Валентин Катасонов: Како су Ротшилди помагали да се створи Трећи рајх и Израел
После почетка нове рунде рата на Блиском Истоку 7. октобра 2023. поново је порасло интересовање за питање државе Израел, зашто је она створена 1948. године и ко је стајао иза тога.
Људи који сведоче о историји, рећи ће вам да је идеја стварања јеврејске државе никла у другој половини XIX века. Објављена je на Првом ционистичком конгрес који је одржан у Базелу 1897. године под руководством Теодора Херцла (1860-1904), који је на том Конгресу изабран за председника Светске ционистичке организације. Херцл је изражавао и саопштавао идеје светске јеврејске елите, која је током многих векова управљала својом паством (Јеврејима и присталицама јудаизма разних токова). Неки аутори ову врхушку називају светским Синедрионом.
Узгред, Специјална војна операција је такође добила врло енергичну подршку од стране, такозваних „хришћанских циониста“. То је значајан део протестаната (посебно из англосаксонског света), који се најчешће зову „евангелисти“ (пуританци, методисти, баптисти и други) и који су се, као покрет, формирали још у време Реформације. Имао сам прилике да комуницирам хришћанским ционистима у Америци. Они имају, тешко објашњив, комплекс кривице према Јеврејима (слично ономе који осећају неки Немци у ХХI веку, посебно према Јеврејима из Израела). Позивајући се на Свето Писмо, протестанти-ционисти су тврдили (и, узгред, настављају да тврде до данас), да прави хришћани морају да испуне свој дуг према „богоизабраним народом“. Суштина тог дуга се састоји, пре свега у томе, да треба помоћи Јеврејима да се врате у „земљу обећану“. Упечатљив пример таквог протестанта-ционисте је недавни победник на председничким изборим а у САД – Доналд Трамп.
Но, вратимо се у XIX век. Закулисни Синедрион је тада био узнемирен јер се нагло активирао процес асимилације Јевреја у Европи (такође и у Новом свету). Многи од њих су већ давно заборавили шта је то јудаизам, Тора (Петокњижје Мојсијево) и Талмуд, субота, обрезивање, престали су да долазе у синагоге, почели да се крсте, ступају у бракове са нејеврејима итд. Једном речју, светски Синедрион је почео да губи тло под ногама, јеврејски пастири су почели да губе своју паству. А хришћански ционисти су се уплашили да ускоро неће имати пред ким да испуне свој свети дуг.
Британски премијер Бенџамин Дизарели (1804-1881), који је крштен, a налазио се у процесу асимилације од стране Јевреја, веома је добро осећао атмосферу забринутости за потомке „богоизабраног народа“. Потомци су желели да постану стопостотни европејци, а закулисни Синедрион је почео да припрема програм мера за враћање заблуделих оваца у стадо. Узгред, Дизарели, пошто је по образовању и радном искуству правник, демонстрирао је изузетне способности у литератури. Посебно треба издвојити три његова романа: „Конингсби или Ново поколење“ (1844); „Сибила или Две нације“ (1845); „Танкред или Нови крсташки поход“ (1847). У романима, повестима и причама открива се Дизарелијева брига да потомке „богоизабраног народа“ у догледно време очекују озбиљна искушења, и питање је да ли ће имати времена да се наслађују даровима европске цивилизације.
Судећи по свему, светски Синедрион је улог ставио на Теодора Хрцла, аустријског асимилованог Јевреја, новинара. Њему је поручено да објави и оживотвори идеју ционизма. Прво, препород оног древног и великог Израела који је постојао у време царева Давида и Соломона (тј. приближно пре три хиљаде година). Друго, повратак у ову „обећану земљу“ Јевреја из целог света. Занимљиво је да би територијално, Нови или Велики Израел, требало да буде већи и од Давидовог и Соломоновог царства и да се простире „од Нила до Еуфрата“. Ипак, крајем XIX и почетком ХХ века ова идеја није нашла на одговарајући одзив ни међу Јеврејима, а ни (тим пре) међу нејеврејима. Теодор Херцл је већ био сагласан са компромисном варијантом стварања „националног огњишта“ за Јевреје: ако не у Палестини („земљи обећаној“), онда где год. И као да је 1903. године почела да се осликава варијанта стварања јеврејске државе у Уганди – ту територију је предложила Британија. Томас Херцл је прихватио предлог Лондона. Но, радикални ционисти су били категорично против. Случајно или не, 1904. године Херцл је, иако млад, умро (многи сматрају да то није било случајно).
Неко време после Херцлове смрти, лидер ционизма постаје Хаим Вајцман (1874-1952), имигрант из Руског царства, из глуве Гордненске губерније (Белорусија), из села на самој граници дивљине. Њему, неоспорно, припада главни допринос у стварању државе Израел. Још крајем претпрошлог века овај Ашкеназ (Јевреј хазарског порекла) мало коме је био познат и у Русији и у Европи. А већ после Првог светског рата пред њим су смерно стајали такви државници као што су Балфур, Лојд Џорџ, Винстон Черчил, Вудро Вилсон, Франклин Рузвелт, Хари Труман и други. А после стварања државе Израел, Хаим Вајцман је постао први председник те државе.
О свему овоме можемо прочитати у низу књига. Најдубља и најинформативнија је књига познатог енглеског новинара Дагласа Рида „Спор о Сиону“ (коју је писао у период од 1949-1956); први пут је издана 1957 године – годину дана после смрти аутора.
Зрели ционизам је симбиоза политичких планова и религиозних ставова и норми закулисног Синедриона. Политичка страна ционизма је стварање државе Израел и непрестано ширење његових граница и утицаја. Религиозна страна ционизма је индоктринација одређене групе људи, која себе сматра „Јеврејима“ и „Јудејима“ (сви остали у односу са њих су животиње или „гоји“). Ова карактеристика ционизма је констатована у Резолуцији Генералне скупштине ОУН бр. 3379 од 10. новембра 1975. године. У њој је речено да је „ционизам форма расизма и расне дискриминације“. Истина, децембра 1991. године, у току распада СССР-а, закулисни владари света су организовали укидање Резолуције. Но, документ, који је дефинисао ционизам, није могуће уништити.
Наравно, државу Израел су стварали многи делатници, не само Хаим Вајцман. Улоге и задатке су им давали, како пиште Даглас Рид, не самo вође закулисног Синедриона, већ и они које можемо назвати „господарима новца“, то јест, банкари и финансијери, који су, као што је познато, потомци оних јеврејских лихвара који су извршили првобитну акумулацију капитала још у Средњем веку. И који су припремали и спроводили буржоаске револуције да би укинули било каква ограничења у финансијско-лихварској делатности и учинили новац главним инструментом за управљање људима.
У вези са наведеним, желимо да одредимо допринос клана Ротшилдових ционизму и стварању државе Израел.
Многима је позната „Балфурова декларација“ које добила име по тадашњем британском министру иностраних послова Балфуру и која је објављена у новембру 1917. године. У њој је први пут јавно обзањен циљ стварања државе Израел на територији Палестине. Писмо је припремио Балфур и размишљао кога да означи као адресата своје посланице. Вајцман је тада већ био у кабинету министарства иностраних послова и саветовао Балфура да декларацију адресује на председника Ционистичког свеза Велике Британије и Ирске лорда Лајонела Волтера Ротшилда, потомка Натана Мајера Ротшилда, оснивача лондонске гране банкарске куће. У децембру 1917. године у здању лондонске опере сакупили су се најзначајнији Јевреји Енглеске. Сала је била препуна. Многи су стајали у ходницима и на улици. Лорд Лајонел Волтер Ротшилд је прочитао званично писмо владе Велике Британије и одржао говор којим је дефинисао Балфурову декларацију као најзначајнији политички догађај у историји Јевреја у последњих две хиљаде година. (Кандель Феликс Соломонович. Земля под ногами. Из истории заселения и освоения Эрец Исраэль. С начала девятнадцатого века до конца Первой мировой войны. М.: Мост культуры, 2003)
Важан догађај постао је избор Хаима Вајцмана 1920. године од Ротшилда, Шифова, Баруха и других јеврејских богаташа за светског „цара јудејског“. На ционистичкој конференцији 1920. године у Лондону, Вајцман је изабран за председника Светске ционистичке организације. Ову позицију је заузимао до 1931. године, а затим поново од 1935-1946. године.
После тога, када је Лига народа 1922. године одредила Британски мандат над Палестином, Ротшилди пружају помоћ да на ову мандатну територију дођу Јевреји из разних држава. Но, ефекат њихових напора је био врло мали. Од 1924-1929. године (такозвана Четврта Алија) у Палестину је дошло 82 хиљаде Јевреја, у основи као резултат експлозије анти-јеврејског расположења у Пољској и Мађарској. Но, касније је, ипак, приближно 23 хиљаде емиграната овог таласа напустило земљу.
Крајем 20-их и почетком 30-их године постало је јасно да се, позивима и финансијским подстицајима, неће сакупити критична маса Јевреја у „земљи обећаној“. Тада су ционисти ставили улог на припремање и спровођење још једног светског рата. С тим што би Јевреји били натерани не да оду, већ да беже у „земљу обећану“. У припреми свега овога Ротшилди су дали свој велики допринос. Осим Ротшилда, Адолфа Хитлера и НСДАП су финансијски подржавали и тако значајни јеврејски индустријалци као што су Рејнолд Хеснер и Фриц Мандел. Значајну подршку фиреру су дали берлински банкари Оскар Васерман (један од руководилаца Deutsche Bank) и Ханс Привин, а такође и позната банкарска група Варбурга и лично Макс Варбург (директор хамбуршке банке „ М.М. Варбург & Ко“)
Постоји доста књига у којима аутори директно закључују: Јевреји су финансирали стварање Трећег Рајха, лично Хитлера, били у руководству Немачке, учествовали у „решењу“ јеврејског питања, уништавању својих саплеменика, ратовали у саставу немачких оружаних снага. Многи су били у највишем руководству Вермахта (оружаних снага Трећег Рајха): Ерхард Милх (маршал авијације); Рајнхард Хајдрих (од 1939-1942 се налазио на челу РСХА – Reichssicherheitshauptamt, Главне управе безбедности Рајха, који је постао најмлађи СС обергрупенфирер – аналог генералу армије); адмирал Вилхелм Канарис; пуковник Валтер Холендер; потпуковник Абвера Ернст Блог и други
Брајан Марк Риг (Bryan Mark Rigg) амерички историчар, у прошлости официр маринаца САД и добровољац израелске одбрамбене армије, написао је и издао 2002. године књигу „Хитлерови јеврејски војници“ (Hitler’s Jewish Soldiers). Риг каже да је у Вермахту служило око 150 хиљада Јевреја. Овај контигент се делио на следеће групе: 60 хиљада војника којима су Јевреји били отац или мајка и 90 хиљада војника којима су Јевреји били баба или деда. „Нису сви који су носили мундир били нацисти, и нису сви Јевреји били прогоњени“ – примећује Риг. Чини ми се да је посебно занимљива следећа прича у поменутој књизи. Немачка војна кадровска служба је у јануару 1944. године припремила знаменити „Списак 77“. У њему су се нашли „високопостављени званичници, лица мешане јеврејске расе“ који су служили у Вермахту. Њих седамдесет седморица су добили Хитлерово одобрење, он им је доделио звање „људи немачке крви“.
О вези Хитлера са Ротшилдима и другим јеврејским банкарима и спонзорима може се прочитати у следећим књигама: Дитриха Брондера „Bevor Hitler Kam : Eine historiche Studie. in dj.“ (Брондер је био генерални секретар Уједињених нерелигиозних заједница Немачке), „Химлер“ Вилија Фришауера, „Борманово братство“ Вилијама Ственсона, „Ајхман“ Џона Донована, „Канарис“ Чарлса Вајтинга и др.
Покушаји циониста да заједно са нацистима Немачке искористе рат као моћно средство притиска за пресељење Јевреја у Палестину, претрпели су неуспех. Интересантни подаци о томе се могу наћи у књигама познатих јеврејских аутора: К. Сајко, „Раскрснице на путу у Израел“ (1965), Натана Вејнштока „Ционизам против Израела“ (1969), Роже Гародија „Митови у темељима израелске политике“ (1966).
Од Јевреја који су прогоњени од нациста и нашли спас у иностранству у периоду од 1935-1943 године 75% (готово два милиона) су нашли уточиште у „тоталитарном“ Совјетском Савезу. У Сједињене Америчке Државе приспело је мање од 7% (приближно 182 хиљаде људи), у Енглеску – око 2% (67 хиљада људи). У Палестини уточиште је нашло око 8,5% избеглица. Дакле, Други светски рат је помогао да се дође близу стварања државе Израел. Но, светски ционизам тада још није имао снаге за коначну реализацију. Било је потребно још читаве три године да би, на крају, у мају 1948. године било објављено стварање јеврејске државе. И од тада, на Блиском Истоку, траје готово непрестани рат, који има очигледне знаке геноцида. Само од 7. октобра 2023. године у сектору Газе, од стране израелске војске, убијено је 43 хиљаде људи, и Палестинаца и Арапа, а пострадало је (рањено) 101 хиљада. Говорећи језиком Јевреја – у току је прави „холокауст“.
Данас постоји много верзија ко је главни оснивач Израела. На пример, Хенек Кардељ (за време рата потпуковник Вермахта и носилац витешког Гвозденог крста) доказује, ослањајући се на бројне документе, да је оснивач био Фирер Трећег Рајха. Кардељева књига носи такав наслов: .„Адолф Хитлер – оснивач Израела“.
А Ротшилди, у последње време, љубоморно тврде да управо њима припада главна заслуга у стварању ове државе. Можемо погледати филм: „Моја породица је створила Израел“, у којем, сада већ покојни инвеститор и банкар Џејкоб Ротшилд (1936-2024) открива одлучујућу улогу коју су његови преци одиграли у промоцији Балфурове декларације и стварању Израела. Испада да су Ротшилди дали велики допринос и стварању Трећег Рајха. Данашњи Израел, који арапске државе с правом сматрају аналогом Хитлерове Немачке, можемо условно назвати Четвртим Рајхом. И од улоге оца-оснивача овог Четвртог Рајха Ротшилди не само да се не одричу, већ на њој чак инсистирају.
Дакле, видим у последњем столећу сложену и тесну везу између јеврејског банкарског капитала, немачког националсоцијализма и ционизма „Великог Израела“. Има о чему да се размишља.
Аутор: Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић
Извор: Сродство по избору
