоћи. У то време, Рацингер је тврдио да Црква има „превише затегнуте узде, превише закона, од којих су многи помогли да се век невере остави на цедилу, уместо да му помогну да се искупи“.

После Сабора, Рацингер је заједно са Хансом Кунгом и Карлом Рахнером сматран једним од реформатора у Цркви. Прича се да је он свог пријатеља Кунга и довео на Универзитет у Тибингену у јужној Немачкој као професора догматске теологије. Ипак, све се променило 1968.

Рацингер је доживео трауматично искуство које би можда могло да објасни његове мисли и поступке до данас. Током студентске побуне 1968. био је сведок како његови ученици говоре негативно о слици Исуса Христа на крсту као „садомазохистичко величање бола“ и певају „Проклет је Исус!“ током једног од његових предавања. У интервјуу за „Шпигел“ 1983. рекао је да му је у предаваоницама у Тибингену, тада „под чаролијом великог марксистичког филозофа Ернста Блоха“, постало јасно да је исход онога што је желео да постигне био супротан од његових замисли.

За 41-годишњег свештеника, тибингенска искуства су била дубок шок који га је радикално променио од космополитског теолога у стидљивог догматичара. Од тада му је непроменљива, „Богом дана истина“ значила све. Тој је „истини“ све подредио.

Као надбискуп Минхена и Фрајзинга, Рацингер је дао да се на његовом шалу на рамену извезе мото „Цооператорес веритатис“ („Радник истине“).

Јован Павле Други је 1981. довео Рацингера, тада надбискупа који је већ био уздигнут у чин кардинала, у Рим на чело ЦДФ-а. Испоставиће се да ће новом функцијом и деловањем у тој фотељи распарати мото са сопственог шала.

Радник истине и „Motu proprio“

Јер једини Рацингеров задатак, нешто више од годину дана након минхенског епископског савета који је прећутао злочин, јесте био да више никада не ћути. А он је, као полицијски син, добро знао шта то значи. И није ћутао. Само о злостављању није говорио ништа.

Годинама је био посвећен „укоравању латиноамеричких црквених активиста“ због другачијег тумачења живота Исуса Христа и на расправе са контроверзним црквеним критичарима попут Ханса Кунга, свог доброг пријатеља – сећате се приче из Тибингена – о темама „вере и разума“.

За то време широм света су се догађале сличне ствари као у Есену. И свуда је било „минхенских епископских савета“ и свуда је била тишина.

Онај који је у том смислу требало да контролише читав католички свет, онај који је био на врху пирамиде, добро је знао шта се око њега догађа јер је и сам некада ћутао.

Црна прича Џона Џозефа Гегена, америчког католичког свештеника и серијског силоватеља, почела је три године пре приче Петера Х. али у Бостону. И тек када је 25 година касније „Бостон Глобе“ ту причу у потпуности растворио и у лешини тајне пронашао десетине мрачних прича о злостављању деце под окриљем и ћутањем Католичке цркве и када је – што је за ову причу најважније – откривено да је кардинал Бернард Лоу све то знао и да је црква „због болести“ годинама премештала силоватеље по бискупијама, Јозеф Рацингер је реаговао.

Као да му је прича звучала однекуд познато, једино није била испричана на немачком.

Он је тада захтевао од папе Јована Павла ИИ да потпише „Моту проприо“ и да тако све локалне цркве буду обавезане да пријаве случајеве сексуалног злостављања.

Од те 2001. до 2010. монсињор Шарл Сиклуна, који је обављао функцију попут „унутрашњег тужиоца“ у Ватикану, обрадио је више од 3.000 пријава за сексуално злостављање.

Зато је на Ускрс 2005. године, нови папа Бенедикт XIV, знајући добро шта се око њега догађа, у молитви Господу говорио о чамцу са много рупа и молио за опроштај, „иако Адам изнова пада“.

Знао је и шта верници о томе мисле.

И поред покренутих истрага остао је неодољив утисак и поразан закључак: Ватикан заправо жали само због тога што су свештеници у својим злоделима ухваћени.

„Са њим ни на пусто острво…“

Зато је, када се пред њим по други пут нашла фасцикла са именом Петер Х. те 2010. године, папа Бенедикт био свестан да је све пропало.

Он је себе на почетку мандата описао као „простог, понизног радника у винограду Господњем“. Писао је књиге и пред сам смирај живота и пензију добио је „херкуловски задатак“ у Цркви. Слажући речи о вери, бранио је умешно доктрине своје цркве и успевао да буде занимљив немачкој штампи, чак и да ублажи радикалне ставове архипротестантских новина. Када је постао папа, човек који је тако умео са речима, није успео никога да убеди у легитимност макар једног свог става.

Желео је разговор и дијалог са свима, толеранцију и љубав, без тешких речи и још тежих одлука, па је сам покварио сопствени план: бискуп Ричард Вилијамсон негирао је Холокауст, папа је сам одржао говор о повезаности насиља и ислама који му нису опростили верници муслиманске вероисповести, његов гест помирења према традиционалнијим црквеним групама и десничарима озбиљно је уздрмао либералније бискупије и њихову подршку папи.

А онда се опет појавила прича о том састанку у Минхену, у јануару 1980. године, и он је негирао да је састанку присуствовао.

Светски хор гнева запевао је против њега и њихов духовни пастир изгледао је изгубљен у свету који га не разуме.

Немци су били бесни на њега зато што није решио оно што је било најлогичније да реши – случајеве у својој родној кући, у својој земљи. Пољаци су тражили да уради све како не би у питање довео и бацио мрљу на „њиховог“ Јована Павла ИИ, чија се беатификација у том тренутку чекала. „Јавна Меа цулпа би могла да ублажи све“, била је препорука коју папа Бенедикт није прихватио. Ирци су били љути на папу јер им је на различите оптужбе о ћутању одговорио писмом које кривицу за случајеве сексуалног злостављања пребацује на локалне бискупе и на „поразну секуларизацију ирског друштва“. Американци су га директно оптужили да је ћутао са предумишљајем и тако са предумишљајем убио и истину.

Како су немачке новине тих дана сликовито објасниле: „Са тим човеком високог гласа нико више не би волео да остане сам ни на пустом острву, а камоли да га он води кроз пустињу.“

Тежина притиска пута пролазност времена и једначина је била јасна – више није имао куд и решење је било повлачење са места папе, прво такво после векова и векова, а великодостојници Римокатоличке цркве растрчали су се тог фебруара 2013. да објасне да није одлучио да оде „под притиском“ већ напросто – „није могао више“.

Да лаже?

„Из дубине срца“ и „Ватилеакс“

Када се повлачио из Свете столице, папа Бенедикт најавио је да ће тиховати у годинама које уследе. Није, истина, открио колико ће година тиховање трајати, али га је прекинуо на буран начин.

„Ле Фигаро“ је објавио 2020. године одломак књиге на чијој су насловној страни стајали папа Бенедикт и један кардинал као коаутори, а главна тема је очување целибата. Контекст у ком је књига угледала светлост дана многе је навео да помисле да је Бенедикт кренуо у фронтални рат са својим наследником. И комшијом.

Папа Фрања и папа Бенедикт удаљени су свега неколико стотина метара један од другог унутар зидина Ватикана и то ће за век или два бити занимљива цртица у историји Римокатоличке цркве и Ватикана, али је у тренутку када је папа Фрања размишљао о томе да дозволи мушкарцима који су се женили да постану свештеници, директно опонирање његовог комшије схваћено као цртица која ће их заувек раздвојити.

Човек који служи обојици папа – и садашњем и бившем – открио је да је Бенедикт слабог здравља и да је поглавље које је почео да пише, па га није завршио, предато кардиналу Сари, који је потписан као коаутор, али да „о коауторству није било речи“.

Тада се појавила сумња да је у питању чиста теорија завере и да је папа Бенедикт злоупотребљен.

У читаву су шему укључени и Никола Дијат, уредник повезиван чврстим везама са Николом Саркозијем, и Бернхард Милер, немачки издавач књиге који је тврдио да је његова издавачка кућа пристала да потпише уговор о ком није знала ништа, да је комуникација вршена криптованим мејловима и да је називана „тајном операцијом“.

Убрзо након тога испливао је нови скандал – „Ватилеакс“.

Папин лични батлер Паоло Габријеле наводно је из папских одаја прокријумчарио 82 кутије тајних докумената о папском животу, али и бројним тајнама курије, међу којима је, пренели су немачки медији, била и афера о наводном „геј лобију у курији“, као и бројни документи о папиним контроверзним ставовима. Свака мрвица која је исцурила у јавност додатно је нарушила углед Бенедиктовог понтификата.

„Жив човек…“

А онда је фасцикла стигла и трећи пут. Овога пута у рукама правника адвокатске фирме „Њестпфахл Спилкер Њастл“, у извештају који је наручила Католичка црква.

Истрага је потврдила да је Јозеф Рацингер знао за случајеве сексуалног злостављања који су се одвијали у Есену, али и у неким другим областима и бискупијама.

И не само да је знао, него је ћутао и није урадио ништа.

И не само да је ћутао и није урадио ништа, него је слагао да уопште није ни био присутан када се о свим случајевима злостављања говорило.

А онда су приљежни немачки правници ископали записнике са састанка епископског савета од 15. јануара 1980. године из старе зграде у Минхену у којима је јасно писало да је иза оних речи „захтев се уважава“ стајао управо Јозеф Рацингер, а да би иза њих стајао на састанку је морао и бити присутан.

Па се огласио и Цооператорес веритатис, преко своје десне руке, и објаснио да је ипак знао за случајеве, и не само за тај један, него је сада знао за чак 23 случаја злостављања дечака између 8 и 16 година, и да ипак није тачно да није био присутан како је првобитно рекао у изјави.

„А грешка се“, тврди десна рука бившег папе, „поткраде сваком живом човеку“.

Нарочито ако је тај човек надређен онима који злостављају, нарочито ако је тај човек први у контроли читаве Католичке цркве, нарочито ако тај човек и годинама седи у Светој столици.

Човек који је толико добро знао са речима и који их је толико прочитао, случајно је у своју изјаву убацио једно „не“ уместо „да“ и тако је испало да је хтео да слаже да није био присутан на састанку у Минхену, а то му, верујте му на реч, није била намера.

Осим коришћења речце „не“, бивши папа је заборавио и речи које је сам писао и говорио.

Ауто: Предраг Вучинић

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!