Барикаде су Вучићева лакрдија и још један велеиздајнички корак
Флоскуле о демократији, стабилности, владавини права, људским правима и озбиљним државама на простору Балканског полуострва, резервисане су за незналице, будале, игноранте и манипулаторе. Балкан је данас, више него икада раније, богати колонијални резервоар одакле колективни запад намирује своје потребе и поткусурује интересе. Просто су му околности омогућиле историјски ред за то. На овом простору, у скорије време, озбиљна држава није виђена, јер је у свакој од њих на власти била и јесте марионетска полумафијашка клика коју већине становника плебисцитарно подржавају због сопствене малоумности или ситнопоткупљивости. Део подршке власт украде, а део остварује и због личног егоистичног интереса своје партијске војске.
Да озбиљне државе нема, већ да у пракси постоје фактичке колоније колективног запада са домицилним личним режимима, примера је безброј. Последњи у низу таквих примера видимо у тзв. заоштравању међусобних односа поседника формалне власти Србије и тзв. Косова, Куртија и Вучића.
Шта се заиста догодило пре двадесетак дана када су због хапшења косовског полицајца Дејана Пантића и још неколицине косовских Срба подигнуте барикаде углавном на северу КиМ, тешко ћемо сазнати, но то нам је представљено као повод да се људи изведу на даноноћну стражу, запрече саобраћајнице, подигне борбена готовост Војске Србије и МУП-а, разгоропади букачка реторика и тобож припреми Специјална војна операција ослобађања Косова и Метохије, по угледу на реални источни пример. Међутим, војницима и полицајацима исплаћене су дневнице и теренски додаци, унесена је паника међу становништвом, одиграна је фарсична имитација ратничког плеса и напокон, све се умирило уз песмицу и ритуал из вртића: “Мир, мир, мир – нико није крив”.
Нешто пре овога гледали смо и српско напуштање институција тзв. косовских институција, због заоштравања и једностраних корака Арбанаса према северу Косова и Метохије, тако некако је барем објашњено…
Ослобађање Пантића пак (да је само то било битно), могло је да се обезбеди, на пример, Вучићевом претњом самоспаљивањем. Да је Вучић предочио међународној заједници да ће се полити нафтом и упалити сигурно би Пантић раније отишао кући. Војска и МУП не би траћили буџете на подизање борбене готовости, нити би се компромитовали огољујући своју праву улогу и сврху сводећи се на скупу Вучићеву играчку којом се овај савремени Нерон “игра рата”. А Куртију, такође, не би била повређена сујета због сазнања да га чак ни општински тужиоци не фермају ни за суву шљиву. (Емпатију за кловна Куртија немамо, ова симетрија је ту само због бољег увида у односе колективног запада на терену.)
Чини се да је обојици, и Куртију и Вучићу, у међусобној партији пала заставица, да немају времена за даље избегавање оснивања Заједнице српских општина, с једне стране, и за признавање државности Косова са друге стране. Изгледа да су обе стране ове обавезе преузеле, али да никада нису имале намеру да их испуне, или барем не по оној замишљеној хронолошкој агенди западних господара. И ко зна како би се та прича између Куртија и Вучића развијала да се у њу нису директно умешали озбиљни играчи, власници “акционарског друштва Балкан” – колективни запад.
Дакле, и на овом примеру могли смо да видимо ко су прави господари овога простора, могли смо да се уверимо како се међусобно утркују ко ће више, боље и арбитрарније да се прикаже и докаже у фактичком владању ситуацијом. И наравно, могли смо да видимо како су обојици оставили маневарски простор да у својим забранима раде шта им је воља уколико не прелазе линије које су им одредили. Курти овде није тема и његову интелектуалну ограниченост оставићемо његовим бирачима. Наш највећи, смртни проблем није ниједан спољни непријатељ, иако их имамо напретек.
На пример: Паралелно с подизањем борбене готовости Удружења Маскирних Манекена и Вучићеве Преторијанске Гарде (МУП/БИА) железнички коридор са Бугарском се распао уз “експлозију” амонијака од којег су неки људи смртно настрадали, а множина других зарадила здравствене проблема и озбиљну материјалну штету бар на аутомобилима. Реч је о запуштеној прузи која је формално категоризовна од највишег значаја (магистрална пруга), и која технички, дакле и безбедносно представља велики ризик. Уљуљкана у кадровској комбинаторици и заокупљена превасходно бројањем новаца који из буџета прелију у сопствене џепове, власт је на ову хаварију одговорила ћутањем, скривањем информација, минимализовањем последица те резигнацијом да се такве ствари дешавају.
Само дан-два касније из шина је искочио и воз са фосфорном киселином на зајечарској прузи, а неколико дана касније и на панчевачкој. У црнохуморној верзији, акцидент са амонијаком који је база, напредњаци су ваљда пожелели да неутралишу акцидентом са киселином па су у сопственим главама створили неку со која је вероватно разлог што функционери те странке реагују дезоријетисано, бахато, епилептично и нехумано, покушавајући да објасне бирачима да је пиротски воз са амонијаком исклизнуо са пруге јер је пруга стара, дотрајала и то баш у тренутку кад су планирали да је поправе. Међутим, ту им срећу квари факат што је зајечарац са фосфорном киселином, (из које, Богу хвала, није потекао отров) у време док је амонијак још увек цурио из распалог вагона-цистерне, полетео са управо реконструисане пруге, као ономад трамваји са фришко поправљене пруге на Аутокоманди у Београду…
А онда је исклизнуо још један теретњак, овог пута са нафтом, са запостављене пруге у Банату која вероватно није поправљана од кад је под царевином аустријског Франц Јозефа – направљена. Вучићеви “специјалци”, партијска екипа бежећи од људских врлина и памети, а у јуришу на државне функције запосела је, наравно, и железницу, па се на сваком кораку виде резултати тих компетенција. Јер, без обзира што железница вапије за инвестицијама и обновом, јасно је као дан да је у овим хаваријама заказао људски фактор, односно победио је јавашлук који напредњаци у огромној бујици стварају својом кадровском политиком. Како је у железници, тако је у просвети, здравству и култури, енергетици, државној управи, локалној самоуправи и спољним пословима. Тако је свуда, а најпре и поврх свега у економији, привреди и финансијама.
Онима са нешто мало друкчије соли у глави, не амонијум-фосфатне, него оне коју зову елементарна интелигенција прилично је јасно одакле ветар дува, где станује неспособност, бахатост и штеточинство и како би с тим требало у најскорије време раскрстити. Јер, како се буду нагомилавале несреће, хаварије, беда и инфлација, како се буде огољивао паразитарни, разбојнички, клептократски Вучићев режим, тако ће расти репресија и тортура коју тај режим спроводи према неистомишљеницима и нелојалнима. Колективни запад неће реаговати на његов терор све док им испоручује плен, правиће се мртви као и у случају спаљених камиона и убиства Оливера Ивановића.
Наиме, најмање три камиона запаљено је у Косовској Митровици и Србовцу јер људи, вероватно, нису хтели да уклоне барикаде. Ти власници камиона вароватно су поверовали Вучићу да заиста треба да бране сопствено право на живот, а не да Вучићу обезбеђују повољнију позицију за лично богаћење и опстанак на власти. Они нису разумели да је све ово са барикадама само Вучићева лакрдија и још један велеиздајнички корак.
Аутор: Славко Живанов
Извор: Између сна и јаве
