Белешка (политички некоректна) о Јовану Златоусту
Јован Хризостом је био прави Антиохијац. Оштрог језика. Без такта. Неснађен у ромејској дипломатији. Сиријска крв и дивљачки гени. Прзница. Тежак тип. Напоран за сабраћу из Цркве. Напоран и за ромејско царство. Али, много је волео Исуса. Много је волео људе. Народ. И народ је волео њега. Обожавао.
Да ли због овога или нечег другог, пробио се некако до Константинопоља. Ту је служио у храму. Много, снажно је волео Исуса – да ли сам то већ рекао? – да, много га је волео. А волео је и да му служи. Исусу Христу и Тројици. Измислио је прве ноћне литије. Волео је урбаност великог града. Волео је културу, музику, образовање. И да држи говоре на разне теме. У све се петљао.
Јован Златоусти је озбиљно схватио све Христове речи. Хранио је гладне и сиромашне. Проституке, пробисвете, пијанце, наркомане, аутсајдере, болесне, неснађене, одбачене, губитнике – све њих је довео да се одморе у хладу дома Очевог. Да се одморе код Исуса. Није марио за царицу владарицу, политичаре, тајкуне, ктиторе, ликове који купују скупе кочије, изнајмљују цркви скеле и богате се на преварама. Није ишао на сахране члановима породица оновремених мафијашких синова.
Још више је волео Исуса, Логоса свемира и Господара васељене. А народ је још више обожавао Јована. Елита га је још више мрзела. Омраза ће се проширити и на друге градове, пределе, чак и континенте. Неће моћи очима да га виде у Александрији. Епископ Теофило Александријски неће моћи да спава због Јована. Бизнис је постао угрожен.
Појавио се Јован који је угрожавао испијање скупог вина. Јован који је волео Исуса. Јован који је тражио темељну реформу државе, а нарочито тоталну обнову Цркве, Цркве која је почела да губи свој есхатолошки смер и утапала се у трулеж овог света. У оно сувише људско. За Јована је ово хришћанско кокетирање с властима било једнако новом распињању Исуса.
И баш ту и тада његова браћа епископи, као и луда царица Евдоксија (десет пута луђа од садашњих владара и иних) почињу да смишљају и премишљају: Шта да радимо с овим малим из Антиохије? Уништиће нам послове и дилове. Човек руши симфонију цркве и државе. Куд ћемо сви кад пресахну приходи? Требало би нешто да смислимо.
И смислили су. Прогласиће га оригенистом. Аријанцем. Бунџијом против цара и отаџбине, против свете Цркве. Пробисветом. Претешким за ромејске либерале, прегорким за црквене чуваре вере. Зар тај мали не зна да је свака власт од Бога? – тако ће они говорити у глас. Говоре и многи данас. Још увек.
Теофило, човек сумњивог живота, избациће побожне и учене монахе из Египта. Нико их неће примити нигде. Нико није хтео да се замери властима, митрама и крунама. Примиће их, наравно, Јован. Био је ту увек за све скрајнуте ликове. За неприлагођене. Луда Евдоксија и несрећни Теофило то ће једва дочекати. И елита, она црквена конзервативна и она државна либерална. Конзервативци и либерали ће се удружити. Не први пут у историји Цркви. Ни последњи.
Опасан по црквене чуваре обичаја, опасан по либералне струје ромејске власти, Јован није имао среће. Награбусио је. Сазван је сабор. Сабрала су се браћа епископи. Владарка Евдоксија је водила реч. Спремало се смакнуће. Константинопољ је кључао.
Сви ће га се одрећи. Патријарси, епископи, мецене, државници, ктитори, црквени трговци и државни. Сви. Па скоро сви. Народ га је ипак волео. Остао је уз њега. И понеки свештеник, можда и неки монах. Али народ је био слаб. Немоћан. Брзо побеђен и савладан. Епископи и царица су у заједничком подухвату дошли главе Јовану.
Прогнан као пас, мучен, тучен, па опет мучен, Златоусти ће скончати у некој анадолијској пустолини. Од сунчанице, жеђи и глади. Као пас. Само ће рећи: Слава Богу за све! Јован који је волео Исуса.Власти државне и црквене су победиле. Решили су Јована на најбруталнији начин. Могли су да се врате својим пословима, својој симфонији и политичкој коректности с обе стране. Климању глава и дељењу оредења. Није то било први пут у историји Цркве. Ни последњи. Свакако не последњи.
Данас славимо Јована, славимо га јефтино. И ћутимо ову епизоду коју сам испричао. Велики проповедник, велики јерарх, теолог, молитвеник, то ће данас одзвањати с црквених амвона. Неће бити приче о томе да је Јован Златоусти, тај тешки човек и напаћени светац, рекао НЕ оновременој тиранки, лудој жени, царици, политичарки која је упропастила и Ромеју и свету константинопољску Цркву. Који је рекао НЕ својој конформистичкој сабраћи епископима.
И за то дао живот. Јован који је, изнад свега и пре свих, волео Исуса, кротког и благог Јагањца који је узео и уклонио грех света. Онога у чијим је рукама све: и тирани, и луди владари, и издајници, и среброљубци, и лопови, и децоубице, и педофили, и сво зло овог света, Онај који је то већ све победио и поразио, те нам дао силу да и ми у својим просечним животима учинимо исто.
Власти, државне и црквене, нису волеле Јована. Убили су га. Међутим, Исус је волео Јована. Прославио га је. Осветио. Обесмртио. Учинио великим, једним од највећих. Сада и у вечности. Бог који има последњу реч над свиме. Где је Христос, где је Логос и Светлост универзума, где је Љубав која је уништила смрт једном за свагда, ту нема места страху ни од кога. То је порука живота и дела светог Јована Златоустог.
Аутор: Лазар Нешић
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
