Bavi se posledicama, dok uzroke ili ne primećuje ili izbegava da ih pomene
Nisu krivi pištolji i puške
U trudu da „opere“ svoju odgovornost za dva višestruka ubistva „obavljena“ prvih majskih dana 2023. godine, Država Srbija brže-bolje naredila je, lepše rečeno: preporučila vlasnicima „nelegalnog“ (neregistrovanog, neprijavljenog) oružja da takvo oružje predaju najbližoj policijskoj stanici; ako to učine tokom narednih tridesetak dana – vrlo odlično, ako ne – biće belaja!
Ista ta Država Srbija pohvalila se kako joj je prvoga dana predato preko hiljadu i po primeraka raznog oružja i izvesna količina bombi. Državi Srbiji sleduje poveliko priznanje za tako brzo prikupljene i saopštene podatke jer „najbižih policijskih stanica“ ima možda i stotinu – trebalo je to obraditi, ej! Obraditi, naravno, ali je propušteno da se „obradi“ koliko je i kakvo bilo „povraćanje“ po pojedinim okruzima.
Odsustvom takvoga podatka budi se sećanje na izvesnog Keljmendija koji je, dok je služio „bratsko-jedinstveni“ vojni rok ubio četvoricu vojnika iz „svoje“ jedinice, a šestoricu ranio; nije se „otkrilo“ zašto i kako jer je momak bio Šiptar. Nešto „srećnije ruke“ behu dvojica Madžara koji pre ravno trideset godina, i oni dok behu u vojsci, u razmaku od tri-četiri dana pobiše neke tamo vojnike, jedan sedmoricu, a drugi „samo“ dvojicu, dok je nekolicinu ranio – obojici je olakšavajuća okolnost bila što su „družili“ sa nekim neprepoznatim satanistima.
Sve to baš kao da su pištolji, automati, prostačke i zastarele puške, pokoja bomba ili kakav koktel krivi što se oglašavaju nekontrolisano i pogubno, takoreći masovno ako im troje ili više ne preživi pri susretu.
Država Srbija bavi se posledicama, a i to periferno, dok uzroke ili ne primećuje ili izbegava da ih pomene.
Biće da je u pitanju ovo drugo jer ovih dana čujemo ili čitamo kako su širom Srbije pohapšeni ili privedeni brojni nepomenuti maloletnici: devojčica „koja je ismevala masakr“, dečak koji je „u Subotici navodno planirao masakr“, jedan koji se „hvalio da će ubiti stotinu ljudi“, trideset petoro koji su pretili ubistvima, jedan koji je u Bačkoj Topoli zapretio ubistvima u nekoj školi ili dečjem vrtiću, dvojica dečaka koji su se slikali sa pištoljima jer „ugrožavaju sigurnost“ neodređeno čiju…
Pa izranja pitanje, možda naivno, otkud to da su problematični samo maloletnici, ima li toga i među mnogoletnicima… Ima, naravno, ali se to nikada nije udaralo na velika zvona, prepuštano je nadležnim državnim institucijama da se time bave u sopstvenoj dokolici… nema hiće… Naročito je to bilo uočljivo u „političkom“ životu tokom poslednjih desetak godina, kada su opozicioni „prvaci“ izmišljali svašta o onima iz vlasti i pretili ne samo njima, nego i maloletnicima iz njihovih porodica. Jedna od poznatijih „ponuda“ bila je ona da će neko od njih završiti u šahtu, kao što se tako nešto već desilo u nekom tamo „kulturnom“ inostranstvu. Bio je nedavno i neki protest „oplemenjen“ nekakvom ubistvenom porukom, ali se sve završilo tako što je jednom od njih, onome koji i dalje infuje kao „antisrbin“, desnim kažiprstom izrečena kaznena mera „no, no!“ A nešto ranije, u stranačkoj skupštini Države Srbije, opozicionari su navrli da se na samo njima poznat način obračunaju sa Predsednikom Republike koji je tamo zvanično navratio ne bi li prisutnima „nešto“ ispričao.
Može neko reći da maloletnici baš i ne prate televizijske, novinske ili radijske vesti, ali su od svojih roditelja mogli čuti, makar krajičkom uva – kad su se sa njima slučajno sreli u porodičnom domu, da su se prema svemu tome odnosili čak i s odobravanjem, što im se u maloletničku svest utiskivalo kao uverenje da se u Zemlji Srbiji može sve i svašta i svakavo zlo učiniti slobodno, bez ikakvih posledica.
Da je baš tako potvrđuje i slučaj kojim je rečenu pojavu „overio“ izvesni Milovan Brkić, glavni tabloidni protestant na skupu „Srbija protiv nasilja“, otvorenim pozivom da „klinci puškama reše sudbinu Srbije, desiće se to što mora… Kakva bre šetnja, treba puškama ući u Skupštinu da uvatimo idiota i otkinemo mu glavu“, majku da mu jebe, te da niko od članova njegove porodice ne pobegne, posebno njegova deca – poimenično. (Sasvim slučajno, dok je rađena poslednja „redakcija“ ovoga tekstića, jedan „tragač“ po internatu reče ovome potpisniku da je Brkićev advokat pričajući za sajt Slavija info „otkrio“ da Vučić uopšte nije pomenut, nije pomenuto ni Predsedništvo da bi se sa njim sve to dovelo u vezu, pomenuta je Skupština, a Vučić tamo ne spada; samo je, zbog obično dobro neobaveštenih čitalaca i slušalaca, izbegao da pomene Brkićevo „obećanje“ Vučićevoj majci Angelini).
No, zvanično očekivanje i uverenje da će neočekivano, iznenađujuće, sporno, predmetno maloletničko činjenje – „slobodno, bez ikakvih posledica“, po uzoru na odrasle, po pretpostavci: razložne, razumne, odgovorne za svoje postupke –, biti u red dovedeno putem Deset Državničkih Zapovesti, jednoga sveznalca podstaklo je da neposvećenima izloži da li teoriju, da li zakonitost kako su za sve što se desilo krivi „nasilje u porodici, potisnuta depresija, porodični konflikti, posttraumatski stres, samoubistvo u porodici, poremećaj strukture ličnosti, držanje oružja u kući, skučenost života na selu, gubitak posla i traumatično detinjstvo“.
To i tako samo uopšteno, a na „izlaz iz tunela“ ukazao je jedan doktor od neke nauke, specijalizovan da srđano savetuje neposvećene, „dorastao za jednu… korisnu analizu školskog sistema o čijim manama dugo već privatno govori(m)“, pa je od svih pobrojanih „faktora“ u obrazovnom sistemu („direktor… nastavni kadar… učenici… pedagoško psihološka služba… roditelji… društvo i mediji“), na prvo mesto za obaveznu promenu stavio onoga prvog iz zagrade: „Najpre DIREKTOR škole mora biti menadžer i sposoban čovek izabran na konkursima od mešovitog tela sa merljivim rezultatima u rukovođenju a ne prebeg iz nastave koja mu je omrzla, često nesposoban za funkciju zavistan od volje i u strahu od vladajuće partije i uticajnih roditelja“.
No, dobro, nije čovek kriv što ga roditelji i društvo nisu shvatili jer su njima na umu plodonosnije i spasonosnije mere: roditelji traže da se preuredi školska zgrada u kojoj se pre desetak dana pucalo, a društvo donosi obavezujuću odluku da se oformi Savet za sprečavanje vršnjačkog nasilja.
Ovo drugo „obavezno“ je utoliko što je u potpunosti usklađeno sa dobro nam poznatom praksom da kad nešto treba obesmisliti – oformi se komisija, a ono prvo – tek da se nešto kaže, u punom je neskladu s onom profesorskom porukom iz Kragujevačkog Oktobra: „Pucajte, ja i sad držim čas!“ – (ne)očekivanu rekonstrukciju Kragujevca da i ne pominjemo.
Potpisnik ovih redaka, ne baš zadovoljan „prilozima, predlozima, svezama i usklicima“ raznih analitičara, savetnika i ostalih rešavača raznih problema prepoznatih tek u posledicama, čije se rešenje vidi u dodeli po jednog psihologa, pedagoga ili psihijatra svakom pojedinom roditelju i đaku, ali zato u svojoj naivnosti okrenut uzrocima, ukratko će ponoviti neke od njih:
– Ukinuti sve propise koji se tiču dečjih prava;
– Zabraniti unošenje mobilnih telefona u školski prostor;
– U škole vratiti praksu poznatu kao ponavljanje;
– Đake disciplinovati i ukorima, sve do isključenja iz škole sa zabranom upisa na godinu dana u neku drugu školu;
– Za đačko krivično delo, kaznenu meru primeniti i na đačkog roditelja.
Po pretpostavci, najveći deo obuhvaćenih đačkih „nedela“ morao bi nestajati delovanjem u porodičnom krugu – roditeljskim primerom i poukama, onim što se uobičajeno podrazumeva pod pojmom „domaće vaspitanje“. Ne bi li se porodični život u srbskome društvu nekako vratio „u normalu“, ili bi se bar nešto pokušalo „u tom smislu“, moralo bi se ostaviti i nešto „radnog vremena“ za roditeljske veze sa decom – koga sada nema. Jer, svakodnevno roditeljsko odsustvo iz porodice, uslovljeno zaposlenošću „od jutra do večeri“, decu i njihove roditelje, odnosno roditelje i njihovu decu, pretvorilo je u „slučajne poznanike“, čime je iz svesti jednih i drugih izbrisano domaće vaspitanje kao opšteljudsko nasleđe, već je prestalo da postoji i kao verbalna poštapalica.
Doda li se tome i noćno delovanje „javnih službi“ kafanske, kafićke, klupske, kockarske, zadružno-prostituciono-rijalitne… prirode („sve po ladu, da ih ne poznadu“), postaje jasnije po kojoj se „proceduri“ porodična zajednica pretvara u „slučajno poznanstvo“.
Stoga, državnim dekretom morao bi se početak radnog vremena i u državnim službama i u privatnim firmama, i domaćim i „uvoznim“ (u obema zasnovanim na „poštovanju“ robovskih zahteva savremenog privatnog kapitala), pomeriti unazad, na šest ili šest i po sati ujutro – ne bi li se ostavilo dovoljno vremena da se roditelji „upoznaju“ sa decom (ili deca sa roditeljima) i osete draži porodičnog okruženja i okupljanja.
I, sa tim u neposrednoj vezi, radno vreme onih maločas pomenutih noćnih „javnih službi“ (ako se već njihovo delovanje ne može kontrolisati na neki drugi razuman način) treba ograničiti do deset sati večernjih.
No, biće da je i ovo ukazivanje besmisleno, uzaludno, beskorisno, uprazno… jer je zbog najave da „opozicija sprema haos na protestima“, saopštene u jednoj televizijskoj dnevničkoj emisiji (Pinokio, 12. maj oko 18 sati), Država Srbiji preventivno uhapsila dve učenice iz Kruševca koje su izazvale „paniku na društvenoj mreži“.
Zna Država Srbija kome sme, a kome ne sme pokazati zube!
Autor: Ilija Petrović, istoričar
