Beleška (politički nekorektna) o Jovanu Zlatoustu

Jovan Hrizostom je bio pravi Antiohijac. Oštrog jezika. Bez takta. Nesnađen u romejskoj diplomatiji. Sirijska krv i divljački geni. Prznica. Težak tip. Naporan za sabraću iz Crkve. Naporan i za romejsko carstvo. Ali, mnogo je voleo Isusa. Mnogo je voleo ljude. Narod. I narod je voleo njega. Obožavao.

Da li zbog ovoga ili nečeg drugog, probio se nekako do Konstantinopolja. Tu je služio u hramu. Mnogo, snažno je voleo Isusa – da li sam to već rekao? – da, mnogo ga je voleo. A voleo je i da mu služi. Isusu Hristu i Trojici. Izmislio je prve noćne litije. Voleo je urbanost velikog grada. Voleo je kulturu, muziku, obrazovanje. I da drži govore na razne teme. U sve se petljao.

Jovan Zlatousti je ozbiljno shvatio sve Hristove reči. Hranio je gladne i siromašne. Prostituke, probisvete, pijance, narkomane, autsajdere, bolesne, nesnađene, odbačene, gubitnike – sve njih je doveo da se odmore u hladu doma Očevog. Da se odmore kod Isusa. Nije mario za caricu vladaricu, političare, tajkune, ktitore, likove koji kupuju skupe kočije, iznajmljuju crkvi skele i bogate se na prevarama. Nije išao na sahrane članovima porodica onovremenih mafijaških sinova.

Još više je voleo Isusa, Logosa svemira i Gospodara vaseljene. A narod je još više obožavao Jovana. Elita ga je još više mrzela. Omraza će se proširiti i na druge gradove, predele, čak i kontinente. Neće moći očima da ga vide u Aleksandriji. Episkop Teofilo Aleksandrijski neće moći da spava zbog Jovana. Biznis je postao ugrožen.

Pojavio se Jovan koji je ugrožavao ispijanje skupog vina. Jovan koji je voleo Isusa. Jovan koji je tražio temeljnu reformu države, a naročito totalnu obnovu Crkve, Crkve koja je počela da gubi svoj eshatološki smer i utapala se u trulež ovog sveta. U ono suviše ljudsko. Za Jovana je ovo hrišćansko koketiranje s vlastima bilo jednako novom raspinjanju Isusa.

I baš tu i tada njegova braća episkopi, kao i luda carica Evdoksija (deset puta luđa od sadašnjih vladara i inih) počinju da smišljaju i premišljaju: Šta da radimo s ovim malim iz Antiohije? Uništiće nam poslove i dilove. Čovek ruši simfoniju crkve i države. Kud ćemo svi kad presahnu prihodi? Trebalo bi nešto da smislimo.

I smislili su. Proglasiće ga origenistom. Arijancem. Bundžijom protiv cara i otadžbine, protiv svete Crkve. Probisvetom. Preteškim za romejske liberale, pregorkim za crkvene čuvare vere. Zar taj mali ne zna da je svaka vlast od Boga? – tako će oni govoriti u glas. Govore i mnogi danas. Još uvek.

Teofilo, čovek sumnjivog života, izbaciće pobožne i učene monahe iz Egipta. Niko ih neće primiti nigde. Niko nije hteo da se zameri vlastima, mitrama i krunama. Primiće ih, naravno, Jovan. Bio je tu uvek za sve skrajnute likove. Za neprilagođene. Luda Evdoksija i nesrećni Teofilo to će jedva dočekati. I elita, ona crkvena konzervativna i ona državna liberalna. Konzervativci i liberali će se udružiti. Ne prvi put u istoriji Crkvi. Ni poslednji.

Opasan po crkvene čuvare običaja, opasan po liberalne struje romejske vlasti, Jovan nije imao sreće. Nagrabusio je. Sazvan je sabor. Sabrala su se braća episkopi. Vladarka Evdoksija je vodila reč. Spremalo se smaknuće. Konstantinopolj je ključao.

Svi će ga se odreći. Patrijarsi, episkopi, mecene, državnici, ktitori, crkveni trgovci i državni. Svi. Pa skoro svi. Narod ga je ipak voleo. Ostao je uz njega. I poneki sveštenik, možda i neki monah. Ali narod je bio slab. Nemoćan. Brzo pobeđen i savladan. Episkopi i carica su u zajedničkom poduhvatu došli glave Jovanu.

Prognan kao pas, mučen, tučen, pa opet mučen, Zlatousti će skončati u nekoj anadolijskoj pustolini. Od sunčanice, žeđi i gladi. Kao pas. Samo će reći: Slava Bogu za sve! Jovan koji je voleo Isusa.Vlasti državne i crkvene su pobedile. Rešili su Jovana na najbrutalniji način. Mogli su da se vrate svojim poslovima, svojoj simfoniji i političkoj korektnosti s obe strane. Klimanju glava i deljenju oredenja. Nije to bilo prvi put u istoriji Crkve. Ni poslednji. Svakako ne poslednji.

Danas slavimo Jovana, slavimo ga jeftino. I ćutimo ovu epizodu koju sam ispričao. Veliki propovednik, veliki jerarh, teolog, molitvenik, to će danas odzvanjati s crkvenih amvona. Neće biti priče o tome da je Jovan Zlatousti, taj teški čovek i napaćeni svetac, rekao NE onovremenoj tiranki, ludoj ženi, carici, političarki koja je upropastila i Romeju i svetu konstantinopoljsku Crkvu. Koji je rekao NE svojoj konformističkoj sabraći episkopima.

I za to dao život. Jovan koji je, iznad svega i pre svih, voleo Isusa, krotkog i blagog Jaganjca koji je uzeo i uklonio greh sveta. Onoga u čijim je rukama sve: i tirani, i ludi vladari, i izdajnici, i srebroljubci, i lopovi, i decoubice, i pedofili, i svo zlo ovog sveta, Onaj koji je to već sve pobedio i porazio, te nam dao silu da i mi u svojim prosečnim životima učinimo isto.

Vlasti, državne i crkvene, nisu volele Jovana. Ubili su ga. Međutim, Isus je voleo Jovana. Proslavio ga je. Osvetio. Obesmrtio. Učinio velikim, jednim od najvećih. Sada i u večnosti. Bog koji ima poslednju reč nad svime. Gde je Hristos, gde je Logos i Svetlost univerzuma, gde je Ljubav koja je uništila smrt jednom za svagda, tu nema mesta strahu ni od koga. To je poruka života i dela svetog Jovana Zlatoustog.

Autor: Lazar Nešić

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!