Мишљења

Бави се последицама, док узроке или не примећује или избегава да их помене

Фото: Screenshot

Нису криви пиштољи и пушке

У труду да „опере“ своју одговорност за два вишеструка убиства „обављена“ првих мајских дана 2023. године, Држава Србија брже-боље наредила је, лепше речено: препоручила власницима „нелегалног“ (нерегистрованог, непријављеног) оружја да такво оружје предају најближој полицијској станици; ако то учине током наредних тридесетак дана врло одлично, ако не биће белаја!

Иста та Држава Србија похвалила се како јој је првога дана предато преко хиљаду и по примерака разног оружја и извесна количина бомби. Држави Србији следује повелико признање за тако брзо прикупљене и саопштене податке јер „најбижих полицијских станица“ има можда и стотину требало је то обрадити, еј! Обрадити, наравно, али је пропуштено да се „обради“ колико је и какво било „повраћање“ по појединим окрузима.

Одсуством таквога податка буди се сећање на извесног Кељмендија који је, док је служио „братско-јединствени“ војни рок убио четворицу војника из „своје“ јединице, а шесторицу ранио; није се „открило“ зашто и како јер је момак био Шиптар. Нешто „срећније руке“ беху двојица Маџара који пре равно тридесет година, и они док беху у војсци, у размаку од три-четири дана побише неке тамо војнике, један седморицу, а други „само“ двојицу, док је неколицину ранио обојици је олакшавајућа околност била што су „дружили“ са неким непрепознатим сатанистима.

Све то баш као да су пиштољи, аутомати, простачке и застареле пушке, покоја бомба или какав коктел криви што се оглашавају неконтролисано и погубно, такорећи масовно ако им троје или више не преживи при сусрету.

Држава Србија бави се последицама, а и то периферно, док узроке или не примећује или избегава да их помене.

Биће да је у питању ово друго јер ових дана чујемо или читамо како су широм Србије похапшени или приведени бројни непоменути малолетници: девојчица „која је исмевала масакр“, дечак који је „у Суботици наводно планирао масакр“, један који се „хвалио да ће убити стотину људи“, тридесет петоро који су претили убиствима, један који је у Бачкој Тополи запретио убиствима у некој школи или дечјем вртићу, двојица дечака који су се сликали са пиштољима јер „угрожавају сигурност“ неодређено чију…

Па израња питање, можда наивно, откуд то да су проблематични само малолетници, има ли тога и међу многолетницима… Има, наравно, али се то никада није ударало на велика звона, препуштано је надлежним државним институцијама да се тиме баве у сопственој доколици… нема хиће… Нарочито је то било уочљиво у „политичком“ животу током последњих десетак година, када су опозициони „прваци“ измишљали свашта о онима из власти и претили не само њима, него и малолетницима из њихових породица. Једна од познатијих „понуда“ била је она да ће неко од њих завршити у шахту, као што се тако нешто већ десило у неком тамо „културном“ иностранству. Био је недавно и неки протест „оплемењен“ некаквом убиственом поруком, али се све завршило тако што је једном од њих, ономе који и даље инфује као „антисрбин“, десним кажипрстом изречена казнена мера „но, но!“ А нешто раније, у страначкој скупштини Државе Србије, опозиционари су наврли да се на само њима познат начин обрачунају са Председником Републике који је тамо званично навратио не би ли присутнима „нешто“ испричао.

Може неко рећи да малолетници баш и не прате телевизијске, новинске или радијске вести, али су од својих родитеља могли чути, макар крајичком ува кад су се са њима случајно срели у породичном дому, да су се према свему томе односили чак и с одобравањем, што им се у малолетничку свест утискивало као уверење да се у Земљи Србији може све и свашта и свакаво зло учинити слободно, без икаквих последица.

Да је баш тако потврђује и случај којим је речену појаву „оверио“ извесни Милован Бркић, главни таблоидни протестант на скупу „Србија против насиља“, отвореним позивом да „клинци пушкама реше судбину Србије, десиће се то што мора… Каква бре шетња, треба пушкама ући у Скупштину да уватимо идиота и откинемо му главу“, мајку да му јебе, те да нико од чланова његове породице не побегне, посебно његова деца поименично. (Сасвим случајно, док је рађена последња „редакција“ овога текстића, један „трагач“ по интернату рече овоме потписнику да је Бркићев адвокат причајући за сајт Славија инфо „открио“ да Вучић уопште није поменут, није поменуто ни Председништво да би се са њим све то довело у везу, поменута је Скупштина, а Вучић тамо не спада; само је, због обично добро необавештених читалаца и слушалаца, избегао да помене Бркићево „обећање“ Вучићевој мајци Ангелини).

Но, званично очекивање и уверење да ће неочекивано, изненађујуће, спорно, предметно малолетничко чињење „слободно, без икаквих последица“, по узору на одрасле, по претпоставци: разложне, разумне, одговорне за своје поступке , бити у ред доведено путем Десет Државничких Заповести, једнога свезналца подстакло је да непосвећенима изложи да ли теорију, да ли законитост како су за све што се десило криви „насиље у породици, потиснута депресија, породични конфликти, посттрауматски стрес, самоубиство у породици, поремећај структуре личности, држање оружја у кући, скученост живота на селу, губитак посла и трауматично детињство“.

То и тако само уопштено, а на „излаз из тунела“ указао је један доктор од неке науке, специјализован да срђано саветује непосвећене, „дорастао за једну… корисну анализу школског система о чијим манама дуго већ приватно говори(м)“, па је од свих побројаних „фактора“ у образовном систему („директор… наставни кадар… ученици… педагошко психолошка служба… родитељи… друштво и медији“), на прво место за обавезну промену ставио онога првог из заграде: „Најпре ДИРЕКТОР школе мора бити менаџер и способан човек изабран на конкурсима од мешовитог тела са мерљивим резултатима у руковођењу а не пребег из наставе која му је омрзла, често неспособан за функцију завистан од воље и у страху од владајуће партије и утицајних родитеља“.

Но, добро, није човек крив што га родитељи и друштво нису схватили јер су њима на уму плодоносније и спасоносније мере: родитељи траже да се преуреди школска зграда у којој се пре десетак дана пуцало, а друштво доноси обавезујућу одлуку да се оформи Савет за спречавање вршњачког насиља.

Ово друго „обавезно“ је утолико што је у потпуности усклађено са добро нам познатом праксом да кад нешто треба обесмислити оформи се комисија, а оно прво тек да се нешто каже, у пуном је нескладу с оном професорском поруком из Крагујевачког Октобра: „Пуцајте, ја и сад држим час!“ (не)очекивану реконструкцију Крагујевца да и не помињемо.

Потписник ових редака, не баш задовољан „прилозима, предлозима, свезама и усклицима“ разних аналитичара, саветника и осталих решавача разних проблема препознатих тек у последицама, чије се решење види у додели по једног психолога, педагога или психијатра сваком поједином родитељу и ђаку, али зато у својој наивности окренут узроцима, укратко ће поновити неке од њих:

Укинути све прописе који се тичу дечјих права;

Забранити уношење мобилних телефона у школски простор;

У школе вратити праксу познату као понављање;

Ђаке дисциплиновати и укорима, све до искључења из школе са забраном уписа на годину дана у неку другу школу;

За ђачко кривично дело, казнену меру применити и на ђачког родитеља.

По претпоставци, највећи део обухваћених ђачких „недела“ морао би нестајати деловањем у породичном кругу родитељским примером и поукама, оним што се уобичајено подразумева под појмом „домаће васпитање“. Не би ли се породични живот у србскоме друштву некако вратио „у нормалу“, или би се бар нешто покушало „у том смислу“, морало би се оставити и нешто „радног времена“ за родитељске везе са децом кога сада нема. Јер, свакодневно родитељско одсуство из породице, условљено запосленошћу „од јутра до вечери“, децу и њихове родитеље, односно родитеље и њихову децу, претворило је у „случајне познанике“, чиме је из свести једних и других избрисано домаће васпитање као општељудско наслеђе, већ је престало да постоји и као вербална поштапалица.

Дода ли се томе и ноћно деловање „јавних служби“ кафанске, кафићке, клупске, коцкарске, задружно-проституционо-ријалитне… природе („све по ладу, да их не познаду“), постаје јасније по којој се „процедури“ породична заједница претвара у „случајно познанство“.

Стога, државним декретом морао би се почетак радног времена и у државним службама и у приватним фирмама, и домаћим и „увозним“ (у обема заснованим на „поштовању“ робовских захтева савременог приватног капитала), померити уназад, на шест или шест и по сати ујутро не би ли се оставило довољно времена да се родитељи „упознају“ са децом (или деца са родитељима) и осете дражи породичног окружења и окупљања.

И, са тим у непосредној вези, радно време оних малочас поменутих ноћних „јавних служби“ (ако се већ њихово деловање не може контролисати на неки други разуман начин) треба ограничити до десет сати вечерњих.

Но, биће да је и ово указивање бесмислено, узалудно, бескорисно, упразно… јер је због најаве да „опозиција спрема хаос на протестима“, саопштене у једној телевизијској дневничкој емисији (Пинокио, 12. мај око 18 сати), Држава Србији превентивно ухапсила две ученице из Крушевца које су изазвале „панику на друштвеној мрежи“.

Зна Држава Србија коме сме, а коме не сме показати зубе!

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!